Obraćanje političkom protivniku argumentima i činjenicama sa namerom da se njegov stav promeni, retko ima smisla. Ili kada su u pitanju pregovori bez „publike“ i kada nisu tajni. Ona će biti obaveštena samo o ishodu, u čijoj će debeloj senci biti šta je sve koja strana „iznela“, koja je i koliko „popustila“. Ako joj uopšte bude izneto…
U drugim slučajevima, skupštinskoj debati, tribini, TV-duelu…, smisla ima ali je sasvim drukčiji. Jer je drukčija namera učesnika: ostaviti utisak na one koji nisu učesnici, koji samo gledaju i (ili) slušaju. Uz bitan preduslov: da su zaista ili uglavnom nezainteresovani, nisu već „opredeljeni“.
Upravo to, krivo je za „razgovore gluvih telefona“. Od učtivih uzajamnih monologa, do uzajamnog psovanja! (Korišćenja revolvera u skupštini, pre rata). Politički stav izraz je ličnih i grupnih potreba ili interesa, učesnika. A oni, osobito partijski ljudi, a ne građani koji se nešto malo interesuju za politiku u vreme izbora, nisu teorijske, estetske ili religiozne orijentacije. Njihova je politička, usmerena na vlast. Obavezno zaklinjanje u svetinju zvanu „nacionalni“ i (ili) „državni interes“, samo je maska. Nekada se i ladno skida, podsećanjem da je i „Bog prvo sebi bradu stvorio!“, „Ko nije za sebe, nije ni za druge!“.
Normalno je da niko svoju naciju i državu ne zamišlja bez sebe i svojih, ali ovde se sebi i svojima, u njima želi više… Ništa ne menja ni zaklinjanje u „istinu“. Zbog političkih i ekonomskih potreba ili interesa, njen „izgled“ ide u drugi plan. Koristi se i ističe, ako je „povoljna“. Ako nije, pokušava se načiniti takvom. Ili ignoriše.
Ali sve ovo, možda je i najvažniji razlog nastanka demokratije! Pričajmo koliko hoćemo (koliko „poslovnik“ dozvoljava), „tupimo zube“, pokušavajmo da pišanjem u more izazovemo plimu ili ubedimo okupljene oko svoje potrebe ili interesa, da to nije njihova potreba odnosno interes… A posle toga (po poslovniku), prebrojimo glasove! Strana koja pre toga zna da ih ima dovoljno, pričaće samo da ćutanjem ne bi nekog navela da pomisli kako se slaže sa drugom stranom. Koja će pričati jer na raspolaganju i ne stoji ništa osim pričanja. I kad se direktno obraćaju jedna drugoj, javno, obe se obraćaju „svojima“: da ih učvrste u uverenju kako zastupaju njihove potrebe. Ili „neopredeljenima“, kako bi poverovali da će zastupati njihove. (Zato se priča mnogo drukčije, nego u pregovorima bez javnosti).
Kome se čini da ovo nije baš najbolje za „opšte dobro“, neka se seti da demokratija nije „cura bez felera“. S i šta joj je alternativa? Zna se, „čvrsta ruka“ pojedinca ili manjine…
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
