In memoriam – Genocida nad Srbima nema u čitankama

U jednoj od svojih poslednjih knjiga posvećenoj stradanju Srba u XX veku i njegovom prikrivanju, profesor dr Smilja Avramov koristila je isključivo strana dokumenta i otkrila dramatične ali i decenijama zataškavane razmere zločina nad srpskim narodom.

Nedavno objavljena dvotomna knjiga „Genocid u Jugoslaviji od 1941-1945. i 1991. godine“, profesora dr Smilje Avramov, dodatno će „uznemiriti“ pristalice teorije o štetnosti pominjanja zločina, naročito genocida nad Srbima.

Knjiga se oslanja isključivo na pisana dokumenta iz arhiva i instituta stranih država, i bavi se ne samo genocidom nad Srbima, već i problemom njegovog prikrivanja.

Otkriva imena zemalja čije su obaveštajne službe igrale dvostruke igre, onih koje su zamenom teza optuživale druge države za sve što su one činile.

U tom kontekstu, Avramova vidi i novu podmetačinu koja Srbe označava genocidnim narodom, rasistima, antisemistima, ali i razobličava poreklo srpskog prikrivanja genocida nad sobom.

– Pošto sam Srpkinja koja brani svoj narod, a da bi izbegla subjektivizme, za pisanje ove dvotomne knjige koristila sam isključivo strana dokumenta. Boravila sam u Vojnom arhivu u Rimu, Vojnom arhivu u Frajburgu, Državnom arhivu u Bonu, Državnom arhivu u Londonu, Državnom arhivu u Vašingtonu i Državnom arhivu u Cirihu.

Tamo sam pronašla originalne izveštaje nemačkih i italijanskih komandanata koji su zločine Hrvata nad Srbima opisivali kao najmonstruoznije zločine ikada viđene u istoriji čovečanstva – objašnjava Avramova.

I Hitler pobesneo

Preciznost sa kojom su nemački vojnici i oficiri izveštavali o neviđenim zločinima Hrvata nad Srbima me je zgranula. Izveštaji komandanata fon Hostevala i Kešea izazvali su bes i kod Hitlera.

Zbog toga je hitno pozvao Pavelića u Berlin na poseban razgovor. Imala sam u rukama taj zapis.

Hitler nije birao reči, optužio je Pavelića da je zbog zločina nad Srbima krivac za njihovu pobunu, jer je na taj način ugrozio nemačke osvajačke planova na istoku.

Otkrivajući javnosti do danas nepoznate dokumente o nekim događajima, profesorka Avramov preko njih objašnjava pozadinu organizovanog prikrivanja genocida nad srpskim narodom, ali i njegovo zataškavanja u samoj Srbiji.

U spašavanju Ante Pavelića u maju 1945. godine učestvovale su engleske obaveštajne službe. Britanski visoki diplomata prvi se sreo sa Pavelićem u Frankfurtu. Britanci su ga prebacili u Vatikan, a Amerikanci u Latinsku Ameriku. Britanci su spasavali ovog zločinca i iz razloga što je Pavelić bio obaveštajac britanske M6 od 1926. godine. To je bio i posle ubistva kralja Aleksandra 1934. godine u Marseju.

M6 je još 1941. godine podmetnula Srbima onu zlokobnu krilaticu – bolje grob nego rob, a već 1945. godne širila tezu o naduvanim jasenovačkim zločinima kao velikosrpskoj izmišljotini.

– Uspeli su u tome, pa je preko srpskih komunista u Srbiji bila ozakonjena zabrana pričanja u školama o genocidu nad Srbima. To se može videti i na mom primeru. Godine 1947. bila sam zaposlena u Javnom tužilaštvu Beograda i zatražila sam od šefa da me pusti tri dana kako bi u Zagrebu rešila pitanje nasledstva kao jedina preživela posle ustaškog pokolja.

Odbrusio mi je: dosta o Jasenovcu, da tvog oca nisu zaklale ustaše mi bismo ga ubili jer je bio buržuj. Ipak, otišla sam u Zagreb, a po povratku čekao me je otkaz. I danas se u Srbiji na sličan način postupa.

Preko pronađenih dokumenata u stranim arhivima, Avramova objašnjava pozadinu priče da su upravo Srbi genocidni narod, rasisti i antisemiti.

– Od dolaska Sefarda na prostore Srbije u 16. veku, Srbi su bili najiskreniji prijatelji Jevrejima. Prvi Jevrej u istoriji svetskog parlamentarizma postao je krajem 19. veka član srpskog parlamenta. Jevreji su jedino u srpskoj vojsci stizali do čina generala.

Kralj Aleksandar je još 1917. godine podržao ideju stvaranja jevrejske države i među prvim vladarima potpisao te godine „Balfurovu deklaraciju“. Kralj Petar II 1941. godine na putu za Englesku, u Jerusalimu je ostavio poveću svotu novca i zlata za spasavanje Jevreja u Srbiji. Brojni su primeri gde su srpske porodice spasavale jevrejske porodice od 1941. do 1945. godine.

Genocidi u 20. veku

Pošto sam obišla sve velike strane institute, arhive, vojne i državne, nigde nisam pronašla odeljak – genocid nad Srbima. A genocid su vršili Bugari 1914. do 1918. na jugoistoku Srbije, Austrijanci i Nemci u Mačvi. Takođe, od 1941. Nemci u Kraljevu, Kragujevcu, Beogradu, Mađari u Sremu i Bačkoj, Hrvati u Hrvatskoj, BiH i Sremu. Nestalo je preko milion Srba u Prvom svetskom rati i više od milion u Drugom svetskom ratu. Što je još gore, o tim genocidima srpska dece ne uče u školama.

Da je ta „kuhinja“ veoma jaka i prodorna osetili su na svojoj grbači i Nemci, otkriva Avramova.

– Koristeći Hitlerove zločine, tvorci podmetačina Nemce su optužili za stvaranje teorije o rasizmu, što nije tačno. Teorija o rasizmu stvorena je u Engleskoj, a potom i u Francuskoj. A to je urađeno da bi se prikrilo indirektno učešće Engleske i SAD u zločinima nad Jevrejima.

Hitler je dozvolio da 800 Jevreja otplovi u Ameriku, međutim ona ih je vratila nazad i svi su pobijeni u Aušvicu. Takođe, Hitler je predložio Englezima i Amerikancima da iseli sve Jevreje u njihove kolonije, ali predlog je odbijen.

Pošto te „kuhinje“ i danas rade, što tvrdi i engleski istoričar Polin Vud, najbolje se tih napada i zamene teza možemo odbraniti formiranjem Muzeja genocida nad Srbima – poručuje Smilja Avramov.

Šiptarska zverstva u Drugom svetskom ratu

U proglasu Komunističke partije za Kosmet od 1. oktobra 1941. opisani su “najcrnji teror, pljačka, hapšenja i ubijanja” srpskog življa i paljenje čitavih sela. Masovni teror zahvatio je najpre đakovački srez gde je, tokom aprila i maja 1941. ubijeno više od 200 Srba i Crnogoraca. Oni koji su uspeli da pobegnu iz Đakovice krenuli su u pravcu Crne Gore. Prolazeći kroz albansko selo Crnobreg doživeli su tragičnu sudbinu – na žene i decu Šiptari iz ovog sela otvorili su vatru. Selo Bardonići, nedaleko od Dečana, nastanjeno Srbima, spalili su Šiptari iz susednog sela. Istu sudbinu prvih dana okupacije doživela su sela u Metohiji: Dubrava, Suvi Lukavac, Belica, Osojane, Verić, Dobruša i niz drugih.

Na sam Bajram 1941, u poslednjem času, onemogućen je opšti pokolj u Prištini i okolini zahvaljujući energičnoj intervenciji italijanskog pukovnika Marika (Marico). Metod genocida u tom gradu sastojao se pretežno od upada u srpske kuće, odvođenja muškaraca i potajnog ubijanja. „Vlasti ne vrše u takvim slučajevima istragu i odbijaju da pruže zaštitu“, navodi se u italijanskom izveštaju.

U mesecu junu masakri poprimaju organizovaniji karakter, zahvaljujući naoružavanju i formiranju šiptarskih dobrovoljačkih četa (tzv. vulnetari). Četa na čelu sa Ram Alijom, kao i ona pod Coljom Bajraktarom počinile su masovna zverstva tokom septembra i oktobra 1941, ostavljajući iza sebe gomile leševa i spaljene domove. Jedna od često primenjivanih metoda bila je individualno ubistvo domaćina na njivi, dok je ovaj obavljao poljoprivredne radove, a zatim pljačka imovine, progon porodice i useljavanje u kuću. Tako su okončali život Vladimir Velinčić i njegov sin, pod nožem Bajrama Redžep-Gašija iz sela Prigode. Ubistva su često praćena sadističkim iživljavanjem: silovanjima maloletnih devojčica u prisustvu majki ili masakriranjem leševa.

U selu Topličani kod Suve Reke, nesrećnog Arsenija Ilića masakrirali su, odsekli mu glavu, nabili je na kolac i nosili kroz selo u cilju zastrašivanja i vršenja pritiska na Srbe da se isele. Braću Đajić iz sela Grbole „vulnetari“ su najpre noževima žive isekli u prisustvu porodice, a Jagoša Milića iz istog sela sasekli su sekirama.

Italijanski diplomata Karlo Umilta (Carlo Umilta) koji je u svojstvu civilnog komesara bio dodeljen generalu Biroliju (Pilzio Biroli), komandantu svih okupacionih snaga Albanije, kao i divizija u Prizrenu i Debru, boravio je tih dana na Kosovu. U svojim memoarima opisao je stradanje srpskog naroda, naročito po „selima gde kontrola italijanskih snaga nije još uvek bila moguća“. Bio je šokiran mržnjom koja vlada u tom području. „Albanci žele da istrebe Slovene“, piše on i dodaje: „Na ulicama narod čeka da prođu kamioni i vozila naše vojske, moleći da ih povezu prema Staroj Srbiji i Crnoj Gori, gde su očekivali spasenje“. Posle Prištine Umilta je posetio Đakovicu i Peć, nailazeći na strahote. Prolazeći kroz sela zapazio je da „ni jedna jedina kuća nije imala krova, sve je spaljeno… ljudi i žene ležali su na ledini bez glava“, a živi su tražili sklonište – ističe dr Smilja Avramov.

Iz knjige dr Sminje Avramov – “Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991…”

Izvor: Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991…