Kobne 1998 godine kada je izvršeno preko 1800 ubistava, a kidnapovano oko 290 Srba na Kosovu i Metohiji od strane ozloglašene UČK, na metežu smo se našli moja porodica i ja. Prvo sam se našla na udaru UČK terorista na Đurđevdanski uranak 1998 kao trogodišnja devojčica, a godinu dana kasnije i na udaru NATO bombardera više puta.
Jula meseca 1998 godine UČK zlikovci kidnapovali su mog strica Duška Đinovića na ulasku u Orahovac, mučki ga ubili, umotali ga u kesu i sa još 13 Srba zakopali u Mališevu nedaleko od Orahovca.
Tata, stric i ja našli smo se na putu Đakovica – Dečani, 5-og maja 1998 godine, kada nas je presreo neki mali automobil odakle su izašla dva Šiptara iz bande Ramuša Haraninaja, jer Peć, Orahovac, Đakovica, Dečane bile su njegova “zona odgovornosti“ pod nazivom Dugađini.Sećam se i pamtim taj Đurđevdanski uranak iz 1998 godine koji sam preživela, kao što je u meni duboko urezano pamćenje na preko 2000 ubijenih Srba od ustaške ruke u vagonu smrti, na putu do ustaške fabrike smrti Jasenovac na Đurđevdanski uranak 1942.
S obzirom da je tokom 1998 godine izvršeno oko 1000 terorističkih napada od strane šiptarskih secesionista, niko od Srba nije izlazio iz svojih kuća bez oružja.
Teroristi su izašli iz svog auta, tata i stric iz našeg, sećam se ja sam ostala u autu da sedim… Jedan od terorista prišao je izvukao me iz auta, uhvatio za kosu jednom rukom, a drugom uperio revolver u moje čelo i nešto govorio na albanskom jeziku. Odmah mu je prišao moj otac i stavio pušku na njegovo rame, a stric uperio pukšu u drugog teroristu, nakon čega su teroristi bacili oružje, podigli ruke uvis, brzo ušli u svoj auto i pobegli u nepoznatom pravcu.
O ovom potresnom događaju koji sam preživela sa samo 3 godine i koji je duboko utisnut u moje sećanje, prvi put posle toliko godina progovaram u javnosti, jer sećanja na taj događaj isuviše su bolna i potresna za moju porodicu i mene, ali i zato što nikada nisam želela niti želim da na sopstvenoj nesreći i nesreći svog naroda skupljam nekakve “poene“.
Zahvalna sam Svetom Đorđu, Gospodu i Svetome kralju Stefanu Dečanskom kojem smo tog ranog jutra krenuli da se pomolimo, što nam je spasio živote. A divim se hrabrosti i neustašivosti mog pokojnog strica Raja i mog oca.
Dan danas nakon mnogobrojnih patriotskih govora, svedočenja o stravičnom udesu i egzodusu našeg naroda na Kosovu i Metohiji, prikazivanju neoborivih dokaza koji svedoče ko je i kako ubijao, klao, silovao i mučio našu decu, bremenite žene, starice, ali i Albance lojalne Srbima, stižu mi pretnje i gnusne psovke od strane Šiptara sa Kosova i Metohije u vidu komentara i poruka na društvenim mrežama.
Jedna od tih poruka glasi – „Đakovicu nećeš moći da vidiš ni kao turist, a kročiš li na Kosovo ostaćeš mrtva i završićeš u jami.“ Čak mi je jedan Šiptar u srpskom restoranu “Posebna priča“ u Gračanici rekao da ću „zapamtiti dobro što sam u svom govoru izjavila da je njihov tzv.premijer Ramuš ubica“. Odgovorila sam mu – „Stojim iza svojih reči i uvek ću svedočiti istinu i boriti se za pravdu“!!!
Uprkos višegodišnjim pretnjama koje dobijam, ističem da nisu uspeli da me zastraše, već su mi dali samo veću moć i snagu da odlazim još učestalije na Kosovo i Metohiju i to neretko sama u najugroženija mesta, kao što je selo Cernica gde živi 3000 Albanaca a 100 Srba. Posle tih pretnji ja sam šetala bez imalo straha Prizrenom u srpskoj srednjovekovnoj narodnoj nošnji, u centru Prištine, pevala na vrhu Šar planine i Gazimestanske kule, pevala u opkoljenoj crkvi Bogorodici Ljeviškoj. Moje istinoljublje, ljubav prema otadžbini i hrabrost pobedile su njihovu mržnju i njihovu ogorčenost na moje svedočenje o njihovim zverskim zločinima, trgovini droge, belog roblja, municije i oružja. A čak mi je i drago što prate moje rad i što im na neki način time zadajem na neki način bol ili u njima izazivam bes i nelagodu.
Ovim putem šaljem snažnu poruku da se bojim samo Boga, ali ne i onih koji se Boga ne boje i koji su sami sebi prepisali smrtnu presudu kada su proterali 250.000 Srba sa svojih vekovnih ognjišta i ubili na hiljade Srba na najbrutalnije načine.
Jefimija Đinović, etno pojac sa Kosova i Metohije
