Impotentnih 100 srpskih evra

0
833
Foto: pixabay.com

Unapred se izvinjavam svim čitaocima čije su uši osetljive na ne posebno pristojan rečnik, ali prekurčilo nam je. Rukavice moraju da se skidaju.

Poraste dete, što bi rekao mutavi grobar Tomislav Nikolić, osamostali se, nadmaši učitelje. Ne postoji kraća i preciznija definicija aktuelnog predsednika Srbije. Živelo u senci Šešelja i Tome, maštalo da bude huligan na fudbalskim stadionima, sve plašeći se sopstvene senke, i onda čudnim sticajem okolnosti dođe na čelo države.

Nije neka država, jebeš ga, ali naša je. Bila nekad zemlja svinjara i voćara, bila nekad zemlja junaka, i boraca, danas je samo bleda senka časne države. Burleska, takoreći. Sprdačina od države. Ali bolju nemamo, opet jebeš ga. I nekako je prirodan sled stvari da svetski moćnici na čelo takve nazovi države postave nazovi državnika. Duboko iskompleksiranog, i još dublje psihički uznemirenog dečačića, koji je kao dete bio prinuđen da jede paštete sa isteklim rokom trajanja.

Daš takvom, sa posebnim potrebama, dečačiću, privid da je važan, nazoveš ga vrhovnim komandantom, kažeš mu da je predsednik države, i baš kao u narodnoj poslovici pošalješ ludo u vojsku i plačeš. Očas posla on umisli da je to sve stvarnost, da nije predmet sprdnje u razgovorima ozbiljnih svetskih državnika, očas posla poveruje da ga oni, koji ga zapravo najviše mrze, ne odmeravaju kao što lovac vreba jelena koji ide na pojilo u praskozorje zimskog jutra, već ga iskreno vole i dive mu se. A niti ga vole, niti mu se dive. Žele mu sve najgore. Jer je odvratan. I potcenjuje sve oko sebe, a posebno najbliže saradnike. 

Potcenjivanje je ključna reč. Uveren je Aleksandar Vučić da je jako dobro procenio vrednost srpskog glasača, te je u doba pandemije ćušnuo penzionerima po 4.000 dinara, a posle pandemije svim punoletnim građanima po 100 evra. Bilo je priče “Uzeti ili ne uzeti“, sa više ili manje valjanim argumentima, ali su građani nadmudrili vlast. Prijavili su se za milostinju, koju ćemo debelo otplaćivati, u rekordnom roku. Pokazali su time svoju nemoć. Duboko prezirući onoga koji pokušava da ih kupi za 100 evra, napravili su svoje lične matematike, i zaključili da je idiotizam ne uzeti novac koji ćemo svakako svi vraćati. I poslali diktatoru signal da je cena za snošaj 100 evra.

Da Vas podsetimo:  Primer izbornih listi

Koliko su građani, iznureni teškom situacijom, siromaštvom, raspalom privredom, nemogućnošću da se zaposle i ostvare jedno od osnovnih prava na pošten rad i život, pristali na taj jeftini snošaj od 100 evra, toliko je i Vođa pogrešno procenio cenu. Duboko sam uveren da će tu pogrešnu procenu na prvoj krivini iskijati. Jer Srbin možda više nema muda, nema ni srce, ali ima genetski usađenu želju da te sačeka na krivini, i da ti ga sjuri. Do balčaka. Nož u leđa, jel’te.

Shvatili su u ovom iščekivanju stoevarske milostinje i oni najnerazumniji da im je na čelu ispisana cena. A niko ne voli kad shvati da je jeftin. Kao što prostitutka ne voli kad joj ne platiš (dovoljno) za uslugu koju ti je pružila, tako i srpski glasač ipak neće da prodaje čast i budućnost rođene dece za 100 evrića. Da je bar ponudio hiljadu, kao onomad Dinkić, za koga je obećavao robijaško odelo. Ali, odraslo dete, zaigralo se, izgubilo dodir sa stvarnošću… 

Peđa B. Đurović
Izvor: kolumnista.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime