Iran: Tabriz glavni grad

0
1507

IranTabriz je takođe bio prestonica i to više puta – počev od drevne države Atropaten (od tog naziva nastao je savremeni naziv „Azerbejdžan“) i pod dinastijom Sefevida

Azerbejdžanci su po brojnosti drugi narod Irana, posle Persijanaca. NJihov ukupan broj procenjuje se na 14-18 miliona, odnosno u Iranu ima dvostruko više Azerbejdžanaca nego u samom Azerbejdžanu

Tabriz će zameniti Teheran da da bi Azerbejdžanci znali: nikakva autonomija, zauvek zaboravite na ujedinjenje sa Severom, u Tabrizu se potvrđuje Islamska republika Iran takva kava jeste. Centar Južnog Azerbejdžana postaće centar čitave države

Vrhovni vođa Irana Ali Hamnei je – Azerbejdžanac. Zato se on dobro razume u motive sunarodnika, ali u osnovi ne deli njihove težnje. On je pobornik jedinstvenog, unitarnog, suverenog, nadnacionalnog Irana zbog čega sopstveno poreklo za njega nema ni najmanji značaj

Ali, jednako su važni i geostrateški razlozi jer će premeštanje glavnog grada u Tabriz značajno smanjiti mogućnosti Azerbejdžana i Turske da utiču na stanovništvo severnog Irana koje govori dijalekat turskog jezika. Sem toga, to će iransku prestonicu udaljiti od Persijskog zaliva gde se nalaze američki nosači aviona, kao i od Izraela…

IRAN je doneo privremenu odluku o izmeštanju glavnog grada iz Teherana u Tabriz.

Formalni razlozi su – prenaseljenost i seizmička opasnost za Teheran, mada ne treba isključiti da političko rukovodstvo polazi od sasvim drugačijih rezona. Konkretno, da su skriveni motivi – suprotstavljanje separatizmu etničkih Azerbejdžanaca i želja da se osiguraju u slučaju rata sa Izrelom i SAD.

Komitet za planiranje Medžlisa (parlamenta) Islamske republike Iran, doneo je odluku o izmeštanju glavnog grada države iz Teherana u zasad u neimenovani grad.

Uzimajući u obzir nivo na kojem je doneta takva odluka, nema ni najmanje sumnje da promena prestonice nije obična inicijativa parlamenta, već realizacija namere vrhovnog rukovodstva islamske republike, posebno rahbara Ali Hamneija.

Štaviše, smatra se da je Hamnei jedan od autora te ideje, ili, makar njen odlučni pobornik. U sastavu specijalne komisije parlamenta, koja je od 2011. proučavala pitanje izmeštanja glavnog grada, bili su, u svakom slučaju, njegovi lični predstavnici.

Mogućnost prenošenja pojedinih institucija vlasti u drugi grad već se odavno i otvoreno razmatra u iranskoj štampi, pored ostalog i na osnovu preporuka Saveta za političku ekspeditivnost.

Ima nekoliko razloga za izmeštanje glavnog grada. U parlamentu prvenstveno ističu prenaseljenost Teherana gde živi više od 16 miliona ljudi, odnosno svaki peti Iranac. Tokom poslednjih deset godina broj stanovnika povećao se bezmalo tri puta. Posledica toga su ozbiljni saobraćajni i infrastrukturni problemi, uključujući i pravi kolaps na putevima u vreme najvećeg opterećenja saobraćaja.

Drugi razlog – kriminal – proističe iz prvog. Teheran je centar privlačenja ne samo za unutrašnje migrante koji dolaze u glavni grad sa nadom da poboljšaju svoj materijalni položaj, nego i za strance, uključujući i izbeglice iz regiona dramatičnih ratnih konflikata, od Avganistana do Sirije.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Treći razlog je – ekologija. Grad se burno razvija tako da pojedine delove prestonice često obavija smog, a plućne bolesti već su shvaćene kao nacionalni problem. Situaciju otežava pomenuti saobraćajni kolaps: metro ne pokriva čitavu teritoriju Teherana, građani su prinuđeni da u ogromnom broju koriste privatne automobile, a u danima saobraćajnih gužvi grad se bukvalno guši.

Na kraju, četvrti razlog je: seizmička opasnost. Prema istraživanjima japanskih stručnjaka, rasprostiranje Teherana na teritoriji brojnih seizmičkih prelamanja bremenito je rizicima od zemljotresa snage do osam stepeni. NJihove iranske kolege konstatovale su učestalost podzemnih udara u okolini prestonice.

Očigledno je da bi jak zemljotres u takvom megapolisu kao što je Teheran, doveo ne samo do znatnih razaranja nego i brojnih žrtava.

Želja da se osigura bezbednost političkog rukovodstva zemlje i da se sam grad rastereti, dovoljna je sama po sebi, iako postoji osnovanost za pretpostavku da postoji i peti faktor o kojem se iz razumljivih razloga u Iranu ne govori naglas. Taj razlog je politički. Uzimajući u obzir prenaseljenost grada, okupljanja opozicije i nemire koje je Teheran nedavno doživeo, takođe su uverljiv argument za premeštanje glavnog grada u mirniji i kompaktniji grad. Međutim, mnogo šta zavisi od toga u koji će konkretno grad preći rukovodstvo islamske republike.

Postoji nekoliko varijanti, tim pre što su mnogi gradovi Irana u razno vreme uspeli da privremeno budu prestonice.

Ako novi „glavni grad“ postane Isfahan (prestonica u vreme seldžučke države i dinastije Sefevida), lep grad prepun spomenika Širaz (više puta prestonica Persije u vreme mnogih dinastija), ili, za mnoge šiite sveti grad Mešhed – onda je to jedna tema, a već navedeno je dovoljno. Ipak, sudeći prema iranskoj štampi, najveće šanse ima Tabriz – po broju stanovnika četvrti grad u zemlji i administrativni centar iranske pokrajine Istočni Azerbejdžan. A to je već potpuno drugačija tema koja možda baca svetlost na pravi plan vrhovnog rukovodstva islamske republike.

Tabriz je takođe bio prestonica i to više puta – počev od drevne države Atropaten (od tog naziva nastao je savremeni naziv „Azerbejdžan“) i završavajući već pomenutom dinastijom Sefevida (u prvoj polovini XVI veka, odnosno od stupanja na carski presto, ta dinastija živela je upravo u Tabrizu.

Za Irance je to veoma važan grad, on je istorijski svoj, persijski, mada su se svojevremeno Persijanci našli delimično potisnuti na jug od strane turanskih naroda. Od tada se Tabriz i pominje kao centar azerbejdžanskog separatizma.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Azerbejdžanci su po brojnosti drugi narod Irana, posle Persijanaca. NJihov ukupan broj procenjuje se na 14-18 miliona, odnosno u Iranu ima dvostruko više Azerbejdžanaca nego u samom Azerbejdžanu. Zapravo, nastajanje savremenog Azerbejdžana posledica je rusko-persijskih ratova i teritorijalnih tekovina Ruske imperije, koje su se oblikovale u kratkovečnu Azerbejdžansku Demokratsku Republiku, a zatim i u Azerbejdžansku SSR.

Pokoravanje Severnog Azerbejdžana od strane Rusa omogućilo je Iranu da prvenstveno postane persijski. Da je istorija krenula drugim tokom, nije isključeno da bi u njemu dominirali Azerbejdžanci. Međutim, u poslednja dva veka pitanje se postavlja u principu drugačije – o kulturnoj diskriminaciji Azerbejdžanaca i koncepciji „podeljenog naroda“, čije je ujedinjenje predlagala lokalna inteligencija XIX veka i sve do danas predlažu neke “usijane glave” u Bakuu i nešto ređe u Ankari.

Posle stupanja na presto dinastije Pahlevi prihvaćena je koncepcija jedinstvene nacije, azerbejdžanski jezik potpuno je zabranjen u obrazovanju i štampi, etničkim Azerbjdžancima faktički je bio onemogućen pristup na značajne državne funkcije, uključujući i Južni Azerbejdžan.

Izuzetak su bili regioni naseljeni Kurdima gde su Azerbejdžance, naprotiv, prihvatali. Takva situacija je jedna od posledica borbe sa separatizmom i nacionalnim identitetom, ali samo sa kurdskim separatizmom i kurdskim identitetom: odnosi između Kurda i Azerbejdžanaca i danas su veoma napeti. Kako se to često dešava, na kraju je šahova politika dala suprotan efekat: jačanje nacionalne svesti Azerbejdžanaca i oponiranje Teheranu – nekad javno, a nekad partizanski.

Krajem Drugog svetskog rata, teritoriju Južnog Azerbejdžana zauzele su sovjetske trupe, pitanje o ujedinjenu naroda postavljeno je jasno i direktno nalazeći podršku među iranskim Azebejdžancima. Naravno, takva budućnost nije se mogla dopasti Zapadu i pod pritiskom Londona i Vašingtona, SSSR je povukao svoje vojnike sa iranske teritorije. Bilo je osnova da se veruje da će demokratska vlada Mosadeka u najmanju ruku krenuti na ukidanje etničke i jezičke diskriminacije (za to su postojale sve pretpostavke), ali je Mosadek svrgnut od Anglosaksonaca (prvenstveno CIA) nezadovoljnih zbog nacionalizacije naftnih nalazišta i proterivanja američkih i britanskih kompanija iz zemlje.

Pošto se učvrstio Reza Pahlevi je okrenuo Iran na „zapadni pravac“ i nastavio svoju politiku diskriminacije prema Azerbejdžancima.

Ne iznenađuje što su na kraju Azerbejdžanci postali avangarda Islamske revolucije, a Tabriz njena kolevka. Tada se Azerbejdžanci nisu toliko borili za islamsku državu, koliko za nacionalnu autonomiju u svemu se orijentišući na velikog ajatolu Mohameda Kazema Šariatmadarija, poreklom Azerbejdžanca. Međutim, novi Iran je podrazumevao princip islamske solidarnosti. I, mada su Azerbejdžancima dozvolili da imaju sopstvena sredstva javnog informisanja, a u školama se pojavili predmeti koji su predavani na azerbejdžanskom jeziku, oni nisu dobili nikakvu autonomiju – ni političku, ni jezičku, ni kulturnu.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Obnovljena su javna istupanja Azerbejdžanaca, a odnosi između Homeinija i Šariatmadarija naglo su se pogoršali. Posle serije sukoba na ulicama između Azerbejdžanaca i Persijanaca – veliki ajatola je proglašen za zaverenika i stavljen u kućni pritvor do kraja života. Islamske vlasti su morale veoma surovo i uz primenu teške tehnike da suzbijaju azerbejdžanski ustanak i prvenstveno upravo u Tabrizu.

Treba dodati da su protesti velikih razmera u Teheranu posle predsedničkih izbora 2009. takođe bili nacionalno obojeni. To nije bila samo borba reformatora Musavija protiv konzervativca Ahmadinedžada, tu je bilo umešano i nacionalno pitanje, tim pre što je Musavi – Azerbejdžanac (po nekima je Ahmadinedžad takođe Azerbejdžanac, ali to ničim nije potvrđeno, a sam bivši predsednik nikad se nije slično postavljao).

Ne iznenađuje što je revolucija koja se nije desila imala dva jezgra – liberalno i azerbejdžansko. Pri tom su Azerbejdžanci još uvek imali živa sećanja na masovne demonstracije 2006. u Južnom Azerbejdžanu izazvane uvredljivom karikaturom azerbejdžanskog jezika, koja je objavljena u nedeljnom izdanju jedne od poluzvaničnih novina.

Naravno da se u Iranu javno razmatranje azerbejdžankog pitanja i pretnje separatizma koje dolaze sa severa nalaze pod diskretnom zabranom. Ali, ako nova prestonica postane upravo Tabriz (parlamentu je dato dve godine da izabere), onda se sa velikom sigurnošću može tvrditi da je upravo azerbejdžansko pitanje prinudilo vrhovno rukovodstvo na takav korak, dok su argumenti ekologije, prenaseljenosti i bezbednosti u mnogome sekundarni.

Premeštanje glavnog grada u Tabriz dovešće ne samo do značajnog jačanja službi bezbednosti grada i smanjenja udela etničkih Azerbejdžanaca u korist Persijanaca (kako činovnika, tako i običnih migranata, budući da će se unutrašnja migracija u novi glavni grad neizbežno povećati), nego će i separatistima izbiti tle ispod nogu.

Dakle, biće: nikakva autonomija, zauvek zaboravite na ujedinjenje sa Severom: u Tabrizu se potvrđuje Islamska republika Iran takva kava jeste. Centar Južnog Azerbejdžana postaće centar čitave zemlje – islamske zemlje i prvenstveno persijske. Umesto gnezda separatista – uporište vlasti.

Uzgred, rahbar Ali Hamnei je – Azerbejdžanac. Zato se on dobro razume u motive sunarodnika, ali u osnovi ne deli njihove težnje. On je pobornik jedinstvenog, unitarnog, suverenog, nadnacionalnog Irana zbog čega sopstveno poreklo za Hamneija nema ni najmanji značaj.

A postoji u svemu i skriveni i geopolitički faktor.

Očigledno je da će premeštanje glavnog grada u Tabriz značajno smanjiti mogućnosti Azerbejdžana i Turske da utiču na stanovništvo severnog Irana koje govori dijalekat turskog jezika (taj uticaj postoji i svake godine se povećava). Sem toga, to će iransku prestonicu udaljiti od Persijskog zaliva gde se nalaze američki nosači aviona, kao i od Izraela…

Prevela Ksenija Traković

srbijadanas.net / Izvor: Fakti

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime