Ne dajte se životu, moja Dušanka Mirjanić! Ne dajte mu se, ne takvome u kojem nesoj i neljudi žele da te ubede kako je život to na šta ti oni razrežu da imaš prava!
Bolest je, draga Dušanka- izlečiva, svaka! Ljudi su kuga neizlečiva, pošast, glodari, ona tmina iz koje se čuje urlik zveri iz grla neljudi…
Znate li ko je Dušanka Mirjanić?
Niko! Ništa! Ništa rođeno pre 54 godine- niko da bi poživela još koju.
Razbolelo se to. Teško. Ono najteže- dijagnostikovani su joj neljudi a s kancerom bi još i lako. Od njega se samo umire, od neljudi živi nekakvo naličje života…
Radila je kao čistačica. Dok je mogla. Ćutala i radila, senka od žene, neprimetna, tek koji uzdah i zvuk metle, mada jebeš uzdahe, važno je da metla ne zastane!
A, zastala je! Pade ko proštac kada se Dušanka presamitila od bola u trbuhu i klonula. Na poslu, ej!
Za 21.000 dinara dala je sebi za pravo da klone usred radnog vremena dok za gospodom valja očistiti, tragove nečoveštva i nečiste savesti uglavnom, al dala je sebi za pravo…
Dali su potom i oni. Oni što Dušankinu platu proćerdaju u danu da nahrane i napoje zveri u sebi- dali su joj otkaz!
Zapravo, oprostili su joj prvo posrnuće, ljudine su to ipak, sačekali su da vide još koliko je života ostalo u njoj, pa kad se doznalo da bahatnica mora i na drugu operaciju, e pa to je bilo previše!
Jedna operacija i nekako ali dve- mora da je to hir ipak, osladila joj se hemioterapija, baškarenje po bolnici, tri obroka, da drugi čiste za njom umesto ona za drugima…
Otkaz, nego šta! Ako za 21.000 dinara ne može da pritrpi malo, iskašlje taj tumor, stavi nekakve oblogo, namaže kremu, popije čaj i ko nova!
Nova niko i ništa za starom metlom, pa s osmehom u radne pobede, jer, realno, da više radi a manje misli na bolest- bolest bi i nestala, opsena je to, uobrazilja obična…
Ne, uhvatila se tumora pa ne pušta, a metla će sama, jel..?
Posao je jedan, moja Dušanka, a zdravlja kolko hoćete, pa vidite šta je vrednije izgubiti?!
Tako je- zdravlje, jer za 21.000 možete sebi da ga priuštite onoliko, a da vidimo sad koliko s tumorom možete posla da namaknete, a?!
Nije zlato sve što sija, štono kažu, gospođo Dušanka, pa ni taj tumor za koji ste se uhvatili ko da se bez njega ne može?!
Imali ste gospodski posao, platu džeparca vrednu, poslodavce koji ne bi dozvolili da Vam se šta dogodin na poslu, izneli bi Vas napolje da ne manjaket u objektu, nije zgodno zbog klijentele, razumete…
Ne shvatate da sitnice čine savršenstvo ali da savršenstvo nije sitnica, a ako tumorčić nije sitnica ne znam šta jeste, što zači da ste bili na korak od savršenstva ali stee odlučili da posrenet i padnete umesto da ponosno zakoračite u…
Ma, zaludu pišem. Kako bilo šta objasniti nekome ko nije znao da ceni ono što ima, pa sad ima ono što ne bi trebalo da ima, a pride i to ne zna da ceni!
Imali ste posao- izgubili ga zbog svoje bahatosti! Imate tumor- sad biste i njega da se otarasite, jel?!
E, pa ne može oba, moja draga Dušanka, ne može…
Dali su Vam prst- hteli ste ruku…
Pružili bi Vam i ruku ali ste bili, da izvinete, malko štrokavi, jer, mislim, čistačica, znate…
Zato su Vam i pružili metlu da se uhvatite za nju, pridignete i nastavite dalje, ali…
Bolest je, Dušanka, izlečiva- svaka! Ljudi nisu, jer Vi imate „samo“ tumor, a oni izliv neljudskosti u rupu u grudima gde bi trebalo da je duša, pa zamislite kako je tek njima?!
Vi ste niko, ništa, senka tek, a oni ni toliko, verujte, mada Vas ove reči neće odvesti na nasušnu operaciju, ali će Vašu bolest, nadam se, učiniti lekom svih nas- metastaziralih neljudi…
Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com
