Ima li spasa za Srbe

0
230
Foto: montaža

Iz razgovora Olivere Milivojčević sa Vladimirom Dimitrijevićem, objavljenom 12. juna na sajtu “Ljudi govore” (https://www.ljudigovore.com/2020/06/vladimir-dimitrijevic-i-epska-pesma-boj-na-misaru-nepodobna-razg/), moglo se razabrati da se školski programi u Srbiji prilagođuju srbskim neprijateljima: izbačena je “Krvava bajka” Desanke Maksimović kako se ne bismo zamerali Nemcima, izbačena je epska pesma “Boj na Mišaru”, ali ne zbog Dimitrijevićeve pretpostavke da se radi o stihu Srbija se umiriti neće, već zbog Karađorđevog obraćanja “Drini vodi, plemenitoj međi” da će “Uskoro i to vreme doći / Kada ću ja i tebeka preći / I čestitu Bosnu pohoditi”, koje remeti islamističke planove i prekodrinske i osmanlijske, nepodoban je i Gundulićev “Osman” jer Hrvati do početka poslednje decenije 19. veka nisu ni znali da postoji srbski Dubrovnik, a priča se da, ko zna zbog čega – možda Srbima nije potreban vođa, svi oni imaju jednako pravo da lutaju –, ni Domanovićev “Vođa” nije preporučljiv za školsku upotrebu.

Potpisniku ovih redaka, a i narednih, dalo se da pre petnaestak godina, 30. maja 2003. godine, kaže kako “nešto” sa srbskim školstvom nije potaman.

Naime, rečenoga dana, u Zmajevu, na nepunih trideset kilometara severno od Novog Sada, trebalo je obeležiti tri veka tamošnje srbske škole, pošto nikome, ni u Opštini Vrbas, ni u Pokrajini, ni u Republici, nije bilo stalo da se toga dana bakće sa tri veka organizovanoga srbskog školstva – te 1703. godine otvoreno je dvanaest srbskih škola.

“Krivac” za održavanje ove lokalne svečanosti nađen je u knjižici “Kerci u Pašićevu : Prilog za monografiju”, na 560 strana, objavljenoj neki mesec ranije, a kao “glavna pri­čalica” najavljen je njen autor i, nažalost, privatni izdavač – u liku ovog potpisnika.

Iako je glavni gost na skupu bio gospodin dr Gašo Knežević, mini­s­tar prosvete u Vladi Repub­li­ke Srbije, sve je, najve­ro­vatnije zbog srbskog nacionalnog karaktera čitavog događaja, prošlo u našoj kulturnoj (i drugoj) jav­no­sti potpuno neprime­će­no, baš kao da se radi o jednoj običnoj i svakidašnjoj godi­š­njici, ma­kar i trovekovnoj, a ne o događaju od izuzetnog značaja za srb­sku civili­za­ciju.

Skup je održan kako je i bilo zamišljeno, s tim što je Ministru data prilika da govori prvi, pozdravi prisutne i pohvali “svoju školsku reformu”. Iako je najavio da ima “neka važna po­sla u Novom Sadu”, ostao je da sa­sluša i dvadesetminutnu priču ovog potpisnika, iz koje će ovde biti preneseno tek nekoliko “misli”:

Da Vas podsetimo:  Dečak iz svoje "kutije"

…Pre tri dana saznali smo da je u Sankt Peterburgu započeto svečano obele­ža­vanje tri veka postojanja toga grada, koji je za Rusiju, dugo vremena, predstav­ljao prozor ka Evropi. Videli smo da je “vodenim” svečanostima prisustvovalo preko sto hiljada lju­di, a saopšteno je i da je izložbene postavke u tamošnjem muzeju “Ermitažu” videlo tog dana (i noći) preko dvadeset hiljada posetilaca; upravi muzeja bio je to znak da muzejska vrata i iz­ložbene salone širom otvori i tokom naredna dva dana. Rečeno je još da će svečanosti biti nastavljene i da će one imati među­na­rodni karakter. Sve to bilo je moguće zahvaljujući činjenici da su iza proslave Sankt Peterburga stali Rusija, ruska vlada i sam Vladimir Pu­tin, predsednik Ruske Federacije.

Ipak, grad kao grad, naselje koje nastaje u određenim uslovima, ali i koje zna da da u nekim drukčijim uslovima nestane skoro neopaženo; makar koliko neki grad, pa i Sankt Peterburg sa svo­ja tri veka, bio značajan, i na njega se može primeniti onaj do­bro poznati Njegošev dvostih da “to nijesu za ljude gradovi, već tav­nice za nevoljne sužnje”.

Mi smo ovde pozvani da obeležimo tri veka srbske škole u Zmajevu, nekad zvanom Ker (Sta­ri Ker, Pašićevo), a ne shvatamo, ko zna zbog čega, da se ne radi o jednoj običnoj godišnjici, ma­kar i trovekovnoj, već da je u pitanju događaj od izuzetnog značaja za srbu civilizaciju; istu onu civilizaciju koja svojim vin­čan­skim pismom seže i svih sedam i po hiljada godina unazad, sko­ro dve hiljade godina ispred sumerske, koju zvanična nauka sma­tra najstarijom na svetu. Ta je srbska civilizacija opstajala ve­kovima i hiljadugođima, a nije prilika da govo­rimo o razlozima zbog kojih je ona u tom dugom međuvremenu suzbijana, i kako se mo­glo desiti da se škola u srbskom narodu organizovano usposta­v­lja tek pre tri veka. No, s obzirom na dobro poznatu istinu da se osnovom svake civilizacije smatra pismenost i da se pismenost stiče i širi školom, morale su da iza da­našnje proslave u Zma­jevu, kojom se, u stvari, obeležavaju tri veka organizova­nog škol­stva u srbskom narodu, stanu država Srbija i njena vlada; nije se smelo desiti da o tom značajnom civiliza­cijskom dostignuću bri­nu jedna siromašna mesna zajed­nica i još siromašnija seoska os­novna škola…

…Na kraju, još ćemo jednom naređati događaje koji su, po našem shvatanju, presudno uticali na razvoj srbskog školstva:

Da Vas podsetimo:  Rat koji traje

– Donošenje Ustava iliričeske deputaci­je od 2. novembra 1776. godine za ili­ri­česke male škole, koji je definisao ustrojstvo srbih narodnih škola u Ugarskoj;

– Otvaranje Učiteljske škole u Somboru, 1778. godine;

– Imenovanje dr Đorđa Natoševića za carskog i kralje­v­skog školskog savet­ni­ka i vrhovnog nadzornika srbskih narodnih škola, 1857. godine. Pedagoški obrazovan, on je odmah izdao Kratko uputstvo za učitelje, i u njemu izložio na koji način treba izvoditi nastavu, i njen teorijski deo, i pra­k­tično.

– Postupno uvođenje madžarskog jezika u srbske narodne škole, koje je za osnov­ni cilj imalo potpunu madžarizaciju srbskog ži­vlja u Ugarskoj, a vredi upamtiti da je protiv zakonskog pred­loga o madžarskom jeziku u narodnosnim školama gla­sao samo je­dan madžarski zastupnik, Lajoš Močari (1826-1916), levičarski orije­n­ti­san i naklonjen nacionalnim manji­nama;

– Ukidanje srbske školske autonomije u Ugarskoj, 11/24. jula 1912. godine;

– Prisajedinjenje Srema (24. novembra 1918) i Banata, Bačke i Baranje (25. novembra 1918) Kraljevini Srbiji.

Svi pobrojani događaji, svaki na svoj način, kako je to rekao pedagog Mita Nešković (1846-1907), zahvaljujući srbskom geniju koji je “sva­gda priticao u pomoć našem narodu kad god mu je visila o koncu sudbina njegovih najživotnijih teko­vina”, spasavali su u odsudnim časovima srbsko školstvo od raspada, a srbski narod od biološkog uništenja.

Danas, pošto su istekla tri veka srbske škole, bojim se da se suočavamo sa nestajanjem takvog genija, utoliko pre što mu je još pre više decenija otet srb­ski jezik i velikodušno darovan “srpskohrvatski”; vlast u Srbiji već nagove­šta­va da će iz škola biti izbačeno učenje tek obnovljenog srbskog jezika i da će biti zamenjeno nekakvim “jezikom komunikacije”; srbska ćirilica ko­risti se samo u slučajevima kad država raspisuje poternice za Srbi­ma i razoružava sopstveni narod; takozvano građansko vaspi­tanje nudi se kao zamena za srbsko pravoslavlje; pripadnost srb­skom narodu ponovo se, kao u stara, “interna­ciona­listička” vre­mena, proglašava jedinim zlom na ovom sve­tu, a preostalim Sr­bi­ma toplo se, mondijalistički, pod firmom nekakvog “srpskog preporoda”, pre­po­ručuje da se suoče sa svojom navodnom zlo­či­na­čkom pro­šlošću.

I sve to u vreme kad se televizijskom gledalištu u Vojvodini Srbskoj (“i šire”) saopštava stvarno madžarsko raspolo­že­nje prema sadašnjim geopoliti­čkim prilikama u Srbiji, ne po­mi­njući mu pri tome brojne madžarske zločine u Srbiji 1914-1918, docnije stalne napore madžarskih političara (i njihovih naci­o­nalnih istomišljenika bilo gde da su nastanjeni) da se poništi Trijanonski ugovor o miru iz 1920. godine (potpisan posle ma­džar­skog vojničkog i političkog poraza u Prvom svetskom ratu, kojim je Ugarska svedena na današnje okvire) i stvarne rezultate tih napora: nestajanje najmanje 150.000 Srba iz Ma­džarske izme­đu dvaju svetskih ratova i zločine u Vojvodini Srbskoj 1941-1944. go­dine. U vreme kad se u “kulturnim i obrazovnim” emisijama Tele­vi­zije Novi Sad (9. mart 2003) nesmetano obja­šnjava kako je pome­nu­tim mirovnim ugovorom osakaćena ugarska država a madžarski narod doživeo nesreću i tragediju, i kad se nacional­no probu­đe­nim madžarskim maturanti­ma u bečejskoj gimnaziji (možda i u dru­gi­ma) masovno daju maturski ra­dovi na tu temu.

Da Vas podsetimo:  Molba ponižene srbske majke

Tako nešto, čini se, uspeva da prođe, jer, kao da nikom nije poznato, ili se to namerno previđa, da je Teodor Pavlović (1804­-1854), znameni­ti srbski kul­turni poslenik, jedno vreme i sekretar Matice srpske, za svoje životno načelo uzeo sle­de­će reči: “Je­zik, vera i narodnost, amanet ti Srbe brate, to sveto troje, to je izvor česti, slave i sreće tvoje”.

Uzeo, svesrdno umolio da mu to savremenici uklešu na grobnu ploču u Kar­lovu (Novom Miloševu), a mi, njegovi naslednici, zaboravili na tu večno isti­ni­tu poruku.

Budući da povremeno ističem, mada uzalud, da najveći broj vodećih srbskih intelektualaca (bolje reći: intelek­tualaca pote­klih iz srbskog naroda) svoje znanje podređuje dnevnim politi­čkim po­trebama, protivno interesima sopstve­nog naroda (bolje reći: naroda iz koga su potekli), želim da na kraju ove priče po­stupim drukčije od te velike grupe i kažem da, ukoliko se nekom učini da vre­di opstati kao Srbin, taj neko biće prinuđen da, na početku četvrtog veka srbske škole, u svojoj zemlji, pod vlašću koja sebe naziva srbskom i preporoditeljskom, pristupi obnovi srbskih narodnih škola i srbskih mitova u njima, počev od srb­ske ćirilice i srbskih narodnih pesama i običaja, preko srbskog govornog jezi­ka, srbske povesnice i srbskog zemljopisa, do srb­skog pravoslavlja i svetosa­v­lja, sve sa ciljem da se spreči biolo­ško uništenje srbskog naroda i da se očuva srpbska nacionalna supstanca, odnosno srbsko nacionalno biće…

Neposredno posle toga data je pauza, da bi ministar Knežević ot­putovao u Novi Sad. Bila mu je to lepa prilika da ženskom direkto­ru Škole u Zmajevu grdno zameri zbog ovde napisanih a tamo izgovorenih reči; na­vodno, oni dvoje prethodno su se dogovorili da skup bude lišen “po­li­tičkih tonova”.

Ilija Petrović
Izvor: balkanskageopolitika.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime