Ima li života posle godišnjeg odmora?

Pauza od posla nije smišljena bez razloga. Posle izvesnog vremena koncentracija pada i više nismo učinkoviti i fokusirani, ma koliko da to želimo. Isto tako je i sa godišnjim odmorom. Koliko god da mislimo da nam nije potreban, u periodu kada sve naše kolege i prijatelji polako pakuju kofere i kreću ka željenim destinacijama, i nas „zasvrbe stopala“, pa razmišljamo na koje sve načine možemo da se „stisnemo“ kako bismo sebi ipak priuštili bar sedam dana uživanja na nekoj plaži. Bilo gde.

I tako ohrabreni mislima da se „samo jednom živi“, „da i mi imamo pravo da odmorimo dušu“, „da se ne treba nervirati, već grabiti sve što nam se u životu pruži“, „da pare dođu pa prođu“, zagrizemo i odemo, nadajući se nekom čudu na kraju odmora. Kao po običaju, za odmor kupujemo i pidžame, papuče i veš, ono što se inače „ne vidi“,  jer kad smo daleko od kuće, izloženiji smo tuđim pogledima.

I ova euforija nas drži u prvim danima putovanja dok bodrimo i tešimo sebe da smo uradili pravu stvar. Realnost i svakodnevica nam izgledaju toliko daleki kao da im se nikada nećemo vratiti. Kako dani odmiču, tamo negde na polovini odmora, kad smo se već pomalo odmorili, naspavali i zaboravili na gužvu tokom saobraćajnog špica, javlja nam se crv sumnje i krivice i neprestano nam se po glavi vrzma pitanje: A, možda sam mogao da preživim  i ove godine bez odmora? Ništa mi ne bi falilo“. Budžet za letovanje se već istanjio, pidžama od pranja izgleda isto kao ona stara kod kuće, a papuče možda nisu ni bile neophodne.

Bliži se kraj odmora, a nervoza samo više raste, ali ne zato što je uživanje na plaži gotovo, već zato što nas kod kuće čeka bar jedna neplaćena serija računa za telefon, infostan i struju, što uskoro pristiže rata kredita, a frižder je sasvim prazan.  A tu je i prvi septembar, noćna mora za roditelje školaraca, koji za knjige i pribor moraju da odvoje pola plate. I to skromno letovanje prerasta u izvor višemesečne krivice, na koju će nas stalno podsećati manjak novca u novčaniku i preplanuli ten koji se tek nazire. I čekanje od 365 dana do sledećeg godišnjeg odmora.

I dok vam se čini da ste naivno podlegli niskim strastima i želji za životom izvan svojih mogućnosti, naletite na komšinicu sa prvog sprata koja je za devetodnevno letovanje u Čanju podigla sa kreditne kartice sve do poslednjeg dinara, a dug je vraćala naredne dve godine, zbog čega je morala podigla i kredit na tri godine. Pa vi vidite da li vam se isplati letovanje ako živite od prosečne plate u Srbiji?

Marija Milenković