Intelektualna pornografija

0
396

“Erotika je imaginacija, pornografija je ilustracija” govorio je moj profesor narodne književnosti koji je često insistirao na srednjem slovu svog imena. Ta rečenica ostala mi je jedan od onih citata koje često upotrebim kada petkom uveče prošetam gradom gledajući kako među mladima erotika sve više iščezava.

Ta i takva pornografija, koja je postala sastavni deo identiteta današnjice, pokušaj je da se pojedinac utrkuje sa samim sobom u neskrivenoj nameri da dostigne ilustraciju sebe sa društvene mreže. Logično, u toj trci uglavnom lovorikom bude ovenčan virtualni pandan.

Na nju smo već navikli.

Kliše su već fraze da nam svima smetaju “reallity shows“ koji pletu mrežu sa nacionalnih frekvencija.

To je već prežvakana traka koja se podrazumeva. Jasno je da postoje oni kojima je to, staroslovenskim rečeno – “guilty pleasure“.

Isto kao što je jasno da je, onima koji se zgražavaju, to poza da ispadnu ispravniji i čistiji. A najviše su u pravu oni koji ignorišu.

Međutim, iza te čipkaste draperije dvadeset i prvog veka sakrivena je paleta novih modela pornografije koja je mnogo perfidnija i u kojoj smo mi građani u podređenom sado-mazo odnosu.

Nedavno me je protest univerzitetskih profesora u Nišu podsetio na činjenicu da se u Srbalja vekovima zbiva jedan sveopšti grupnjak u kome manjina “tretira“ većinu. Kada porazmislim o suštini sužnja, sve mi govori da je stokholmski sindrom posle izvesnog vremena neminovnost.

Pitanje od milion dolara više nije kako preuzeti bič od kaste moćnika koja samo menja aktere, već da li to iko uopšte želi.

Uljuljkani u besmislu, sa trakama preko usta i kompleksom više vrednosti, intelektualci danas ili ćute ili pričaju nesuvislosti i maše poentu.

Za to vreme, oni poluintelektualci, o kojima je Slobodan Jovanović nekad trošio reči sada, kao kada majmun uđe u tenak, prave nepopravljivu katastrofu.

Dok se u Srbiji događa pravo intelektualno izdrkavanje onih koji su u školi na karti Istočne Evrope tražili Lisabon, potencijalni intelektualci danas u Kini predaju engleski, šleperima oru puteve po Americi ili su od sunca pregoreli na baušteli.

Nedavno sam od jedne osobe, čija je svojta od ustiju odvajala za njeno školovanje u Evropi, čuo da planira da radi u cirkusu u Hong Kongu.

Kako se čini, ovde smo na Balkanu svi akteri u distopičnom snafu iz kog izlaza nema, čak i ukoliko odavde odemo na Pluton sa ogromnim ambicijama. Ta neophodnost da se vratimo u cirkus, odakle smo i rodom, svima nam je usađena.

Samo se nadam da ćemo makar tamo umeti da jašemo slona, a ne da budemo slonovi za jahanje. Pošto smo ovde dozvolili da nas jašu slonovi.

Nikola Marković
Izvor: juznevesti.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime