Ima li krajnjeg rešenja za balkanske čvorove i nesreće?

Tek što se pojavio u javnosti, a već se rasplamsala kritika programa Saveza za Srbiju i njegovih 30 tačaka. Samo na Peščaniku čitamo dva kritička teksta o tome. Ja sam se u svojoj izjavi za list Danas klonila kritike samog programa, smatrajući da on nije potreban konglomeratu ideološki različitih stranaka i pokreta. Dovoljno je bilo izaći sa detaljnim predlogom o fer i poštenim izborima, slobodnim medijima i novom izbornom zakonu i oko tih pitanja otvoriti javnu raspravu sa vlašću, uz podršku nevladinog sektora i predstavnika EU i OEBS-a. To bi bio maksimum „programa“ koji bi Savez za Srbiju u sadašnjem sastavu mogao da pokrene, uključujući i pretnju bojkotom, odnosno odbijanje da se izađe na buduće izbore pod sadašnjim uslovima.

Ali i tako ograničena akcija oko izbornih uslova ne može biti tema u trenutnim okolnostima. Ne samo zato što se u Srbiji instalirao autokratski režim Aleksandra Vučića koji nimalo nije sklon dogovoru i javnim raspravama o demokratizaciji izbornog procesa, nego zbog toga što predstoji odluka o Kosovu koja može da dovede u pitanje Vučićevu vlast. Zato bi borba za izborne uslove verovatno naišla na zid koji se ni za milimetar ne bi pomerio. Rasplet kosovskog pitanja predstavlja biti ili ne biti Vučićeve vlasti. Bilo kakve izmene u pravcu demokratizacije, uključujući malo slobodnije medije, Vučiću ne padaju na pamet, a kamoli sada kada može da izgubi vlast zbog Kosova. Pritom i opozicija okupljena u Savezu pitanje Kosova očigledno vidi kao svoju šansu da skine Vučića s vlasti, što znači da ona mora da izađe na referendum ili na prevremene izbore pod svim uslovima. Prema tome, borba za demokratizaciju izbora kao prvorazredni zajednički cilj opozicije sada očigledno otpada, sem čisto retorički.

Kakva očekivanja Savez nudi biračima, ako za trenutak zanemarimo situaciju sa Kosovom? Po mojoj oceni, veoma skromna. Čak i ako bismo iz čiste nemaštine i očaja (nijedna stranka ne prelazi 5 posto!) podržali jedno ovakvo raznoliko, politički neinventivno i netalentovano stranačko okupljanje, bez lidera i jasne političke artikulacije, ciljevi i očekivanja moraju biti veoma skromni, onoliko koliko je i do sada opozicija (uzeta ukupno) imala u odmeravanju snaga sa Vučićem. Gotovo sve pobrojane tačke programa koje je naveo Savez odavno figuriraju u programima desnih i nacionalno konzervativnih stranaka koje su politički najbliže Koštuničinom DSS-u. U sadašnjim okolnostima to bi bila Narodna stranka Vuka Jeremića koja se svojim programom i biračkim telom poklapa sa Tadićevom Demokratskom strankom. Zato ne treba da čudi da u Savezu vidimo sve stare znance iz DSS-a i DS-a (plus nepotrebne Dveri), a gotovo da nema nijednog novog lika, ako ne računamo predsednika DS-a (zbog unutrašnjih previranja i nesnalaženja ova stranka skoro svake godine izbacuje novog predsednika).

Sa ovakvim Savezom opoziciono nastrojeni birači dobijaju samo status quo. Što znači da politička alternativa Vučiću nije artikulisana, a pokazalo se da Savez misli da nije ni potrebna. U stvari sam status quo dobija sada alternativno značenje u očekivanoj prelomnoj situaciji oko Kosova. Status quo (uz kritiku državne pljačke) uzdiže se do glavnog aduta da se Savez na referendumu ili prevremenim izborima obračuna s Vučićem kao izdajnikom i „albanskim lobistom“, kako ga je nazvao Đorđe Vukadinović. Koliko ja vidim, status quo u vezi sa Kosovom se smatra glavnim oružjem opozicije da izađe iz šah-mat pozicije u kojoj je Vučić drži već 6 godina. Drugi izlaz iz takve pozicije nijedna opoziciona stranka nije stavila na sto. Oni koji nisu u Savezu i koji mu neće pristupiti zato što se s njegovim programom ne slažu i imaju drugačije ideje, verovatno neće imati šansu da pređu cenzus, jer je Savez i cenzus koalicija. Zato njemu može da poraste cena ukoliko izađe s teorijom da je rušenje autokratske i pljačkaške Vučićeve vlasti važnije od tlapnji o rešavanju kosovskog pitanja i ulasku u EU koja je i sama pod velikim znakom pitanja. Ako i ima smisla rešavati ta pitanja, ona se mogu ostaviti za kasnije, kada Vučić ode. S njim u EU sigurno nećemo stići, zapravo s njim nigde nećemo stići sem u pakao. Tako sam ja razumela poziciju Saveza, bez obzira na pojedine tačke programa koje su očigledno samo nabacane.

Od 30 tačaka programa Saveza izgleda da je samo tačka 5 ključna. Ona zahteva da se poštuju Ustav Srbije i Rezolucija 1244 SB UN-a, a tu je i eksplicitno protivljenje „bilo kom aktu koji bi za posledicu imao afirmaciju međunarodnog subjektiviteta, uključujući i članstvo u UN, tzv. ’države Kosovo’“. Ona je ključna zato što predstavlja jedino oružje za skidanje Vučića sa vlasti. Ona mu ne dozvoljava da potpiše obavezujući pravni sporazum kojim bi Kosovo dobilo stolicu u UN-u, što se smatra punom normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova, i uslovom da Srbija nastavi put ka članstvu u EU. Dok su mnogi od nas živeli u iluziji da će se nacionalistički autoritarizam sudariti sa građanskom liberalnom demokratijom, izgleda da ćemo dobiti sudar nacionalista kojima je kao i uvek važna samo vlast, uz pljačku ojađenog naroda.

Na šta Savez računa u predstojećem okršaju oko Kosova? Po dosadašnjim saznanjima srpski birači nisu skloni priznavanju Kosova i njegovom odvajanju od Srbije. Na to Savez po svoj prilici računa i već se iz njegovih redova čuju glasovi da će pokrenuti kampanju potpisivanja peticije „ne damo Kosovo“. Po mojoj proceni, ta računica je veoma tanka. Bar iz dva razloga. Prvi se odnosi na Vučićevu kontrolu nad ogromnom biračkom masom, njegovu moć manipulacije i propagande, odličnu i bespogovornu organizaciju njegovih pristalica, kao i njegov ultimativni cilj da po svaku cenu ostane na vlasti. Za taj cilj on je spreman da krši zakon i koristi laži, prevare i nasilje. Drugi se odnosi na slabu opremljenost Saveza, kako organizaciono tako i motivaciono, da iznese sopstvenu kampanju, a nema ni lidera koji može da povuče mase, što je u ovakvoj situaciji ključni nedostatak. Iz tih razloga na pobedu Saveza je teško računati, čak i onima koji su prihvatili njegovu računicu.

S druge strane, činjenica je da Vučić mora da potpiše sporazum ako hoće da sačuva vlast, jer gubitak zapadne podrške znači njegov ubrzani pad sa vlasti. I do sada ga je na vlasti održavao zapad, a ne Rusija i Kina, kako govori Vučićeva propaganda. Pritom bi slobodni birači liberalno-demokratske orijentacije (koje Vučić ne kontroliše) i svih drugih fela i nacionalne manjine, verovatno bili podeljeni. Značajniji deo građanski orijentisanih birača bi apstinirao, nespreman da prihvati „savezničku“ ponudu da zarad nekih demokratskih vrednosti koje su u većoj meri imali za vreme vladavine dve demokratske stranke, odbaci obavezujući sporazum sa Kosovom i put ka EU, makar koliko taj put sada bio neizvestan. Jedan deo bi glasao za sporazum sa Kosovom i otvaranje puta ka zapadu, bez obzira što odbacuje Vučićevu vlast. Jedan deo glasova bi otišao opozicionom Savezu, verovatno onih koji su ubeđeni da je najvažnije oterati Vučića s vlasti, a tek onda videti kako da se reše drugi važni problemi, te odnosi sa Kosovom i EU. Napetost će pretpostavljam sve više rasti, što čas odluke bude bliži. Videćemo koliko će suprotstavljena stanovišta biti agilna i pasionirana.

Naravno, ove procene su hipotetične. Tek predstojeća istraživanja javnog mnenja, kao i sama situacija velike odluke, daće mnogo verovatnije prognoze kako će se ovaj okršaj završiti. Krajnja odluka o tome da li će Srbija srušiti Vučića ukoliko on reši da preda Kosovo i potpiše sporazum zavisiće i od toga šta će biti njegova ponuda. A ona se za sada ne zna. Doduše zna se s čim on želi da izađe pred narod. Ako uspe da ubedi SAD da Srbiji dozvole „razgraničenje“, odnosno da ona pripoji 4 srpske opštine na severu Kosova, Vučić bi dobio nešto a ne ništa. Dobijanje parčeta „svete zemlje“ on naziva kompromisom i u tom slučaju bi verovatno sačuvao vlast i odneo laku pobedu. Ako bi do takvog „kompromisa“ došlo, srpski kritičari podele Kosova postali bi najljući protivnici takvog ishoda i tek bismo videli šta bi bio njihov učinak. Igra će očigledno biti komplikovana i donekle neizvesna.

Problem je u tome što rezultat ovog okršaja neće biti kraj rešavanja balkanskih čvorova. Ne smemo zaboraviti da ako se Kosovo nekako i razreši, Vučić ili neka druga srpska vlast nastaviće nacionalističku igranku sa Republikom Srpskom. Krenuće se na rasturanje Bosne pripajanjem Republike Srpske Srbiji. Tako će se sukobi, nestabilnost, nacionalizam i autoritarizam, ali i siromaštvo, zaostajanje Srbije i odliv stanovništva nastaviti. Oduvek sam smatrala da je napuštanje svih etno-nacionalnih pitanja jedini spas za Balkan, a naročito za Srbiju. Moj predlog da se zaustavi takva politika i reši pitanje zapadnog Balkana je to da EU odmah i bez odlaganja (uz uslov prihvatanja svih postojećih granica) primi sve zemlje zapadnog Balkana u svoje članstvo. To je tek oko 20 miliona stanovnika u moru od pola milijarde duša koje žive u EU. Zašto bi pridošlice toliko naškodile EU, kada smo sada videli da su neke njene članice kao što je Grčka mnogo neuređenije od drugih balkanskih zemalja. Grčka nema katastar, tamo se uzima i prisvaja zemlja kao na divljem zapadu i zbog toga ljudi umiru u podmetnutim požarima. To je jedino rešenje svih nacionalnih pitanja i sukoba, koji bez zajedničkog krova, razvoja i uvođenja reda nisu rešivi. Nestao bi i strah Johanesa Hana da će Peking zemlje našeg regiona pretvoriti u kineske „trojanske konje“ i nametnuti „kinesku kombinaciju kapitalizma i političke diktature“. A to je njegov prijatelj Vučić smislio i bez kineskog uticaja, a nije ni jedini kojem se baš taj model dopada. Niti je to problem samo našeg regiona, kako Han misli, nego osvaja i širi se i tamo gde se najmanje očekuje. Eto, time bi bilo rešeno i pitanje ko je čiji „trojanski konj“: bilo bi više onih evropskih.

Vesna Pešić

Peščanik.net