Istina a ne mit

2
1956

Istina kakvu su „oslobodilačku“ politiku vodili i pomagali Bugari u Južnoj Srbiji krajem XIX i početkom XX veka može se videti i na primeru Ilindanskog ustanka. Kada su bugaraški terenski aktivisti odlučili da kazne stanovnike u Bitoljskom vilajetu. Zbog njihovog odbijanja da plaćaju velike namete, izabrali su varoš Kruševo. Upravo u toj varoši odlučuju da organizuju „spontani ustanak“ 2.avgusta 1903. godine, na pravoslavni praznik Ilindan.

Ne bi možda u tome bilo ničeg čudnog da to nije bila varoš u Makedoniji gde nije živelo tursko stanovništvo,niti je postojao jak garnizon, izuzev odeljenja žandara koji su čuvali telegrafsku stanicu. Ali ipak nekoliko dana pre „spontanog ustanka“ na teren je stigla grupa bugarskih oficira. Grupa koja ima zadatak da odmah kada se sam događaj i zbije obavesti svet o veličanstvenom početku borbe protiv otomanskih okupatora!

Posledice toga su bile da je posle „Ilindenskog ustanka“ i kampanje koju su bugaraški elementi uspeli da izazovu u štampi, otomanska vlast poduzela hitne mere odmazde. Angažujući redovnu vojsku i žandarmeriju, kao i šiptarske zlotvore, počela je nova represija na nedužno stanovništvo, pritom pozivajući ustanike na mirnu predaju.

Videći ozbiljne pripreme za obračun, klisnuli su bugarski oficiri natrag. Prepustivši narod i ustanike na milost i nemilost. Varoš Kruševo je potpuno razorena, opljaćkana i spaljena, a potom su šiptarski maroderi dobili odrešene ruke. Te su zajedno sa domaćim muslimanima spalili preko 150 sela, 12.400 kuća, 70.836 ljudi je ostalo bez doma. Stanovništvo je naterano u zbegove, dok su poterna odeljenja nemilosrdno tamanila razbijene ustanike. Iz Južne Srbije tom prilikom izbeglo je 30.000 hrišćana, a ubijeno je 8.816 ljudi, žena, dece, staraca. (1)

Sve je to bio samo nastavak sistematskog istrebljavanja Srba na koje niko iz te „prijateljske“ Evrope niti se obazirao, niti je mario, niti je pokušao da zaustavi. Nije bilo reakcije ni na otomanske i arbanaške zulume i zločine kao što nije bilo ni na bugarska zverstva.

„Ubistva nisu prestajala. Poklani su srpski sveštenici u Grčištu, u Mirovcima, u Jablanici, u Nivičanima. Sekirom su rascepili glavu proti Jovanu Maksimoviću u Kratovu, u reku su bacili zaklanog protu Dimitrija Markovića iz kočana, a pretučenog arhimandrita Artenija u Sopotnici u viru su udavili.

Najstrašnija je sudbina popa Alekse u Robovu u Malešu. Na njivi su uhvatili popovog brata i njegovu dsečenu glavu poslali su Aleksi sa porukom da napusti odmah selo. Ogorčen i ponosan izabrao je da ostane i nastavi borbu.

Jedne jesenje noći ostala je kod kuće njegova žena sa snajom udovicom i dva deteta, a pop je iznenada otišao poslom u susedno selo. Kad se sutra dan vratio, mesto svoje porodice našao je na ponjavama natopljenim krvlju gomilu udova i isečenog mesa. Okolo su kukale seljanke i pričale kako je bilo. Komite su prvo silovale žene.

Raskidan od bola i mržnje, ali uvek pun junaštva ostao je sveštenik i dalje među svojim seljanima, sam sa sećanjem na strašan kraj svojih, živeće za osvetu, ali posle nekoliko meseci i on, obazriv i nepoverljiv, pao u zasedu. Vezanog satima su ga komite sekle komad po komad, produžavajući dolazak smrti njemu, kome su još jedino život mogli da unište…“ (2)

Posle organizovanih zločina 1903 nad srpskim civilima u Srbiji se već uveliko osećala potreba za raznim vrstama samoorganizovanja. Kolo „Srpskih sestara“ kao nevladina humanitarno udruženje, organizovalo je široku akciju pomoći i zbrinjavanja gladnih,bolesnih i nemoćnih, posebno dece i trudnica. Ideju o osnivanju ove organizacije dala je Nadežda Petrović. Ona je uz svesrdnu pomoć Delfe Ivanić žene tadašnjeg konzula u Skoplju uspela da na Veliku gospojinu 28.avgusta 1903. godine održi i osnivačku skupštinu udruženja. Skupštini udruženja čijem imenu je kumovao sam Branislav Nušić. Ovom događaju u sali restorana Kolarac, na Pozorišnom trgu, prisustvovalo je oko tri hiljade žena.

Ovo žensko udruženje nastalo je na osnovnoj ideji jačanja nacionalne svesti i potrebe oslobođenje „porobljene braće“. Kako one u Južnoj Srbiji, pod turskom vlašću, tako i one na severu i zapadu, pod austrougarskom vlašću. Akcije predvođene Nadeždom Petrović i Delfom Ivanić, ali i suprugama brojnih srpskih diplomata, poprimile su širok obim. Upravo njihovim trudom evropska javnost se upoznala i počela da zgražava nad šiptarskim divljanjima na početku tada novog veka. Nažalost budućnost će pokazati ono što smo već odavno morali da naučimo, licemernoj Evropi zločini nad Srbima su uvek nekako prihvatljivi. Koliko god oni bili zastrašujući, pošto su nad svetosavcima neostaju im dugo u sećanju. (3)

Tražili su Srbi u Južnoj i Staroj Srbiji često pomoć od njene matice. Nažalost u Otadžbini vlast zauzeta svojim političkim borbama, i još više zavisna od zapadnog mišljenja nije imala dovoljno razuma. Ne treba možda onda da nas iznenađuje ni današnje slično ponašanje vlastodržaca. Nisu vlasti tadašnje Srbije shvatale važnost zaštite i odbrane svog naroda, vere, vekovnih ognjišta. Tako su se odnosili i prema nezvaničnim molbama samog naroda ali i prema onim zvaničnim.

„Konzul Denić, osećajući i sam veličinu opasnosti, zatražio je da Srbija pomogne oružjem Srbe na Jugu, „kako bi čuvajući i braneći svoj dom, obraz svojih čeljadi, branili i očuvali Srpstvo.“ …

… Predsednik vlade dr. Vladan Đorđević odbio je konzulov predlog „na koji ni jedan ministar ni jedne civilizovane zemlje ne bi pristao.“

Svoje ljutito pismo završio je rečima:

„Srbija se neće nikada služiti divljačkim sredstvima u svojoj prosvetnoj radnji za svoje sunarodnike izvan svoje granice“…“ (2)

U svakom slučaju zlonamerno organizovana probugaraška provokacija na Ilindan 1903. godine, izazvala je egzodus srpskog stanovništva iz mnogih mesta u Južnoj Srbiji. Možda je to razlog što su se u komunističkoj Jugoslaviji ilindenskim ustanicima priznavale penzijea udruženje „Kolo srpskih sestara„ bilo zabranjeno (4). Ono što je ipak važnije jeste da se tada jasno pokazalo da bez aktivnog otpora na terenu tim zlotvorima, nema rešenja teške situacije. Ipak Majskim prevratom i promenom dinastije na srpskom prestolu dolazi i do izmene političkog stava o srpskom pitanju na celokupnom etničkom prostoru. Samim tim neformalno je dozvoljeno da se aktivni oficiri i podoficiri, kao dobrovoljci, angažuju u četničkoj akciji.

Stručnost i obučenost srpskih oficira bila je na zavidnom nivou. Patriotizam kao i uvek nesporan, zato odmah pohrliše u akciju. Ovog puta plansku, proračunatu do detalja, pritom obavljajući i niz radnji za pripremu budućeg oslobodilačkog rata. Biti četnik postalo je pitanje časti. Uloga borca za slobodu koji to na terenu i pokazuje i dokazuje, kao i početni uspesi u sukobu sa otomanskim poternim odeljenjima polako su dobijali „mitski“ prizvuk. Ali dešavanja na terenu, gde su odvažni, spretni i dobro uvežbani četnici se sretali sa otomanskim, arbanaškim i bugarskim zločincima jasno je govorila da se ne radi o mitu već o istini.

Sada naoružani modernom puškom a posebno bombama, kao potpunom terenskom novinom, srpski oficiri su ugnjetenom narodu u Južnoj Srbiji pružali novu nadu. Imena slavnih podoficira Koste Milovanovića, Ilije Trifunovića,Đorđa Petrovića znalo je svako srpsko dete u porobljenoj Staroj i Južnoj Srbiji. Vojin Popović, Vojislav Tankosić, Božin Simić, Vasilije Trbić, kao istaknuti četnički komandanti, postadoše sa pravom legende. Ta slava nije izmenila njihovu srpsku dušu, ostali su i dalje skromni nacionalni pregaoci u borbi za oslobođenje.

Videći da kvalitetno spremniji i stručno obučeniji srpski četnici odnose premoć nad bugaraškim komitama i otomanskim poternim odeljenjima, zapad ponovo poče da pokazuje svoje pravo lice. Srbi su počeli da pružaju organizovan otpor i prestali da budu samo žrtve, a naši zapadni „prijatelji“ to nisu tako zamislili. Zato je to bio znak da austrougarski i britanski novinari otpočnu plansku kampanju objavljivanja „istine o četničkim zločinima“. Natpisi u novinama su bili kao da su prepričavali filmove koje je nešto više od pola veka kasnije pravio Veljko Bulajić i komunistička propaganda. Dok su u isto vreme bašibozuke, bugarske komite i otomane prikazivali kao da su sestre redovnice u katoličkim misionarskim centrima u Africi i Aziji.

Pokazao je zapadni svet kako brzo zaboravlja zločine nad Srbima. Još jednom su pokazali svoj licemerni karakter i nezainteresovanost za istinu ako njima ne ide u korist. Jasno stavljajući do znanja da je za njih istina samo reč za koju neće birati sredstva da je pretvore u svoj interes. Nisu se više spominjali zulumi i zločini nad nemoćnim i nevinim srpskim stanovništvom. Nisu zapadu više bili bitne nasilni pokušaji preumljenja u Južnoj Srbiji koji su izazivali srpske zbegove. Za zapadne licemere jedina opasnost je bilo opravdano primenjeno staro hajdučko pravilo – na ljutu ranu, ljuta trava!

Dok su Srbi svoju nacionalnu ideju o oslobođenju Južne i Stare Srbije postepeno i spontano razvijali kroz obrazovne, verske, humanitarne i druge neoružane oblike nikom nisu smetali. Sve dok su kroz pasivan otpor služili da budu žrtve nečijeg iživljavanja i zločina Srbi su imali licemerno zapadno sažaljenje i podršku. Onda kada je srpski narod odlučio da ga nevode više kao ovce na klanje naprasno je nestalo i sažaljenje. Kada su Srbi početkom XX veka počeli da organizuju oružano suprostavljanje zulumu, zverstvima i zločinu nije više bilo one „iskrene“ podrške. Naravno za zapad odobravanje ima samo ono što vodi istrebljenju i izumiranju srpskog naroda, i nažalost to je istina a ne mit.

Naša deca su siguran podsticaj da zlotvorima više ne dozvolimo tu njihovu „istinu“, kao i najveći razlog da istinu o pravim Srbima nikome ne dopustimo da naziva mitom. Imali su uvek i imaju svetosavci strpljenja ali i ono ima svoj rok trajanja i ograničenja. Nismo mi vekovima sigurno koračali zato što smo se rodili naučeni da hodamo, već zato što su nam ruku pružili i utabanim stazama nas vodili naš đedovi. Naš zadatak je danas da i mi svojim potomcima pružimo čvrstu ruku i povedemo ih jedinim mogućim – svetosavskim putem. Putem vekovne istine koja nas je održala a ne izmišljenih i lažnih vrednosti EU i NATO-a.


  1. sr.wikipedia.org/wiki/Ilindanski_ustanak
  2. „Plamen četništva“ – 1930, Stanislav Krakov (izdanje iz 2009, str.48,49,52)
  3. sr.wikipedia.org/wiki/Kolo_srpskih_sestara
  4. www.slvesnik.com.mk/Issues/FFDD8BA33E004B379F7B548455C0B026.pdf

fsksrb.ru

2 KOMENTARA

  1. Hm,hmm..hoce li Srbija,opet biti, najveci ” gospodin kupac”, jer, u svim republjik, sverceri i kriminalci,ne priznaju raspad drzave i ” zajednickog trzista, nisu se klero- nacioalno opredelili.i dokazuju da ” bratstvo i jedinstvo”, savrseno moze da funkcionise,ako ima ” ekonomskih interesa”, i nije cudoda drzava drzi monopol, na duvanu,zejtinu,energensima, pa i u Crnoj Gori.A, inace mi je dosadilo,da motam ” Vucicevu skiju “.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime