Predsednik skupštine Beograda najavljuje za 18. 9. 2014. sednicu na kojoj će biti usvojene izmene urbanističkih planova, „koje otvaraju mogućnost da se realizuje projekat ‘Beograd na vodi”“. On je takođe rekao da će te izmene omogućiti „ukidanje studije o zabrani izgradnje visokih objekata o kojoj smo na skupštini već ranije razgovarali. Naime, veliki broj investitora je tražio, i ima projekte izgradnje visokih objekata. Stručno mišljenje o tome zašto je ovakva odluka u prošlosti donešena nikada nismo dobili, a jedan od mogućih razloga je bio stav da se tako zaklanja pogleda ka reci iz određenih delova grada. Pitam se kako bi onda izgledao Menheten da nema visokih objekata i da li objekti uz sam okean zaklanjaju vidik ostalim objektima? Beograd ne može biti prestonica od nekoliko miliona stanovnika, a da nema nijedan objekat koji je veći od 20 spratova – rekao je Nikodijević“.
Lepo je što gradske vlasti brinu o investitorima koji žele da grade visoke objekte i „imaju projekte za to“. Da li je neki urbanistički plan razuman i ispravan ili ne, može i treba da se razgovara. Tačno je da su urbanistički planovi često namerno pravljeni nerealno, kako bi se stvorio prostor za korupciju kroz odobravanje parcijalnih izmena.
Međutim, taj problem se ne rešava izvrnutom logikom: urbanističko planiranje služi da bi se investitori njemu prilagođavali i gradili u okviru zadatih parametara, a ne obrnuto. U suprotnom, nikakvo planiranje ne bi ni bilo potrebno, već bi svako gradio onoliko koliko želi i može. Izmene urbanističkog plana Beograda radi omogućavanja realizacije mega-projekta „Beograd na vodi“, koji niti je izabran na konkursu, niti je prošao prethodne urbanističke provere, tipičan je primer za to.
Kakvo će moralno pravo imati gradske vlasti da nakon usvajanja ovih izmena ne izađu u susret nekom drugom investitoru koji, suprotno planu, želi da dogradi neko potkrovlje ili da da svoj doprinos „menhetnizaciji“ naše prestonice podizanjem solitera na mestu neke udžerice? Čime će opravdati trošenje novca poreskih obveznika za organizovanje arhitektonskih konkursa za uređenje znatno manje atraktivnih lokacija u gradu, ako na najvažnijoj takav konkurs ne sprovode jer je reč „o lokaciji od nacionalnog značaja“? Koliko će još novca biti potrošeno za organizovanje javnih uvida urbanističkih planova i komisijsko razmatranje predloga, na kojima će sve što se ne uklapa u unapred donetu odluku biti po automatizmu odbačeno?
Gradjevina i urbanizam su 20. godina bili glavni izvori korupcije. Planovi su se menjali, donosili ili se namerno nisu donosili po zelji pojedinaca i uskih grupa investitora. Zatim, podela (davanje) gradskog građevinskog zemljista, izdavanje građevinskih dozvola nakon izgradnje i useljenja na stotine hiljada kvadrata bez plaćanja dažbina (zemljišta, participacija sa struju, grejanje i td.). Čukarička padina, Belvil, kasarna na Voždovcu, TC Ušće, samo su neki mali pojedinačni primeri u Beogradu. Sada, kada nema mesta korupciji, sto je vrlo pohvalno, nema vise ni tih investitora. Oni se sa svojim parama povuku. Ostali smo mi mali koji 5. godina čekamo da se preko legalizacije izda građevinska dozvola kojom bi prekoračili urbanistički plan za ukupno 400m2 i dva sprata. Nema osnova, kažu, preko legalizacije se ne može dovršavati niti graditi, već legalizovati samo
izgrađen objekat. Mnogo je primera gde su zabranjene gradnje putem raznih žutih i narandžastih traka nakon donošenja Zakona o legalizaciji, i to na plovini izgradnje. Ko je zabranu poštovao i nije gradio, ne može legalizovati, niti dovršiti izgradnju, iako je objekat postavljen u skladu sa planskim dokumentima i poštovana horizontalna regulacija građevinske i regulacione linije. Onaj kome je dozvoljeno da zabranu ne poštuje i dovrši konstrukciju započetog objekta nakon donošenja Zakona o legalizaciji, sada može legalizovati objekat.