Imala je samo devet godina, devet previše za Srpkinju…

1
1297

Zvala se Mirjana. Nekako preveliko, rogobatno i ozbiljno ime za dete od devet godina…

Pomislio bi neko kada kažeš Mirjana Dragičević da zboriš o kakvoj stasitoj i odrasloj devojci, ženi, majci, a ne od detetu od tek devet godina.

Evo, bil ko pomislio na Mirjanu Dragičević, usnulog anđela što su tri zveri tog mrznog jutra ’92. otrgli iz majčinog naručja, na pragu lepe, domaćinske kuće u Donjoj Bioči, na krik, urlik od Sarajeva..?

Šumarkom se pa mirisnim livadama stizalo do kuće. Virila je iza poslednjih grana, ogolele su bile već, pucale one najtanje na jutarnjem mrazu…ili se Radi, majci ti, učinilo tako?

Trgla se, al zalud, prekasno, zlo je već dobauljalo do kuće.

Đavolje se pridvorice primakle pragu- prokleti bili doveka…zorili se uveliko nad zaklanom ti tetkom što se ljutnula na zoru misleći da mrazom divljaju po granama, kad…

Evo ti sveća, anđele, gori plamenom pravednika! Mirno, bez treptaja a brije preko Malog Zejtilnika, možda baš kao tog jutra, zvončice, kad su te zveri…

Tolicko godina za toliki spomenik, srećo! Toliko ime za prve uvojke… Takva sudbina za dete, a deca ne bi smela umirati mučeničkom smrću, sine! Ne bi smela umirati! Ne bi smelo pod zemljom imati više mira za njih negoli na njoj, ali za Srbe je tako, moja Miro!

Vazda je tako, pile! Mirjana Dragičević bi već stasala to da zna, al Mira nije stigla…

Nije stigla da dozove brata skrivenog pod krevetom, dok su je…

Nije htela da ga doziva! Znala je šta bi učinili bratu kada su njoj učinili…

Ubili su ti mater pošto su ti prerezali grlo, sunčice!

Da Vas podsetimo:  Nuklearka

Živa je, oporavila se od kuršuma što su sasuli u nju, al ubili su je! Mrtva je odavno. Da brojimo koliko je prošlo od tog jutra ’92. kada su trojica đavoljih nakota navalila na tebe, držeći majku da gleda…

Ne mogu, Miro, ne ljuti se, ne mogu reći šta su ti sve učinili!

Znam da si dozivala majku dok te je drugi…ne mogu Miro moja, vidi kako ti sveća miruje na vetru…

Onda si klonula, reče majka. Treću zver na sebi nisi osetila, al đavo zastao nije. Urlalo je nad telom mrtvog deteta. Urlao je na telu mrtvog deteta a majka se mučena otimala životu proklinjući ga što ne utekne od nje gledajući kako te mrtvu…

Malo si bila mrtva, Miko moja, premalo za Srpkinju!

Nije Srbin nikada dovoljno mrtav, anđele, zato nam valjda pod zemljom i jeste lepše i komotnije negoli na njoj?

Možda bi zveri stale da si umrla kako valja, al samo si klonula i zgasla. Nisu ti od urlika čuli ropac, nije dovoljno krvi bilo po postelji da bi mogla tako lako umreti, tek onako da ispustiš dušu anđeosku dok je treća zver smenjivala drugu na…

Bije preko Sokoca, nevestice jada, a plamen miruje- ni da makne! Zainatila se voštanica da dogori…zato se smeškaš, je li, anđele..?

Ne brini, sine, nikada odgovarali nisu za zločin, al Bogu će!

Življa si ti nego što će oni biti za tih prokletih pustahija od života, mila!

Životnije je ovo malo godina uklesanih na velikom kamenu no što će zverima ikada svitati i smrkavati se…

Pucali su ti u čelo, mila, premalo si, rekoh, bila mrtva posle svega, ili su zveri bile previše žive pa su pucali u sebe verujući da tebe ubijaju?!

Da Vas podsetimo:  Verovali ili ne - mi smo još uvek jedan narod

Mirjana Dragičević- pomislio bi neko stasita mlada, majka već, domaćica kućevnog doma iza poslednjih grana i mirisnih livada o proleću.

Mira Dragičević, devet godina, silovana do smrti pred majkom pa ustreljena…

Mira Dragičević, pod zemljom nabubreloj od leševa- mirna i spokojna.

Pravda za Srbe duboko je ukopana u drob blagorodne ilovače!

Rodne su to godine bile…zapatilo se Srblja da se požnjeti i poklati ne može…

Vekovima je tako! Ništa ne uspeva bolje od trupla Srbina, a svaka žetva bogatija od prethodne…

Devet godina tek, anđele- grob ti je tri puta stariji, evo se pa naživeo skoro…

Mislila je majka da to mraz lomi suvarke, a…

Mislili su đavoli da si mrtva ostala za njima, a ti se pravila dok ne odu pa da potrčiš mami…

Otišli su, ne plaši se, neće te više niko povrediti, anđelice.

Evo te div junaci čuvaju na mrtvoj straži, vidi kolko ih je…

Veruj, lakše je Srbinu pod zemljom negoli na njoj!

Lažem te, mila! Lažem, da ako ti bude lakše, al Mirjana bi možda i poverovala u laž, al Mira, seosko dete čistoga srca…

Ne znam, sine, kad će majka? Valjda zbog brata još tinja, al umrla je tog jutra sa tobom otimajući se…

Praštaj što rekoh sve, al morao sam! Da si stasala u Mirjanu…al za Mirom bezglasno gori voštanica…

Nije Srbin, lepoto, mrtav ni kada ga grob prestara! Nikad dovoljno mrtav…

Živi smo još jedino pod zemljom i u sećanjima, dok i njih zemlja ne satre pa rode ko zaborav puki…

Imala je samo devet godina! Devet previše za…

Mihailo Medenica

dvaujedan.wordpress.com

 

1 KOMENTAR

  1. Мала Мирјана је умрла страшном, мученичком смрћу, и не смемо да је заборавимо. И због ње, и због нас самих. Али разлог није то што је била Српкиња – то ником нормалном не може да буде „разлог“ за такав злочин – него што су починиоци били болесно зли нељуди. Нажалост, таквих ће увек бити, у сваком рату.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime