Ima li rešenja za Kosovo?

Ako je suditi po medijima u Srbiji, ponovo je sa Zapada pokrenuta kampanja o načinu rešavanja problema Kosova i Metohije. Nude se razne ideje kao da se minulih godina nije ni pregovaralo – od ponovnog uvođenja specijalnih pregovaračkih posrednika, preko uključivanja šire međunarodne zajednice, pa do neke međunarodne konferencije po ugledu na onu u Rambujeu pre 19 godina. Sve te ideje podsećaju na stari metod „radne grupe“ kada se ne želi pronaći rešenje, pa se neizbežno nameće ključno pitanje – da li Zapad uopšte želi rešenje kosovskog problema ili je u ovoj fazi zadovoljan onim što je do sada učinjeno. Ako se zna zapadna politička i diplomatska tehnologija, onda ti nagoveštaji znače da od rešenja nema ništa.

Najbizarnije su ideje o „novom Rambujeu“ i novom specijalnom predstavniku. Šta bi trebalo da bude smisao te međunarodne konferencije? Da reši problem Kosova? Pa zar taj isti Zapad neprestano ne ubeđuje Srbiju da je Kosovo „završena (gotova) stvar“ i da tu više nema šta da se priča. A međunarodne konferencije se održavaju o otvorenim problemima, a ne o „završenim stvarima“. Ako je to tako, zašto onda međunarodna konferencija? I, naravno, ko bi na njoj učestvovao, pod čijim autoritetom bi bila održana i ko bi garantovao njene eventualne odluke? Kada se broj učesnika u nekom poslu širi, onda je gotovo sigurno da od toga nema ništa. Uostalom, ni konferencija u Rambujeu 1999. godine nije održana da bi rešila problem, nego da bi obezbedila izgovor za bombardovanje Srbije i nasilno otimanje Kosova i Metohije. Sve ustvari liči na ono staro Vinstona Čerčila da, „ako želite da ne rešite i odložite problem, onda formirajte radnu grupu“.

Ili je možda ideja da ta međunarodna konferencija bude o Srbiji, a ne o Kosovu, kao pokriće za ono što je aktuelna Srbija već prihvatila i obećala. Ali to je naivno verovanje jer današnje vreme nije vreme Rambujea. Uz to, malo je verovatno, ako bi i bila takva konferencija, da bi samo zapadne zemlje za koje je, kako tvrde, Kosovo „završena stvar“, bile jedine učesnice. Tu bi bila i Rusija, a mediji kažu i Kina i Turska. U takvom sastavu teško da je moguće bilo kakvo rešenje.

Doduše, jedna istinska međunarodna konferencija bi imala smisla ako bi se rešenje tražilo u potpuno izmenjenom statusu Kosova. Naime, ovo što je u ovom vremenu nije rešenje. Čak i da Srbija nekim slučajem prizna Kosovo, to nije rešenje. Kosovo ne može da bude država bez obzira koliko ga je zemalja priznalo i koja je moć tih koji su ga priznali. Kosovo nema ni ekonomske ni političke potencijale za državu, nema državnog kapaciteta. Zato za Kosovo postoje samo dva istinska rešenja u okolnostima nastalim posle 1999. i posebno 2008. godine. Ili će biti deo Srbije ili deo Albanije. Ili da deo ostane u Srbiji, a da ostalo ide u Albaniju. Trećeg rešenja nema. Svima je to jasno, ali niko ne želi da se suoči sa tom realnošću. To je kosovska realnost, a ne ona na koju se pozivaju razni lobisti i njihovi predstavnici. To bi bila prava konferencija, ali za to još nema istorijskih okolnosti mada će to, takvo rešenje, jednog dana i da bude.

Još je bizarnija plasirana priča o imenovanju specijalnog posrednika u pregovorima Beograda i Prištine. Ti pregovori traju već dugo godina i zvanično su pod posredovanjem visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku, prvo Ketrin Ešton pa onda Federike Mogerini. I sada se otkriva da EU nema kapacitet da stvari dovede do kraja i zato je potreban specijalni predstavnik, koji bi doduše radio pod kontrolom visoke predstavnice EU za spoljnu politiku. Nije jasno šta to znači i pod čijim mandatom bi onda bio specijalni predstavnik. Sugeriše se da je specijalni predstavnik neophodan jer na kraju će, tvrdi se, o svemu na Kosovu odlučiti Amerika. Tačno je da je Kosovo američki projekat i da Amerikanci imaju odlučujuću reč, ali i u dosadašnjim pregovorima su imali potpunu kontrolu. Predstavnici i Srbije i Kosova i visoka predstavnica EU su Amerikancima podnosili izveštaje i primali instrukcije. Pa zašto onda specijalni predstavnik?

Još veće sumnje bude i medijska nagađanja ko bi mogao da bude taj specijalni predstavnik. Saznaje se, navodno, da su kandidati penzionisani britanski diplomata i nekadašnji učesnik u pregovorima Beograda i Prištine Robert Kuper, pa onda u ime Nemačke Volfgang Šojble a u ime Amerike Ves Mičel. Tu se, međutim, otkriva da je sve to providna manipulacija. Kuper, bivši savetnik Tonija Blera i kasnije funkcioner Evropske komisije, je neko koga više ni njegova zemlja Britanija ne bi podržala, a još je besmislenije „saznanje“ da bi to mogao biti Šojble. Šojble je aktuelni predsednik nemačkog federalnog parlamenta i da li neko zaista misli da bi ličnost sa tako važnom i zahtevnom funkcijom mogla da bude specijalni predstavnik koji bi bio pod kontrolom visoke predstavnice EU za spoljnu politiku. A da ne govorimo da je funkcija predsednika nemačkog parlamenta nespojiva se nekim međunarodnim angažmanom. Pa onda zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Mičel. Sličan besmisao, jer to su nespojive funkcije.

Činjenica je, međutim, da su pregovori Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU dospeli u ćorsokak. Nastala je „zvečeća praznina“, koja počinje da otvara prostor za mnoga neugodna pitanja. Tako su u nedavnim diskusijama u EU neke zemlje postavile pitanje o čemu se tu ustvari radi i zatražile da ili imaju učešća ili uvid u to o čemu se i kako se pregovara. Upozoreno je na visok stepen tajnosti, a sve i ume tih zemalja čiji politički predstavnici ništa ne znaju o suštini tih silnih sastanaka. Sve je nekako tajno. Te diskusije su istovremeno i priznanje EU da su pregovori Beograda i Prištine postali privatni posao dela političkih elita. EU je praktično potvrdila da je to privatni posao, što je izuzetno ozbiljno priznanje manjkavosti tako važnog zadatka. I to nije samo u EU iako se u EU prvi put o tome govori, problem tajnosti je izražen i u Srbiji. Za takozvani demokratski kapacitet Srbije u rešavanju kosovskog čvora i njegovog legitimiteta zaista je najveći problem tajnost u pregovorima. Javnost Srbije uopšte ne zna o čemu se pregovara i šta se traži i nudi. Ponekad se samo nešto sazna od Hašima Tačija i albanskih političara, koji su na sramotu medija Srbije postali jedini izvor kakvih takvih informacija. Politički lideri Srbije umesto informacija nude samo opšte pretnje i zabrinutost, ali nikada ne kažu šta se pregovara i šta je stvarno obećano i prihvaćeno. Drugim rečima, pregovori nemaju demokratski legitimitet ni u Srbiji. Pokrenut je i takozvani unutrašnji dijalog, ali to nije umanjilo tajnost pregovaračkog procesa…

Ima tu i ponešto i od američko-evropskog „nadmudrivanja“, sukoba. Sada su se Evropljani setili da su pregovori tajni i da ne znaju o čemu se pregovara. I tu su u pravu, zemlje ili barem većina zemalja članica zaista ne zna, a Mogerinijeva mnogo ne brine zbog toga. Sada se najednom postavlja pitanje koje je, po svemu sudeći, pre svega upereno protiv Amerike i njenog diktata. Istovremeno, Amerika odgovara idejom o specijalnom predstavniku, koji bi, kao u slučaju grčko-makedonskog spora oko imena, potpuno operativno eliminisao EU. Ako bi se to desilo, onda Mogerinijeva ostaje bez posla jer Balkan je još jedino mesto gde ona može da putuje i biva dočekana i gde može da „trenira strogoću“. Ali iznad svega to bi bilo poniženje. Doduše, možda je to i cilj, krunjenje EU.

Naravno, vrlo je teško videti kako bi Srbija u postojećim okolnostima mogla da promeni status Kosova i Metohije, ali zato može da svojim potezima ne pogorša sopstveni položaj i oduzme sebi pravo na odluke. Srbija je najzainteresovanija strana, ali to ne znači da mora da radi protiv sebe, u korist svoje štete. Tačno je da Srbija već dugo nema nikakvu nadležnost na Kosovu i Metohiji, ali niko zaista ne može pouzdano da kaže šta će biti u budućnosti, nije reč o jednostavnom zahtevu povratka Kosova pod nadležnost Srbije, nego o neophodnosti da Srbija u bilo šta što donosi budućnost kosovske sudbine ne uđe osakaćena nekim potpisom obećanim u tajnosti.

I da se vratimio na početak – da li Zapad, samoproglašeni vlasnik bivše Jugoslavije, želi rešenje kosovskog čvora? Utisak je da se rešenje ne želi i sve drugo je gubljenje vremena. Kosovski čvor je najveći ucenjivački instrument Zapada prema Srbiji, i on u ovoj fazi ne želi da se toga odrekne. Srbija bi zato trebalo da se pripremi i na to da rešenja ne bude i da toliko – od strane vlasti – omrznuti „zamrznut konflikt“ postane realnost. Za sada.

Siniša Ljepojević

standard.rs