Svako danas može biti ministar
– Ni jednostranački parlament, a ni ova prenesena trudnoća Vlade, sve u zbiru, ne zavređuju ni jednu jedinu ozbiljnu reč;
– Svako može biti ministar, najviši državni činovnik, ili direktor stateški važnog javnog preduzeća ukoliko je apsolutno lojalan i beskrajno ponizan;
– Svaki resor i javno preduzeće jesu zlatna koka za partijski račun ili lični džep, ali njihovo neznanje i nestručnost i njihov nerad u opštem interesu generišu katastrofalne posledice po živote građana;
Trebalo je da prođe više od četiri meseca nakon održanih izbora da Srbija dobije Vladu uprkos činjenici da je posle glasanja usrećena s takoreći jednostranačkim parlamentom i vladajućom strankom koja čvrsto kontroliše tročetvrtinsku većinu u njemu. Preostala četvrtina poslanika „opozicije“ utrkuje se u dodvoravanju i podržavanju većine, odnosno, mirne duše zaključujemo da parlamentarna opozicija u Srbiji – ne postoji.
Međutim, ni jednostranački parlament, a ni ova prenesena trudnoća Vlade, sve u zbiru, ne zavređuju ni jednu jedinu ozbiljnu reč. Jer svi zajedno ne vrede ni koliko po lule duvana.
Mogao je Vučić umesto svih ovih 23 ministara i predsednika Vlade da imenuje kokoške, ćurke ili kakvu drugu pernatu živinu, i u suštini nikakve razlike ne bi bilo. Mogao je, takođe, preko „Aliekspresa“ da kupi 24 kineska robota i postavi ih u kabinete. Oni sem struje ništa trošili ne bi i to bi za Srbiju bilo i bolje. Ali, ni ta umilna pernata bića, a ni ovi kiborzi ne bi mogli da stvore privid da se nešto ozbiljno radi i nešto korisno za Srbiju stvara.
Na jednoj strani Vučić stvara iluziju da uvodi novine, meša kadrovske karte u svojoj stranci, kupuje vreme od stranaca, a u suštini ne menja ništa od svoje štetočinske politike. Zapravo on povlači nadrealne poteze zaigravajući se sa zamišljenim neprijateljem. Stvorivši neku imaginarnu sliku o tim svojim neprijateljima on ih kao pobeđuje „briljantnim“ taktičkim potezima i kadrovskim rešenjima a da zapravo tu nikakvog zdravog razuma nema. Ako svom biračkom telu može da podmetne jednu Anu Brnabić, Vulina, Vesića ili Marka Đurića, ako proširenu galeriju likova može da podmetne međunarodnoj zajednici – o kakvim taktičkim (kadrovskim) manevrima možemo ozbiljno govoriti?
Ovde je reč o okolnostima u kojima Vučić i dalje sam upravlja Srbijom, kontrolišući svaki segment vlasti; još uvek mu ne pada na pamet da položi račun za katastrofalni bilans poharanja Srbije; daviće još više građanske slobode; vodiće još krvoločnije ratove protiv profesionalnih medija i slobode javne reči. Čvršće i osionije kretaće se putem fašistoidnosti ka totalitarizmu. I bogatiće se. O da, naročito će se bogatiti.
Druga tekovina Vučićeve vladavine jeste to što svako može biti ministar, najviši državni činovnik, ili direktor stateški važnog javnog preduzeća ukoliko je apsolutno lojalan i beskrajno ponizan. Takav stepen idolopoklonstva ne može se videti čak ni u nekim totalitarističkim državama, a većina socijalističkih država Evrope iz hladnoratovskog vremena, u ovom kontekstu, bile su države visoke demokratije u odnosu na sadašnje (žalosno) stanje Srbije. Kult ličnosti vođe među članovima partije, u ovoj razmeri, nije se negovao čak ni u Čaušeskovoj Rumuniji.
Ali, novolje nikada ne dolaze same. Spisak svih ovih malignih pojava nije konačan. Život u Srbiji, a pre svega problemi koji pred građane izlaze ne mogu se rešavati u televizijskim nastupima i propagandom. Svaki resor ministarstva i svako javno preduzeće jesu zlatna koka za partijski račun ili lični džep, ali na drugoj strani, njihovo neznanje i nestručnost i njihov nerad u opštem interesu generišu katastrofalne posledice po živote građana. Odustvo normalnog rada zdravstvenog sistema, podređivanje tog sistema „Kovidu“, onemogućio je hiljadama ljudi doskorašnji kakav-takav nivo lečenja. Onkološki skrining je gotovo ukinut. Redovne kontrole hroničnih bolesnika praktično su onemogućene. Zdravstveni sistem je prenapregnut, a sva odgovornost navaljena na prvi red, primarnu zdravstvenu zaštitu, domove zdravlja, izabrane lekare. Danas se prioritetno zbrinjavaju jedino hitni slučajevi, a znatan broj intervencija u takvim slučajevima svodi se tek na minimalno odlaganje konačnog kraja.
U prosveti opet reforme. Nedosledni programi. Eksperimenti. Onlajn nastava. Inflacija privatnih fakulteta, kupljenih diploma, plagiranja doktoratâ. Štancovanje visokoškolskih diploma završava se zapošljavanjem u javnom sektoru, jer privatnom sektoru takvi „stručnjaci“ nisu potrebni. Država ostaje bez valjano obrazovanih ljudi, bez supstance za razvoj i opstanak.
Krčmi se državna imovina, zadužuje država, a kreditima plaćaju burazerski namešteni tenderi. Novac se preliva u privatne džepove, a građanima namiče dužničko ropstvo.
Sve je više starih u demografskom profilu stanovništva. Mladi odlaze odlučni da se nikada za stalno ne vrate. U inostranstvu osnivaju porodice, a njihovoj deci srpski jezik nije osnovni.
U Srbiji se šire beda, ropstvo i groblja.
Vučićeva ministarstva reemituju iluziju koju stvara Gospodar Srbije, a beznačajni ministri papagajski ponavljaju reči Velikog iluzioniste, dok stvarna Srbija i građani u njoj umiru pod njihovim jarmom…
Kad jednoga dana Vučić ode s vlasti, i kad prestane hipnotišuća emisija njegovih propagandnih centara moći svi koji preostanu i preteknu konačno će videti zbilju – videće samo pepeo i spaljenu zemlju.
Slavko Živanov
Izvor: Između sna i jave
