Intelektualci na rasprodaji

0
751

ZA TANJIR KUPUSA

Izbori su prošli. Pola naroda nije glasalo, a pola od onih koji glasaju stali su u kolonu iza lažnog cara Šćepana Malog, kao i u Njegoševom spevu. Vulgus vult decipi! Ali, šta je sa takozvanom intelektualnom elitom? Vučićeva izborna propaganda je objavila spisak od preko šesto javnih ličnosti koji su podržale premijera u trci za mesto predsednika Srbije. Među njima je, pored pevačica i glumaca, bilo i profesora Univerziteta, zbog čega su izvesni studenti pokrenuli peticiju na društvenim mrežama izjavljujući da se stide svojih profesora.(1) Neki od potpisanih su porekli da su dali podršku Aleksandru Vučiću.(2) Pa ipak, ogromna većina potpisnika se nije odrekla svog potpisa. Naravno!

_70352850_180803406Da se unapred razumemo: među onima koji su stali iza Vučića sigurno ima iskrenih javnih delatnika, koji veruju da on čini dobro svojoj državi i narodu. Koliko ih je, i kako su do takvog zaključka došli, ne znamo, ali nemamo pravo da poreknemo takvu mogućnost.

Svojevremeno je Aleksandar Vučić tvrdio da se izvesni analitičari kod nas lako prodaju „za tanjir kupusa“(3); „to su oni analitičari za tanjir kupusa i tanjir pasulja što im date u „Grmeču“, pa pišu šta hoće i govore šta hoće.“(4) Sad, kad je toliko onih koji bi trebalo da su inteligencija u Srba podržalo Vučića (a sve objavljeno u nezaobilaznoj „Politici“), vredi se setiti ove opaske, koja pokazuje šta Veliki Vođa stvarno misli o intelektualcima i njihovim uslugama. Oni su, jednostavno, za jednokratnu upotrebu: od danas do sutra. „Tanjir kupusa“, „tanjir pasulja“ – i to je to.

Ovo, naravno, nije nimalo slučajno. Srbija je zemlja sirotinje i bede, poniženih i poraženih, u kojoj su plate tako uboge da, čak i ako ih primaš redovno, od njih ne možeš da živiš, nego samo tavoriš od danas do sutra. Plata profesora osnovne i srednje škole ne iznosi ni 50 hiljada dinara; plate naučnog podmlatka su oko 55 hiljada dinara. Univerzitetski profesori imaju više, ali kako ko i kako gde. I, naravno, treba s tim živeti u zemlji u kojoj svaki ozbiljniji odlazak u prodavnicu ne može da se obavi bez dve hiljade dinara. (Doduše, na spisku Vučićevih visokoškolskih podržavalaca ima i onih koji žive na visokoj nozi, sa malim ili osrednjim naučnim i stručnim zaslugama; oni žele da se njihovom statusu ništa ne menja, i zato su uz Vođu ).

A sirotinji stiže ponuda za „tanjir kupusa“ ili „tanjir pasulja“.

I doktori nauka se svrstavaju na stranu onoga ko nas je potpuno potčinio Vašingtonu i Briselu, MMF-u i Svetskoj banci, ko je Briselskim sporazumima predao Kosovo i Metohiju, i čija vladavina preti smrću Srbiji, u kojoj svake godine umre trideset hiljada ljudi više nego što ih se rodi i iz koje mladi beže glavom bez obzira. Tako su se oni koji su pismeniji od većeg dela gledalaca „Pinka“ sa svojim sunarodnicima našli na mitskom putu leminga ka ponoru.

Ti Vučićevi ljudi sa diplomom bi bili intelektualci kad bi imali kritičku distancu prema postupcima jedne nedemokratske i dubinski nenarodne lične vlasti, koja u medijima dobija 92% prostora za svoju predizbornu propagandu. Ne moraju oni nikog da podrže na izborima; dovoljno je da jasno i glasno kažu kakvu istinu vide oko sebe. Ali…

DRUGOSRBIJANCI I VUČIĆ

Mnogi „drugosrbijanci“, među kojima ima priličan broj onih sa visokim obrazovanjem, sada su nezadovoljni Vučićem. Umeju prilično jasno da dijagnostifikuju bolesti našeg društva. Ali, avaj, nude svoje nepouzdane lekove, od kojih smo se trovali od 5. oktobra 2000. godine naovamo. Među njima je jedna od najglasnijih Vesna Pešić(5), koja je 2012, kada je Vučić sa Dačićem krenuo da predaje Kosovo i Metohiju pod vlast Šiptara, Dačića podržala, nazivajući ga našim „De Golom i Čerčilom“.(6) I tu dolazimo do srži drugosrbijanskog licemerja: oni se nisu bunili protiv Dačića i Vučića kada su im se njihovi spoljnopolitički potezi i šurovanje sa Vašingtonom i Briselom uklapali u „agendu“, ali se bune sada, kada se poslovi predaje Srbije tuđinu obavljaju sporije no što su očekivali, i, naravno, „radikalskije“, „primitivnije“ no što se to njima sviđa. Kad bi se njihov kandidat našao na vlasti, oni ne bi išli putem prave, dijaloške demokratije, niti putem pravne države, nego bi opet ponavljali svoje SAD – EU mantre, i opet bi nastojavali na tome da Srbi treba da promene svest.

Da su bili istinski kritički intelektualci, drugosrbijanci bi se pod svakim režimom borili za pravo da se čuje i druga strana, i ne bi se zalagali za revolucionarni „6.oktobar“ i „gvozdenu metlu“, govoreći, kao Nenad Prokić, da će Srbija biti evropska sa Srbima ili bez njih.

Zato se u njih ne možemo pouzdati, jer ne misle svojom, nego NATO glavom, kao što se ne možemo pouzdati ni u sektu „vučićevaca“, koji propagiraju hiljadugodišnje carstvo Vučićevo na zemlji Srbiji.

ŠTA JE ZADATAK INTELEKTUALACA?

Zadatak intelektualca je da se ne miri sa zatečenim stanjem društva. On poziva ljude da se izdignu iznad očevidnosti, i da krenu ka boljem i pravednijem poretku. Kada se intelektualci odreknu svoje misije, i počnu da pružaju „dobre usluge“ vlastodršcima (što ne znači da ne mogu da služe svojoj državi i narodu; ali, vlastodršci, naročito oni loši, nisu država ), nastaje ono što je Žilijen Benda nazvao „izdajstvo žreca“ (francuski izraz „clercs“ prevodimo kao „žreci“, što je staroslovenski izraz za sveštena lica, uzdignuta iz naroda da prinose žrtve višnjoj stvarnosti). Po Bendi, s jedne strane su laici, sa druge žreci; običan narod i intelektualci.

Da li postoji neki drugi etos osim laičkog etosa, koji je, po Bendi, pragmatičan, ograničen na svakodnevicu, sebičnjački i povod za svaki rat i nasilje? Naravno, veli francuski mislilac: uzvišeni etos su stvarali ljudi koji su kočili laičke mase i stavljali im prepreke ideala na njihovom putu ka sveopštem ratu. Takvi ljudi žive od radosti istraživanja u oblasti nauke, umetnosti, metafizike. Oni ne žele prolazna dobra, i, parafrazirajući Evanđelje, može se reći da njihovo carstvo nije od ovoga sveta. Oni su zagovornici univerzalizma nasuprot partikularizmu, idealizma nasuprot realizmu, večnog nasuprot vremenskom. Zbog toga što od masa traži da se uzdignu iznad sebe, žrec mora da shvati da nikad ne može biti popularan, i da to sasvim mirno prihvati.

Žreci su se na dva načina opirali političkim strastima – ili olimpijskim uznošenjem nad njima, poput Getea, Malbranša i Da Vinčija (čime su pokazivali vrednost vita contemplativa) ili moralističkim univerzalizmom koji je, kao u slučaju Erazma Roterdamskog, Kanta i Renana, bio humanistički apstraktan. Žreci nisu mogli da spreče mase da se obračunavaju u želji da ostvare naloge volje za moć; mogli su, međutim, da spreče obogotvorenje varvarstva. Čineći zlo, čovečanstvo je znalo šta je dobro (žreci su mu govorili), i tako se razvijala civilizacija.

BORISLAV PEKIĆ, PARADIGMATIČNI «ŽREC»

Ove, 2017, navršava se dvadeset pet godina od smrti jednog od velikih srbskih «žreca» u Bendinom smislu reči – Borislava Pekića. Ovaj čovek je kao srednjoškolac bio delatnik Saveza demokratske omladine Jugoslavije, koji se borio protiv titoističke strahovlade, pa je uhapšen, osuđen i najlepše godine mladosti proveo na robiji. Kasnije, kao književnik, činio je sve što je mogao da se prošire prostori slobode u Jugoslaviji, a u doba pokretanja višestrančja bio je jedan od obnovitelja Demokratske stranke, potpuno zanemarivši pisanje da bi se posvetio borbi za novu, bolju Srbiju. NJegova supruga kaže: „Pekić je imao jedno izraženo osećanje dužnosti./…/ Kada je počelo da se pali svetlo i da se ostvaruje ono što smo mislili da će se ostvariti, Pekić je svesno žrtvovao te godine i praktično od 1989. nije pisao, jer je želeo da uzme učešća u političkoj borbi. Tu ga je zatekla smrt.»(7,188) U doba Slobodana Miloševića, koji je, kao i Vučić, imao niz intelektualaca-podanika, Pekić je budno čuvao javnu svest od poslušničke demencije.

Kada ga je jedan novinar pitao – ko je kriv za toliki strah u zemlji Srbiji početkom devedesetih godina prošlog veka, Pekić je odgovorio krajnje jednostavno, onako kako bi se i danas moglo odgovoriti: „Kad god se postavi pitanje krivice za stanje u jednoj zemlji, jedini logičan odgovor i jedini koji se svuda u svetu daje jeste da je za to kriva – vlada. Čak i kad deo krivice nesumnjivo i neko drugi snosi, aktuelno krivi mogu biti samo oni koji poseduju moć da stvari izmene ili poprave. (Moja majka je slušala znamenitog eksperta za našu nesreću, koji je ekspertom isključivo postao zato što je tu nesreću uspešno i na svim poljima usavršavao. Ekspert je kazao: „Svi smo mi krivi». Majka je rekla: „Bogami, ja nisam»). Strah koji se u sve nas uvukao posledica je stanja u ovoj zemlji, a za to stanje kriva je vlast. (Nije moja majka).»(8, 435)

To bi potpisnici podrške Vučiću trebalo ovih dana da čitaju, i o tome da razmišljaju. Možda bi se i setili ko je premijer aktuelne Vlade.

PITANJE «POLITIKE»

Neki se čude još jednom «moralnom sunovratu» «Politike» koja je tako pompezno objavila proglas podržavalaca Velikog AV kandidatata, i time pokazala da se stavila u službu njegovog ličnog režima. Navodno, «Politika» je naša demokratska tradicija – pa zašto to rade? I ovde se vredi setiti Pekića: „Politika se, vidite, kod nas smatra nacionalnom institucijom. Zašto, nisam pametan. /…/ Uverenje da je Politika uvek bila nepristrasna pretežno je psihološke naravi i spada u masovne halucinacije./…/ Bilo je dosta slučajeva kad je i od Borbe bila bezočnija, rigidnija, nemilosrdnija. Sadistički je, 1945. i 1946, učestvovala u davljenju legitimne srpske demokratske opozicije, brutalno ugušene pošto je samozatajno odigrala samoubilačku ulogu davanja međunarodnog legitimiteta jednoj krvavoj tiraniji.“( 8,433)

Dakle, „Politici“ se nije čuditi, naročito ako čovek ima malo duže političko pamćenje. Kako bilo, tako i ostalo.

ZADATAK INTELEKTUALCA

Današnji srbski intelektualac, na tragu javnih delatnika poput Pekića, mora biti spreman da se odrekne „tanjira pasulja“, „tanjira kupusa“, pa i „tanjira gulaša“, da bi svedočio istinu svom narodu. Ta istina, ma koliko da je teška, jeste jedini lek za doba laži u kome smo se obreli. Intelektualci ne smeju da igraju ulogu obmanutih (ili, što je još gore, svesno sklonih varanju sunarodnika – iz razloga svoje sujete i koristoljublja) crnogorskih vojvoda iz NJegoševog potonjeg speva, koji su na Cetinje dopratili Šćepana Malog pevajući: „Veseli se, prahu Nemanjića, Nemanjića i Grebeljanovića“, i koji su uz lažnog cara ostali čak i kad im je ruski knez dokazao da to nije onaj za koga se izdaje. Istinski srbski umnik treba da zauzme položaj igumana Teodosija Mrkojevića i da (ne odričući se zabludelog naroda, nego mu pomažući da shvati!) kaže Velikom Lažovu: “Čuj, Šćepane, što ti hoću reći: / ti još misliš da te ne poznamo;/ cijeli te narod već poznaje;/ dosta si nas drža za budale./ No vrat lomi kud te oči vode/ da podrugu sa nama ne zbijaš;/ nosi sobom to ime veliko,/ nama ono ništa ne trebuje,/ nejmamo ga kuda kamo đesti.“

Osnovno je, kako reče Solženjicin, ne živeti u laži. A ostalo će nam se otkriti i dodati.

Vladimir Dimitrijević

www.fsksrb.ru

_________________

1.opozicionar.com/proglas-studenata-stidimo-se-svojih-profesora-koji-su-podrzali-vucica-trazimo-odbranu-casti/ 2.www.nedeljnik.rs/politiko/portalnews/ko-je-sve-demantovao-da-je-podrzao-vucicu/;opozicionar.com/bruka-i-sramota-naprednjaci-lazirali-podrsku-intelektualci-demantuju-da-su-potpisali-za-vucica/2/

3. www.arhiva.kurir-info.rs/Arhiva/2005/avgust/08/V-04-08082005.shtml (pristupljeno 17. marta 2013)

4. www.otvoreniparlament.rs/2006/04/11/page/2/ (pristupljeno 17. marta 2013)

5. www.vreme.com/cms/view.php?id=1462990

6.www.novimagazin.rs/vesti/vesna-pesic-daci-je-na-ceril-ili-de-gol

7.Aleksandar I. Popović, Razgovori, KONRAS, Beograd, 2004.

8. Borislav Pekić, Zlatno doba dijaloga, Službeni glasnik 2012.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime