Osim što u svom nazivu Novi magazin i televizija Nova imaju isti prefiks, sve ostalo je staro – ugodan razgovor Svetislava Basare s (prvim) potpredsednikom vlade Aleksandrom Vučićem, koji je po formi trebalo da bude intervju, u novinarstvu poznat kao beletrizovan žanr. U razgovoru koji je objavio Novi magazin a snimak tog prijateljskog ćaskanja emitovala televizija Nova, nije bilo ničeg novog, pa smo čitali (a i gledali) stereotip koji se završio tako što su se Basara i Vučić složili da se slažu.
Basara je, na početku, pomenuvši crkvu i njeno protivljenje ulasku Srbije u Evropu , rekao: „Pogledajte bilo koji manastir, uređen je kao Evropska unija.“ Na to je Vučić odgovorio: „I bolje“. S tom konstatacijom, Basara se složio: „I bolje, sve cakum-pakum, sve na svom mestu.“ To se, očigledno, Vučiću dopalo: „Samo što to, dragi Svetislave, nije ušlo dublje u narod.“ Onda je Basara morao da kaže: „Ja sam kao ambasador živeo u jednoj zemlji članici EU, pravoslavnoj, i nisam primetio da se išta od identiteta izgubilo“. Vučić: „Naprotiv“. Basara: „Naprotiv, dabome.“ Složiste se, dabome!
U razgovor o crkvi udenula se i tema tabloida o kojima Basara kaže: „Ako je država odvojena od crkve, ne bi bilo loše da se odvoji i od tabloida.“ Vučić: „Hajde da ovo raspravimo.“ Basara: „Hajde da raspravimo.“ Slažu se, a kako drugačije. E, pa, hajde da raspravimo. Vučić se brani tezom da su tabliodi zapadni produkt – što i jesu – i da država nema veze s pisanjem te štampe. Ko onda dotura „žutoj“ štampi i televizijama iste boje podatke iz istrage, sužbene i državne tajne i najave hapšenja i optužnica? Crkva? Mala zemlja u kojoj je dragi Svetislav bio ambasador? Ili, može biti, neki državni izrod?
Basaru je interesovalo i da li ambasadori u Beogradu imaju uticaj na politiku srpske vlade pa je morao opet da pomene svoje nekadašnje zanimanje: „Sticajem okolnosti bio sam ambasador u maloj zemlji, abasadori su tamo manje-više neprimetne ličnosti koje se pojave u štampi jednom godišnje na nacionalni praznik i to u časopisima tipa Glorija.“ Vučić: „Saglasan sam. Znate, ja veoma poštujem ambasadore u Srbiji…“ A zašto ih pa ne bi poštovao? A Basara je sticajem okolnosti mogao da nam kaže da li je kao ambasador u maloj zemlji (na Kipru) imao uticaj na rad tamošnje vlade i da li su ga slikali za njihov časopis tipa Glorija. I da li su ga tamo poštovali. Kao što jesu.
U nastavku razgovora Basara pita Vučića kakve su mogućnosti Vlade da se sudiji koji nije u stanju da privede krivični postupak kraju – ili on to neće – zahvali na saradnji. Nikakve, kaže Vučić. O tome odlučuje Visoki savet sudstva. Na koji, razume se, niko nema nikakav politički uticaj(!). Ostalo je nejasno šta se zapravo htelo da postigne pitanjem o mogućnosti da vlada utiče na sudije?! Pitanje je, da izvini dragi Svetislav, više nego glupavo.
Nesuvislo pitanje Basara zataškava novim, koje počinje: „ Imao sam priliku da budem ambasador u zemlji koja ima sličan, a možda i teži problem nego mi…“ Aman, već dva puta smo čuli da je bio ambasador u maloj zemlji. Ali pošto je to rekao i treći put, utvrdili smo gradivo i sad smo sigurni da je tamo bio njegova ekselencija. Ćaskajući, Basara je pomenuo i Beograd na vodi: „Beograd leži na dve reke, a vodi se ne može prići“. Vučić odgovara kao iz topa: „Želim, Svetislave, Vama da kažem ovo – završićemo posao pronalaženja ubice Slavka Ćuruvije, ono što 15 godina nije pronađeno.“ Potom smo čuli i šta misli o Beogradu na vodi. Samo da hapšenje (koje najavljuju mediji na koje država nema uticaj!) ne padne u vodu.
U razgovoru se dogodilo i nešto na šta Basara nije obratio pažnju. Vučić mu je rekao da bi se ovaj iznenadio kada bi znao da su i slučajevi ubistva braće Bitići i porodice Beriša u opisu posla (prvog) potpredsednika. A onda je rekao: „Moraćemo da rešimo slučaj ubistva u kafiću Panda u Peći. Plašim se da će tu biti mnogo iznenađenja za srpsku javnost“. Basara je preko toga prešao kao Beograd preko plitke vode. Nije ga pitao kakvo je to iznenađenje. Iznenađenje je, dragi Svetislave, to što će srpska javnost možda saznati ko je ubio šestoricu Srba 14. decembra 1998 godine. Moguće je da, pošto Basara dugo bio obuzet ambasadorskim poslom u maloj ostrvskoj zemlji, nije obraćao pažnju na događaje u svojoj, pa mu je deo gradiva promakao. I sam će se iznenaditi kada bude obelodanjeno da na ubistvu u Peći nema albanskog „potpisa“ iako su nas jedan propali režim i njegova pretorijanska garda držali u zabludi da su Srbe tamo pobili albanski teroristi. Ako Vučić to ne saopšti, čitaće se u tabloidima.
Pri kraju razgovora, Basara i Vučić su se dotakli kulture, pomenuše i bivšeg ministra Bratislava Petkovića za kojeg Vučić reče: „Ja mislim da je on dobar i pristojan čovek“. Basara: „I ja isto mislim…“. I dok su oni tako (isto) mislili o kulturi u smislu da ona bude ista i u Bujanovcu i u Beogradu, Vučić kaže: „Plašim se da nam to skoro neće biti tako“. A Basara u strahu: „I ja se plašim…“ Do kraja razgovora su se plašili, slagali, mislili isto, rukovali i razišli. Bio je to pokušaj da razgovor bude intervju ali se on – kao i onaj koji je Basara vodio sa tadašnjim predsednikom Tadićem – pretvorio razmenu istih razmišljanja, često i u podužu Vučićevu besedu, na kraju, nije bio više od koncerta za jedan glas. Plus jedan glas u terci.
Dejan Jeremić
