„Balkanski špijun“ je šala-zabava u odnosu na ono što su građani Srbije mogli da vide u subotu 8. novembra u emisiji Ivane Vučićević na „Studiju B“. Ono je bio film gde su nam fenomenalni glumci – Danilo Bata Stojković i Zvonko Lepetić – svoje likove povremeno činili čak i simpatičnim, a ovo se dešava u našim stvarnim životima, nije čak ni rijaliti šou, ovo su realni likovi koji nam lede krv u žilama.
Ali, da ne dužimo, Marko Marinković, v.d. direktora Poreske uprave Srbije, i njegov savetnik Ranko Sokolović, obojica doskora na službi u policiji (agentura BIA), optužili su, javno naravno, grupu ljudi za krađu i špijunažu. Bez i jednog jedinog dokaza. Formalno, oni su, kako sami kažu, izneli „samo sumnje“. Ali, o sumnji se ćuti i u privatnom životu, a kamoli na javnoj funkciji, pa još u policiji. I tek kad se za te sumnje prikupe dokazi i kada se na osnovu njih podigne optužnica – sa tom optužnicom i imenima u njoj izlazi se u javnost. A ovde, prvo te državni činovnici teško oblate, pa se ti onda peri ako možeš.
Dakle, nema sumnje, to što je uradio Marinković najgora je moguća zloupotreba državne funkcije, tačnije vlasti. Zbog čega bi odmah trebalo da bude smenjen. A možda i da mu se zabrani da ubuduće radi u državnoj službi, policiji pogotovo. I savetniku s njim.
Drugo, iz svega onoga što se od pomenutog dvojca – sa kormilarom il’ bez kormilara, pitanje je sad – moglo čuti u TV emisiji, a i u štampi pročitati, vidi se namera da se podaci o poslovanju državnih preduzeća, državnih ustanova pa, konačno, i države same, proglase državnom tajnom. Drugim rečima – da se sakriju od građana Srbije. Možda je to u skladu sa politikom sklapanja tajnih ugovora ili sa povećanom netransparentnošću budžeta, ali u interesu građana svakako ne može biti. Navodno se sve to preduzima radi ekonomske bezbednosti zemlje, međutim na pitanje šta to konkretno znači, da li je i kako ona ugrožena, nismo dobili ni uopšten, a kamoli konkretan odgovor. Ako je možda neko pomislio na strance, grdno se vara. Tek od njih se, naime, ti podaci ne mogu sakriti, jer oni, ako eventulano hoće ovde da kupe neku firmu, ispregledaju njene knjige do „u sitna crevca“. Kao što i podatke o Srbiji znaju bolje od nas samih. Ali, ne zato što imaju ovde nekakve špijune, nego zato što nam daju pare pa moraju, i bolje od nas samih, da znaju kakvi smo i kome ih daju. Tako da će, u stvari, sva ta strogo pov. dokumenta ostati tajna samo za javnost, obične ljude. A o manipulacijama državnim tajnama da i ne govorimo.
Sa druge strane, upravo će oni, građani, ostati nezaštićeni. Kao što su i do sada uglavnom bili. Jer, vidimo kako tajni podaci o pojedinim (nepodobnim) ličnostima pravo iz policije dospevaju u odabrane, tj. podobne medije. I – nikom ništa. Što to nisu sprečila ta dva eks-eksperta BIA. Nego je, štaviše, ta praksa nastavljena i nakon njihovog dolaska u Poresku upravu, pa se „provaljuju“, i objavljuju, poreske prijave građana. A upravo je to ono što je zabranjeno i što nikako ne bi smelo. Ali, kako se videlo na televiziji, to tandemu Marković-Sokolović uopšte nije smetalo.
Ipak, na kraju, ono što najviše zabrinjava to je uverenje da je glavni problem srpske privrede „odliv podataka“ – a ne, recimo, odliv mozgova – i da se ekonomija može unaprediti policijskim metodama. I to širenjem kagebeovskog mentaliteta na sve delove društva i najrazličitije društvene delatnosti. I – to je paranoja koja sve više izbija, kojoj nema kraja.
