Intervju – Slobodan Reljić: Propast srpskih medija

0
1015

Imamo posebno zadovoljstvo, da na neka od pitanja, koja se pre svega tiču stanja srpskih medija, ali i značaja medija u savremenom društvu uopšte, za Fond Svetozar Miletić odgovara Slobodan Reljić, novinar i sociolog medija, čija će se najnovija knjiga „Mediji i Treći svetski rat“ uskoro naći u prodaji.

Da li možete da opišete proces propadanja srpskih medija?  

Srpski mediji se ruiniraju od 1990-ih kad počinje i razaranje našeg društva. Naš užas počinje od vremena kad su nam kao goluba psimonošu poslali glagola „implementirati“. Činovnici iz zapadnih metropola su ovlašteni da nam objasne kako je trebalo „srušiti komunizam“ i implementirati „zlatnu demokratiju“. U početku je ovo prvo izgledalo kao veliki rat a ovo drugo kao rekerativna zanimacija. Posle će se ispostaviti da će nas do temelja urušiti baš nenarodna implementirana demokratija (implementirati, bez obzira na tu nejsanost koju prikriva stranost te reči znači – izvršiti! Neko ima plan a ti – izvrši, sprovedi u delo, primeni u praksi).

pawel
Pawel Kuczynski, poljski karikaturista

Danas, četvrt veka kanije sve nam je gore nego što je bilo u crnom komunizmu. Mi smo, kako je pokazalo jedno ozbiljno istraživanje Branka Milanovića bivšeg analitičara Svetske banke, postali „četvrti svet“. To je svet bez nade. Država nam je invalid, privreda na kolenima, demokratija se toliko samoponištila da ono što pričaju u našem parlamentu ne bi bilo dozvoljeno ni u nekoj uređenijoj ludnici.

Mislim da je Margaret Mid govorila, da su antroplozi registrovali pojavu, da neki narodi žive na obali reke pune riba a umiru od glade, što je posledica stanja kolektivnog duha. Meni ovo naše često zaliči na to. Jedan ozbiljan narod sedi na obali Evropske unije koja pokazuje jasnu i neprikrivenu želju da ga gurne pod vodu i udavi, a njegove poglavice čekaju da ih oni pozovu da sednu s njima za sto za davitelje. I da zajedno uguše narod koji uporno izmiče tom ludilu i nekako slobodno diše. Izgleda strašno. Ogledalo toga su – srpski mediji. Tu se više ne zna ni kad je TV-dnevnik ni kad humoristička serija, ni da li ste na konferenciji za štampu vlade ili u nekom rijalitiju. Kad se ponaked pojavi čoveka koji govori normalno – sa svoje tačke gledišta, kao što su Viktor Orban ili Milorad Dodik, pomislite da će se lažana slika pući kao balon, ali ona traje…

Kada je sve počelo?

 

Kad smo beslovesno poverovali kako neki kapitalizam i kapitalisti dolaze da nam pomognu. To je potpuno negiranje zdravog razuma. Kako je moguće da držite do sebe i bili ste pet minuta u Americi, recimo, i može vam pasti na um da bi neko ko živi u tom zverinjaku u kome je borba za opstanak prirodno stanje mogao da nema drugu ideju nego da pomogne nekom Reljiću ili Rajaku koji živi tamo negde a da on ne može ni da zamisli gde je to. Ali mi nismo živeli pod staklenim zvonom. Mi smo na našim studija učili Hobsa. Zemlja je bila otvorena. Putovalo se… Naši mediji su osamdesetih bili gotovo na novou zapadnoevropskih. „Politika“ je imala dvadesetak dopisnika po svim važnijim svetskim centrima. A gde su tu još „Novosti“, radio, televizija… Pa, još bar četiri republička centra, koji su za korak bili iza. Mi smo imali izuzetno ozbiljno razvijen informativni sistem koji je imalo svoju ulogu u društvu i vezu s delovanjem države, što je osnovni smisao postojanja masovnih medija u svetu.

Mediji su uvek deo nečega. Prenose nečiju poruku. Koliko je zapadnim medijima stalo do bilo kakve, i fingirane, objektivnosti mogli smo da vidimo devedesetih kada su „veliki reporteri“, komenetatori i „istraživači“ stigli u Beograd. Sreo sam niz novinara koje sam „poznavao“ po potpisu iz „NJujork tajmsa“, „NJuzvika“, „Špigla“ i, u početku se iznenađivao kako dolaze „na lice mesta“ sa, praktično gotovim tekstovima – zaključke su imali, znali su šta treba pisati, a sagovornici na terenu su bili samo začin. I ništa im niko nije mogao objasniti. Klimali su glavom dok se pije vino, ali ništa od toga nije moglo zalutati u tekstove.

Koji su koreni krize srpskih medija?

Koreni krize su, kako sam već rekao, iz implementacije. Mi smo imali informativni sistem, ali govoreno je da on mora da se uništi pa da mi dobijemo medijsku industriju. Poslednjim talasom privatizacije koji je okončala prošla vlada sistem je uništen. Kraj je logičan. Znam ozbiljne novinare koji su se do kraja založili za važeću Medijsku strategiju a sad su ostali bez posla. Ne može u maloj zemlji da se uspostavi medijska industrija po uzoru na nemačku ili američku. Tim jezicima govore stotine miliona ljudi. Ne možete izdavati ozbiljan dnevnik na malom jeziku ako ga bacite na tržište. Ozbiljno informisanje je skupa proizvodnja. U Srbiji iste uslove ima Informer i Srpski telegraf i Politika. U ozbiljnim malim zapadnim zemljama se tržište štampe ne shvata tako primitivno. Ono što društvu treba dobija posebne uslove od države, a tabloidi idu na tržište.

Drugo, naši mediji su odvojeni od suštinskog pogleda na stvarnost. Odmah na početku sapunice koju smo mi zvali „tranzicija“ oni su do kraja vesternizovani. Samo se prenose pogledi, tumačenja i interpretacije koje emituje zapadni politički i geoplitički establišment. To proizvodi sumanutu odvojenost od realnosti.

Ponekad stvari izgledaju kao da smo onaj japanski vojnik koji se 1945. izgubio u prašumama i kad su ga našli šezdesetih on nije verovao da je rat završen i da je car kome se zakleo senka na zidu koja dolazi iz američkog projektora. Kod nas se mnogi urednici i političari ponašaju kao da nije bilo berzanskog sloma 2008, kao da je izlazak Britanije iz EU najnovija video-igrica ili da su Putin i Si Đinping predsednici u pozorištu lutaka. A svet se toliko promenio. Pax Americana već postaje istorija i do ovako tužnih zemalja stiže kao svetlost davno ugasle zvezde. Mediji su sredstva potpunog dezinformisanja…

Da Vas podsetimo:  Partnerstvo Telekoma i Euronewsa

Može li to da traje?

Kolegama u jednom velikom dnevnom listu koji godinama u Ekonomskoj rubrici, iz dana u dan, najavljuje strane investicije kažem: LJudi, kad bi neko za neku deceniju prema ovome što se objavljuje rekonstruisao naše doba bio bi ubeđen da se početkom drugog milenijuma u Srbiju više investiralo nego u sve zemlje u istoriji čovečanstva. Oni se smeju. Mislite da oni veruju u ono što objavljuju?! Niko u to ne veruje. Novinari su danas ljudi amputirane savesti, a čitaoci amputirane svesti. Nije bitna razlika ni u zapadnim medijima. Samo što novinari proizvode te gadosti za nešto veće nadnice.

Doduše, i gadosti su veće. Recimo, najjačoj ekipi zapadnih medija je 1989. dato da objavi „masakr na Tjenanmenu“. I dok je zapadni svet živio s tom lažju, jer nikakvog masakra nije bilo, Kinezi su se dali na razvoj svoga društva s Komunističkom partijom na čelu. I „mrtvi komunizam“ je podigao najmoćniju privredu u poslednjih četvrt veka. Sad je to i država koja fućka na smešne presude Međunarodnog suda u Hagu u sporu u Južnom kineskom moru. Eto, možete vi u medijima napraviti što god hoćete i možete tvrditi kako se čardak stvarno može držati „ni na nebi, ni na zemlji“, ali stari NJutn je bio u pravu: zemljina teža postoji, bila tog jabuka svesna ili ne.

Tako i naši novinari, sede na nekim konferencijama za štampu gde im se svaki dan slažu neke kule od karata, a koje popadaju čim oni izađu iz sale. Ali oni su uvereni, da je njihov posao da samo „prenose“. Transmiteri! Doduše, imate pravo da se u društvu u kome se niko ne ponaša normalno vi ponašate kao „normalan“ član tog društva. Plata se dobija za to a ne za ozbiljno, kritičko informisanje. Ali i vi imate decu, kredit za stan u švajcarcima, ženu koja je izgubila posao u zemlji u kojoj se, kako vi jaljate otvara toliko radnih mesta da ćemo morati uvoziti Pakistance… Horor!

I novinari su ljudi od krvi i potrebe da zarade da kupe kilo mesa. Pobuna se s te tačke gledišta čini besmislenom. Pobuna postaje smislena kad izgubite posao, ali onda vi sami za sebe morate da kažete da ste prokleti lažov. I ko da vam sad veruje. Takve antinomije su se u istoriji rešavale manjim ili većim ratovima ili surovim revolucinarnim pokretima. Kako da se pobunite tako usamljeni?

Ipak, zdrav razum nalaže: ako vam je emisija skinuta sa televizije – postavite je na Jutjub, ako vaše mišljenje ne može proći u novinama – napravite sajt…

Da, to izgleda logično u svetu u kome ljudi mogu slobodno da odlučuju šta će sa svojim radom i u kome je slobodno mišljenje zaista slobodno. Mi znamo da ne živimo u takvom svetu. Mi smo najamnici u društvu u kome slobode ima samo u Hajd-parku. Sve je ostalo pod potpunom kontrolom. U kapitalizmu je ekonomska demokratija najveća jeres. Do skora su bar postojali zakoni koji su formalno štitili slobode zaposlenih, a sad sa novim zakonodavstvom u koje spada i naš tužni Zakon o radu, prava zaposlenih se svode na mogućnost poslodavca, danas pre svega korporacija, da s čovekom rade što god hoće: da ga išamaraju, da ga teraju da sedi s pelenama koje sam kupi na radnom mestu jer nema vremena da ide do Ve-Cea, da istovremeno s ugovorom o zaposlenju potpisu je nedatiran svoj otkaz.

Kad se vratimo na medije pitanje je kome ćete pomoći i kome nauditi time što se izađete iz mejnstrima u naizgled poluilegalne vode a u stvari krajnje kontrolisanih kanala interneta. Vaša mala frustracija će za tren biti učinjena podnošljivijom, ali sutra već ćete primetiti da je uticaj toga minimalan. „Medijska stvarnost“ je po svojoj prirodi danas čista konstrukcija kojoj realnost služi samo kao povod i smokvin list. Koga je na Zapadu stvarno zanimalo šta se dešava u Siriji dok nisu došli Rusi s oružjem, a onda su tako stekli pravo da i oni preko „Raša-tudej“ javljaju svoju verziju istine.

Samo mnogo, mnogo malih pojedinačnih pobuna koje, kao što je govorio Gramši, kad budu podruštvljenepostaju rizik za one koji vladaju društvom i održavaju stanje status quo. Da bi medijska poruka bila moćna ona mora da napreduje ka tome da ugrozi mejn-strim. Namera mora biti jasna većini podanika u društvu, oni onda shvataju kuda treba da se ide, sve može da se opriča u jednom kraćem obraćanju i na kraju – poruka se može pretvoriti u frazu od nekoliko reči. I tada mogu da uslede društvene promene, jer u stvari mi stalno pričamo o tome: Naše stanje je nepodnošljivo i mi kao voda tražimo kako da se iz njega izmigoljimo.

Internet ni izbliza ne donosi gledanost ili čitanost kao veliki klasični mediji. Zašto je to tako?

Jave se ponekad i odnekud optimisti koji veruju da će dvosmerna internet komunikacija zameniti televizijski monopol. Jer ovo je doba hegemonije slike. Reč na kojoj je podignuta demokratija je ustupila pred slikom koja dominira masovnim društvima u kojima se ne misli nego – ili se trpi ili logično uzimaju proizvodi manipulacije kao jedini pogledi na svet. Da li su optimisti u pravu? Ili su samo humanisti koji imaju preoptimsitičnu sliku o moćima ljudskog bića u društvu. Na primer, Bartold Breht je u doba radija govorio da bi radio promenio svet kad se poruke ne bi samo emitovale jednosmerno – iz studija ka slušaocu. Pošto je razumeo da je dvosmerna komunikacija tehnički moguća, on se nadao i da je ona revolucionarna promena. Ali to su zablude jednog vremena. Danas imate neslućene razmere dvosmerne i višesmerne komunikacije, ali kontrola nikad nije bila temeljanija. I niko ne sumnja da su sredstva masovne komunikacije pretvorena u ogoljeno propagandno oružje.

Da Vas podsetimo:  Kosovo i Metohija na naslovnim stranama srpske štampe...

Internt je samo deo jednog sistema koji ima svoju jasnu logiku: očuvanje status quo-a, na domaćem trenu ovakvog kapitalizma i ovakve demokratije, a na međunarodnom održavanje monopolarnog sveta i po cenu svetskog rata. Morate znati da su svi „novi mediji“ nastali u Americi u okviru vojno-industriskog kompleksa. Dakle, stari mediji (pre svega knjiga i štampa) su bar imale u svom rađanju ideju oslobođenja mišljenja, a „novi“ se razvijaju kao instrumenti sa idejom održavanja „dobrovoljnog ropstva“. Govorio je 1996. godine Stiv DŽobs, pionir i vizionar kompjuterske tehnologije, i jedan od osnivača Apple Computer, da će „Veb postati veoma važan”, ali je onda je na to dodao: „Ali nikad nećemo videti kako  Veb postaje ono što je na naše oči postala televizija… Nikad neće biti tako utemeljen. “ U sistemu u kome mi danas živimo televizija je i ognjište u kući, i dadilja našoj deci, i zamena za brak i porodicu, naš pristup kulturi i sportu a sve u našoj trpezariji ili spavaćoj sobi. Pa šta mislite da oni koji vam to dovode na noge nemaju neku ideju u njihovu korist s tobom.

Ako su klasični mediji „završena priča“ što se tiče slobode, da li je moguće, uprkos svim teškoćama, napraviti jedan alternativni sistem informisanja? Prikupiti i povezati različite resurse koji postoje u difuznom vidu: jeftinu komunikacionu tehnologiju, amatersko (rudimentarno) novinarstvo,neiskorišćeno znanje tolikih društvenjaka i drugih stručnjaka koji ionako „vise“ po internetu, pa možda čak i neke neuslovljavajuće načine finansiranja?

– Koncentrisati se na alternativno je ono što Veliki brat od nas želi. Alternativno u istorijskom kretanju ne može biti trajnost nego samo subverzivno dejstvo koje se ne može držati pod potpunom kontrolom. Ali nije ni Veliko bratu lako. On je dosad kad se pojavi nešto alternativno išao i kupovao alternativce, ubacivao njihova dela u svoj veliki stomak i pretapao to u još veće očajanje masa. Velika kriza tu ograničenu radnju čini nemogućom, jer alternativno postaje veće od mejnstrima. Pogledajte očaj današnjih medija: u Austriji pobeđuje kandidat desnice koja se ne uklapa u njihove šablone i oni to uporno zovu „ekstremna desnica“. Čekajte, u rečniku koji smo mi koristili ekstremno je pedesetina, dvadesetina pa i desetina ali kako može više od pola biti ekstremno. Većina su ekstremisti!? Prema kome je apsolutna većina ekstremna, a sistem se zove demokratski? Kriza se produbljuje velikom brzinom.

Čovek mora nešto da radi ali ne treba da prihavata da je njegov napor alternativan, jer mi smo rođeni da verujemo da radimo „prave stvari“ i da svoje lično onda korgujemo. Zašto bi neki momak iz San Franciska „na belom prahu“ bolje od mene koji živim u Somboru znao šta je najbolje za ovaj svet. Za njih sad izvesno znamo da nisu to znali, jer se inače njihova projekcija ne bi sada rušila i na naše i na njihove glave. Svako od nas čini što može, postoji u ovom svetu Ideja koja će postati vodeća i doneti „bolji svet“ za prezrene na svetu. Za neko vreme, kako pokazuje istorija. Ideja koju je ovom svetu donela Amerika kao produženi život umorne usedelice stare Evrope – potrošena je. Morate biti „na belom prahu“ pa da to ne primećujete.

Previše informacija otupljuje javno mnenje. Novine kao simbol društvene rasprave uz višak informacija ne uspevaju da razlikuju glavno od sporednog, informaciju od dezinformacije. Obitavamo u medijski konstruisanoj javnoj sferi. Svedoci smo procesa refeudalizacije javnosti kroz ponovno mistifikovanje atributa vlasti. Feudalna osobina mistifikovane vlasti srednjeg veka se ponovo kroz medije uspinje u modernu građansku javnost. Kakva je budućnost ovakvih medija? I, koje su moguće tačke otpora?

Moram da polemišem s Vama u osnovnoj tezi: nije više nama problem srednji vek. Naš problem je rascvetalo i do mehanicizma razvijeno prosvetiteljstvo. Rat Zapada protiv buržoazije protiv Vatikana jeste doneo suzbijanje tog papacezarističkog terorisanja ljudi pozivanjem na Boga a onda prodajom indulgencija za zlatnike. Ali, danas problem Zapada je dehristijanizacija. Tamo je zaista od one Ničeove objave „Bog je mrtav“ to postalo činjenica. To je prvo u „Veseloj nauci“ izrekao lik ne baš čiste pameti, a onda i Zaratustra. U tom svetu bez Boga, ljudi preuzimaju njegovu ulogu. Tako je otac PR, Edvard Bernajz, inače Frojdov sestrić, govorio da pošto nema Boga, neko mora da upućuje ljude na pravi put. Jer oni to čekaju. Tu su masovni mediji glavno oruđe: oni su i hramovi i propovednici. Ne znate šta je „dobra vest“ dok vam oni ne objave. Ali čoveku nije dato da bude Bog. Stvarnost u kojoj čovek živi uvek je složenija od mogućnosti čovekovog mozga da ju do kraja razjasni. Sodome i Gomore su se stalno pojavljivale u istoriji, ali su i zakonito npropadale.

Uvek se valja vratiti Velikom inkvizitoru i Dostojevskom. Tu je pre vek i po opisnao ono što mi danas vidimo. Odnosno, mi danas imamo odnos prema procesima, dubokim društvenim procesima, koji su mnogo moćniji od proizvoljnih i srebroljubivih tehnika manipulisanja unesrećenim ljudima. Otpor raste, to je ipak izvesno. Jedan italijanski filozof tvrdi da je „svetska scena koja je odškrinuta 1989, oslobodila potencijal patnje i bede, nepravde i zloupotrebe moći, eksploatacije i nepravde, što bi moglo da porizvede ekvivalent od najmanje petnaest revolucija kakve su bile francuska 1789 i ruske 1917“.

Pošto je on od onih koji žude za promenom, možda je njegova procena preoptimistička, ali to svakako nije mišljenje koje bi i Obama i Hilari Klinton mogli obaciti kao glupost. Istorija se u nekom svojim periodima strašno ubrzava. Meni rat u Siriji, čitavo vreme izgleda kao Građanski rat u Španiji 1936, a ovo što se zbiva oko Alepa je pokušaj da se inscenira nova Gernika. Ali sa medijima ovako niskog kredibiliteta, sa imidžom Amerike kao najomrznutije zemlje na svetu to će teško ići.

Da Vas podsetimo:  Umesto novinarstvom, bavimo se lažnim vestima i borimo za bezbednost

Medije, mislim, čeka velika promena koja će ih vratiti njihovom protostanju, onom kad je Igo govorio da je štampa „majka svih revolucija“. Težak će biti proces oslobađanja od ovih „srebrbih lanaca“, ali pošto društvo neće moći opstajati u ovom prenapetom stanju neće moći ni mediji da brane status quodo sudnjeg dana. Jedino je problem što čoveku nije dato da precizno razume logiku društvenih kretanja, te zato od Platona do Hegela i Habermasa imamo samo teorije. I onda mi biramo onu koja nam je najbliža ili nam se čini najrealnija. Ja verujem da kritičke teorije od Adorna i Gramšija do Čomskog najbolje opisuju današnje stanje.

Nedavno se navršilo 16 godina od 5. oktobra 2000. godine. Kada pogledamo u nazad, šta smo izgubili a šta dobili, od, možemo slobodno reći, prve Obojene revolucije u 21. veku?

– Te 2000. mi smo postali deo tranzicionog eksperimenta koji su kao uređenje postkominističkog sveta pokrenuli žreci iz Vašingtona. Danas možemo slobodno reći da je njihova mržnja prema komunizmu bila tolika da su teško izranjavali narode, a za komunizam ne možemo biti sigurni. Prvo imate Kinu, a drugo na američkim univerzitetima posle četvrt veka antikomunističkog orgijanja preko polovine njihovih studenata veruje da bi socijalizam mogao biti rešenje u svetu koji dolazi. Sve će to prekriti snegovi i šaš, a put tranzicije uz manifest koji se zove „Vašingtonski konsenzus“ bio je klasičan pohod „pljačkaške civlizacije“ čija su jevanđelja citati iz amandmana njihovog ustava do kojih oni drže onako kako je inkvizicija pored lomača čitala novozavetnu poruku „Bog je ljubav“ .  

 Da li je dolaskom informativne agencije i radija „Sputnjik“ u Srbiju, najavljen početak učešća ruskih medija u srpskom medijskom prostoru? Da li se po Vama, možemo nadati rastu tog trenda, skorim dolaskom još nekog od ruskih medija?

U jednom trenutku u Rusiji, kao velikoj i veoma potencijalnoj zemlji, shvatilo se da su zapadni „nezavisni mediji“ obična artiljerija globalizacije, a „slobodni novinari“ delatnici i Centralne obavštajne agencije. Oni obaveštaju i čitaoce i gledaoce, ali postoji „obaveštajna“ centrala. Zinovjev je govorio da je to stanje u zapadnom sistemu njegov organski deo. Iako ne postoji telo koje šalje pismene naredbe šta da se radi uvek se u redakcijama radi kao da iznad toga stoji nešto kao CK KPSS. Meni treba da izađe knjiga „Mediji i Treći svetski rat“ gde sam pokušao da osvetlim taj mehanizam. Taj proces ide o Krilove komisije kad je Vudro Vilson morao da sprovede propagandu operaciju da uvede Ameriku u Prvi svetski rat iako za to u narodu postojalo neznatno interesovanje. Nema tog slobodnog američkog medija koji nije u tome učestvovao. A nema ni novinara koji se zbog toga posle postideo. Kad su shvatili suštinu Rusi su znali da mora da se napravi „Raša tudej“. Nešto kao isto kao Si-eN-en samo da iste događaje interpretira dugačije a najčešće dijametralno drugačije. Solženjicin je rekao da je bombardovanje Srbije bio događaj kad su svi slojevi ruskog društva shvatili da Zapad i njima sprema istu sudbinu, i to jednom danu. Prosvetljeni su. I ne samo Rusi.

Kad je „Raša tudej“ postala najgledanija strana televizija od Vašingtona do Londona, a koja ima i veliki upliv na internet komunikaciju, Putin je taj instrument razvijao dalje. „Sputnjik“ je širenje i zaokruživanje tog sistema. Prednost Rusa je što su oni – svetu u kome su Amerikanci zagadili sve izvore informisanja – ti koji mogu da ponude sveže izvore, drugačija mišljenja, novu ideju, slobodniji pogled na svet. A moć njihovog sistema je što je on svestan da je Treći svetski rat u propagandnoj sferi počeo i da je svako odstupanje gubitak strateške prednosti. Oni su zato izuzetno važni za celi svet. A o nama da i ne govorimo.

Ne znam da li će u naš medijski prostor ući još nezapadnih medija. Ali bi za nas to bilo važno. Oni bi potkrepili gušeno narodno razumevanje događaja – da je glupo one koji su hteli da nas ubiju zvati „prijateljima“, da je uloga Srbije u razgolićivanju Novog svetskog poretka i poludelog neoliberalizma mnogo značajnija nego što se to može videti u našoj vesternizovanoj javnosti, da je „međunarodna zajednica“ kako sebi tepaju Zapadna Evropa i Amerika manji deo sveta, da ono za šta smo se mi borili pre vrednost društva budućnosti nego silničke reči Iglbergera, Blera ili Angele Merkel. I kad ima manje takvih glasova nego „dojče velea“ i „slobodnih evropa“ oni se među Srbima bolje primaju. I zbog toga što su prijateljskiji, ali pre svega zato što su, bar u ovoj fazi, istinitiji. Važno je u ovom vremenu promena biti deo porodice tih naroda koji su u naporu borbe protiv trulih liberalnih sloboda. Liberalizam je dao svoje čovečanstvu. To je sad prazna ljuštura.

Tekst je prenet sa sajta „Fond Svetozar  Miletić“.

Intervju- Slobodan Reljić „U sistemu u kome mi danas živimo televizija je i ognjište u kući, i dadilja našoj deci, i zamena za brak i porodicu, naš pristup kulturi i sportu a sve u našoj trpezariji ili spavaćoj sobi. Pa šta mislite da oni koji vam to dovode na noge nemaju neku ideju u njihovu korist s tobom.“

reljic

Slobodan Reljić

fondsvetozarmiletic.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime