Istinski i lažni prosvetitelji

0
1326

2015-07-22_061850

Na konferenciji koju je organizovao Fond Strateške Kulture (održana u oktobru 2014. godine u Beogradu), profesor MGU Valentin Katasonov izneo je jednu veoma zanimljivu konstataciju, da naši neprijatelji najveći novac ulažu u prosvetu, u obrazovanje mladih generacija. To pokazuje koliko to pitanje treba da bude značajno za svaku državu i za svaki narod. Danas kada je srpska prosveta pala na veoma niske grane, kada se sve čini, ne da se očuva, nego da se uništi nacionalni identitet Pravoslavnog Srbina, svakako nije zgoreg ponovo se vratiti pitanju šta bi trebalo da bude istinska srpska prosveta i ko su istinski srpski prosvetitelji.

Od dolaska titoističke vlasti 1945. godine, Sveti Sava je praktično izbačen iz udžbenika kao prosvetitelj, a umesto njega Titova vlast je na sve načine promovisala Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića kao nove srpske prosvetitelje. Posle pada komunizma, Sveti Sava se stidljivo vraća u srpske škole, ali taj povratak je više spoljašnjeg, deklarativnog karaktera, vraća se proslava Svetog Save u srpske škole ali vrednosti istinske svetosavske prosvete su u drugom planu. Generalno gledano, u srpskoj stručnoj javnosti je ocena o “liku i delu” Dositeja Obradovića (u nešto manjoj meri Vuka Karadžića) imala dva potpuno suprotna vektora – od bezrezervne podrške do potpunog odricanja njegove prosvetiteljske uloge. Takođe generalno gledano, može se reći da je odricanje prosvetiteljske uloge Dositeja dolazilo iz pravoslavno-patriotskih krugova, često i od samih visokih klirika SPC, a uloga Dositeja kao prosvetitelja branjena je od strane vladajućih struktura, od levičara, preko demokrata, do liberala. Međutim, od skora se i u pravoslavno-patriotskoj sredini javljaju glasovi koji negiraju bilo kakvu suprotstavljenost Dositejevu Crkvi i toj ideji se daje prostor i u pravoslavno-patriotskim medijima, iako Dositeja kao prosvetitelja nisu doživljavali ni takvi velikani poput, recimo NJegoša ili svetog Justina Ćelijskog. Zbog toga verujem da čitaocima neće biti neinteresantno mišljenje i pojedinih pravoslavnih publicista o ovoj temi…

* * *

Prvo što treba ponovo istaći, Dositej Obradović je bio istinski srpski patriota koji je voleo svoj narod, čovek koji je mnogo doprineo učvršćivanju srpske državnosti posle viševekovnog ropstva. “Vostani Serbie” predstavlja jednu od najlepših srpskih rodoljubivih pesama. Državotvorne zasluge za mladu Karađorđevu državu niko ne spori (iako je i na tom planu imao velikih promašaja, setimo se udvorničkog pisma Napoleonu kada se on spremao za pohod na Rusiju), ali je sporna teza da je Dositej bio istinski ocrkovljen i da se nije borio protiv Crkve. Nije sporna njegova kritika pojedinih postupaka pojedinaca iz tadašnje crkvene jerarhije, stvari za kritiku je bilo i tada, svakako ih sada ima još više, ali da li je moguće braniti “crkovnost” Dositeja Obradovića kada znamo za njegov direktan zahtev za ukidanje manastira? Da li je moguće pričati o dobronamernom stavu prema Crkvi, čoveka koji je pozvao na svojevrsno linčovanje hramova, koji je odbacio tajnu sveštenstva, ismevao se sa “Žitijima Svetih”, omalovažavao molitvu i poštovanje svetaca? Šta znače Dositejeve reči koje srpski liberali poput papagaja ponavljaju čak i na dan Svetog Save: „Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu, s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u svu njih velika zvona poizveštati. Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” Moja inteligencija mi ne dozvoljava da ovde ne primetim da autor ovih reči crkvena zvona smatra velikim problemom svoga roda. Ta ista inteligencija mi govori da onaj koji ratuje protiv crkvenih zvona, nikada ne može biti istinski srpski prosvetitelj. Dakle, konstruktivna kritika nije problematična, ono što je za mnoge ljude iz pravoslavno-patriotske sredine sporno jeste njegov DUH, njegovo reformističko “prosvetiteljstvo”. Šta je to što on nudi kao alternativu? Neki prežvakani protestantizam pod plaštom Pravoslavlja, svojevrsno preljubništvo u veri – ponovo suprotnost rečima apostola Pavla: “Stojte braćo u veri, muški se držite, snažite se”.[1] Drugo, tačno je da je Skerlić preuveličao animozitet između SPC i Dositeja, srpska crkva nije organizovala nikakve lomače sa spaljivanjem Dositejevih knjiga. Međutim, to ne znači i da je blagonaklono gledala na učenje Dositejevo, osim ukoliko pod crkvom podrazumevamo samo one pojedince koji su nekad nešto pohvalno napisali o Dositeju. I to što se SPC 1911. godine uključila u proslavu stogodišnjice Dositejeve smrti, uopšte nam ne daje za pravo da govorimo da SPC prihvata Dositeja Obradovića kao istinskog srpskog prosvetitelja, niti da je prihvatila njegove reforme. Još je neozbiljnije braniti Dositejevo reformističko prosvetiteljstvo uz pomoć knjige profesora Andre Gavrilovića o Dositeju. Ukoliko neko (poput Gavrilovića) prilikom pisanja imena Svetog Save ne pominje pojam “sveti”, ukoliko zastupa tezu da je Sveti Sava “idejno prevaziđen”, da savremeni svet traži nove ideje, a Srbima je te “nove, pozitivističke ideje” doneo Dositej, onda se takav može ozbiljno tretirati samo u liberalnim krugovima, a nikako među pravoslavnom verujućom srpskom inteligencijom.

Da Vas podsetimo:  Priča o ljubavi i smrti

Druga “odbrana” Dositejeve “crkovnosti” pokušava se prikazati citiranjem pojedinih stavova vladike Nikolaja iz njegove knjige “Religija NJegoševa”. To je jednostavno pokušaj manipulisanja i uvlačenja “srpskog Zlatoustog” u navodni “kružok poštovalaca lika i dela Dositeja Obradovića”. Prvo, moramo biti svesni da je samo Jedan bio bezgrešan i nepogrešiv, a da su i najveći svetitelji ipak smrtni i uopšte ne nepogrešivi ljudi, da su se i oni menjali i postepeno svojom verom i blagočestivim životom dostizali visine svetiteljstva. Tako i sam vladika Nikolaj, pred kraj svog života kaže da bi se odrekao mnogih svojih dela napisanih pre 1929. godine, kao i nekih posle tog perioda. Drugo, čak i tako mlad, Nikolaj uopšte “ne diže u visine” religioznost Dositejevu i sam navodi da Dositej “nije religiozan u višem smislu” i jasno razlikuje NJegoševu religioznost od Dositejeve “vere u čovekov zdrav razum i dobru volju”. I kao treće, celokupan kasniji period stvaralaštva srpskog Zlatoustog, iako direktno ne pominje Dositeja, predstavlja osudu njegovog “prosvetiteljstva”. Dositej poziva na priklanjanje “evropskoj kulturi”, a hristočežnjivi vladika Nikolaj tu “kulturu” naziva “bogoubilačkim idolopoklonstvom”, pa kaže: “Da je Evropa ostala hrišćanska, ona bi se hvalila Hristom, a ne kulturom”. Posebno u delu “Srpski narod kao Teodul”, sveti vladika Nikolaj daje svojevrsnu programsku obnovu svetosavskog prosvetiteljstva i osudu prosvetiteljstva suprotnog srpskom svetosavskom teodulijskom prosvetiteljstvu.

Dakle, DUH Dositejevog prosvetiteljsko-reformatorskog učenja jeste bio anticrkveni. Zapadnjački trijumf formalnog ljudskog razuma nad svim drugim što se nalazi unutar čoveka, razuma zasnovanog na samome sebi, razuma koji ne priznaje ništa izvan sebe i iznad sebe – Dositej prihvata kao aksiom, za njega Božansko Otkrovenje kao da ne postoji. A ta težnja da se logikom objasne sve životne pojave neminovno dovodi do kidanja celovitosti saznanja očuvanog u Pravoslavnoj Crkvi i svetootačkom predanju. LJudi koji DUHOM nisu bili u stanju da shvate veličanstvenu srednjevekovnu kulturu u čijem je središtu bio Bog, taj period su nazvali “mračnjaštvom”, a istinsko duhovno mračnjaštvo u čijem je središtu bio truležni čovek, mračnjaštvo koje je porobljavalo racionalističke umove, proglašavano je istinskim prosvetiteljstvom. Apostol Pavle u poslanicima Rimljanima[2] poziva hrišćane da se ne saobražavaju ovom veku, a Dositej poziva upravo na suprotno – na povođenje za “duhom vremena”. Naravno da su mnoge stvari iz naše prošlosti po prirodi stvari danas nezamislive, ali moralni zakon je večan i pravoslavni hrišćani se ne smeju saobražavati svetu koji u zlu leži. Hrišćani koji podlegnu “duhu vremena koje u zlu leži” nisu ništa drugo nego “obljutavela so” po rečima samog Hrista.[3] Duh svetosavske prosvete za jedini cilj je imao večno spasenje ljudske duše kroz nepokolebivu veru u Onoga Koji nas je Svojim Krsnim Stradanjem iskupio od greha, prokletstva i smrti. Duh Dositejeve prosvete više je povlađivao racionalističkom umovanju koje u krajnjoj liniji povlađuje i ugađa sebi i svojim strastima. Takva prosveta polako ali sigurno srpskog čoveka dovodi do liberalnog stadijuma u kome ništa više nije sveto. Svetosavska prosveta je vekovima vodila napregnutu borbu sa đavolskim iskušenjima, dok je Dositejeva prosveta, voljno ili nevoljno, doprinela mnogo bržem prodoru slobodoumlja i bezbožja među Srbe i koja ih je sve više udaljavala od vere u Hrista i od istinite Crkve. Podrivanje jake državne vlasti sagrađene na zdravim svetosavskim temeljima vere i morala, bilo je moguće samo uz “prosvetiteljstvo” koje klevetama i insinuacijama slabi autoritet takve, po Srbina svespasonosne svetosavske prosvete. Naša srednjevekovna književnost nastala na temeljima svetosavskog prosvetiteljstva predstavljala je temelj srpske kulture sve do pojave materijalističke “prosvećenosti” Dositejeve. Dositejev odnos prema svetiteljima, ikonama, postu, monaštvu… – više je protestantski nego pravoslavan pristup. Tamo gde se odbacuje svaki autoritet osim svog sopstvenog mišljenja, pogled na svet i ne može otići daleko od providne dijalektike njihovog sopstvenog zakržljalog razuma kakvu danas uočavamo kod srpske liberalne inteligencije. Dositej jednostavno DUHOM nije mogao shvatiti da je istinska hrišćanska pobožnost iznad evropske učenosti i pred srpskom prosvetom stoji zadatak da skine verige tuđinskog racionalizma, stranog srpskom pravoslavnom svetosavskom duhu, koje mu je nametnula dositejevština. U suprotnom, obrazovanost pozajmljena od tuđina (koja ima drugi smisao i usmerenje od vere narodne), preti da istisne veru koja predstavlja noseći stub nacionalne samosvesti Srba.

Da Vas podsetimo:  Šta će žena sama u kafani, pitaju se svi!

Problem Dositeja je što on nije temeljno proučio ni zapadnu filozofiju i kulturu, ali je prihvatio zaludnu protestantsku težnju da se sve nadsvetovno objasni logičkim, racionalnim rasuđivanjem. Ali je isto tako bio daleko i od istinski pravoslavnog poimanja života, pa nije mogao da shvati da su nebeski i zemaljski svet različite realnosti koje se sjedinjuju tek u trenutku Božanskog iskupljenja palog sveta. Sekularizovani duh škole za koju se zalaže Dositej zaista ima obmanjujuću ulogu u vaspitanju srpske omladine, srpska škola zapostavlja moralna i religiozna ubeđenja pa se i duh obrazovanih ljudi po tim pitanjima neminovno razlaže. U takvoj sekularizovanoj školi nema onoga što leži u samoj osnovi hrišćanstva – prvorazredne važnosti duhovnog i moralnog stanja ličnosti kroz spoznaju samog sebe, svog naznačenja, spoznaju sveta i Tvorca koji je taj svet stvorio i čoveka u njemu. Moralno vaspitanje mora biti osnova pedagoškog procesa, međutim, racionalistički um je smatrao da će puko znanje samo po sebi sve da unapredi. Fatalna zabluda! LJudski razum samo uz pomoć vere može da se uzdiže do viših istina, bez vere, to je samo spoljašnja forma učenosti bez mogućnosti poimanja viših istina. Dok sa druge strane verujući čovek lako shvata istine nižeg poretka koje proističu iz golog racionalističkog umovanja, shvata njihovu relativnost i ograničenost, jer on uz pomoć vere i Svetih Otaca Crkve ima celovitost saznanja. Ako se u školi ne uči da se treba voleti i bojati Boga, što u stvari znači ljubav ka vrlini, a mržnja ka grehu, onda pedagoški proces može i od ne znam kakvih “vukovaca” stvoriti samo moralne nakaze. Ako škola ne pomaže čoveku da se ocrkovi, da živi po pravilima crkvenog života, života pravoslavnog hrišćanina, onda ta škola neminovno dovodi do ovako žalosnog stanja i nebivalog poniženja prosvetnih radnika u Srbiji. Za razliku od našeg Dositeja, Rusi su među velikim slovenofilima još sredinom HIH veka imali istinsko filozofsko-prosvetno učenje koje je evropski racionalizam postavilo na mesto koje mu pripada. Na primer, jedan od velikih slovenofila Ivan Vasiljevič Kirijevski, stekao je prvoklasno obrazovanje na vrhunskim evropskim učilištima, učio i razgovarao direktno sa Hegelom i Šelingom, ali nije bio tikva bez korena koja bespogovorno prihvata sve tuđe, a odbacuje ono najvrednije kod sebe. Uz velike duhovnike Optinske pustinje, Kirijevski duboko proučava i svetootačko nasleđe Pravoslavne Crkve, pa ovde nije naodmet citirati čoveka koji je mnogo studioznije poznavao evropsku prosvećenost od našeg Dositeja: “Ja želim samo jedno: da ta životna načela koja se čuvaju u učenju Svete Pravoslavne Crkve, u potpunosti proniknu u sve staleže i slojeve naše, da bi ta viša načela gospodareći nad evropskom prosvećenošću i ne odbacujući je potpuno, već je zagrlivši svojom punoćom, dala toj prosvećenosti viši smisao i kasniji razvoj, kako bi ta celovitost bitisanja kakvu primećujemo u drevnosti, bila zauvek sastavni deo sadašnje i buduće naše Svete Rusije”. Ovakvu pravoslavno-filozofsku dubinu prosvetiteljskog promišljanja u kome saborni razum Crkve stoji iznad grehom povređenog ljudskog razuma, kao svojevrsne suprotnosti evropeiziranoj dositejevštini, Srbi stiču tek u HH veku sa veličanstvenim delom novog srpskog prosvetitelja – svetog vladike Nikolaja. NJegovo delo poput žive iskre raspaljuje pri prvom dodiru verujuću misao, a ona poput svetionika osvetljava put razumu onoga koji traga za Istinom. Sveti vladika Nikolaj poput Svetih Otaca prvih vekova Crkve, smešta u sebi dogmatsku punoću Crkve i antičku obrazovanost, pa uz temeljno poznavanje evropskog “prosvetiteljstva”, svojim sozercanjem kombinuje razum i veru ne oštećujući duhovno-moralnu celovitost koja je u evropskoj prosvećenosti svedena na puku zabavu, a ne traganje za istinom.

O Dositeju i njegovom “prosvetiteljstvu” pisali su (uglavnom kritički) i mnogi srpski episkopi, od Irineja Ćirića (u tekstu “Dositej kao bogoslov” iz1911. godine) do nekolicine sadašnjih episkopa SPC. Tri episkopa su čak tražila i zabranu Dositejevih knjiga (Mitropolit Crnogorski Petar II Petrović Njegoš, episkop Gornjokarlovački Evgenije i Vaseljenski Patrijar Antima V). Na kraju, dva citata o Dositejevom prosvetiteljskom duhu iz pera NJegoša i Justina Ćelijskog. Njegoš je pisao da on ne voli Dositejevo prosveščenije – jer su mu “zli osnovi učinjeni na poruganije svetinje slovenske. Ja bih Dositeja počitovao da je umio svoj dar duševni obratiti u korist našeg naroda, ali ga obratiti nije umio i zato ga prezirem kao čovjeka koji nije vidio u šta se sadrži sreća naroda, što mu može pričiniti nesreću, i kako čovjeka koji je bio nekome podlo orudije potsmejanija nad blagočestijem”. Njegoš je ovde hirurški precizan. On ne poriče Dositeju “dar duševni”, ali kritikuje usmerenje tog dara koje ne donosi korist narodu i upozorava da takvo usmerenje duhovnosti može doneti samo nesreću jer se koristi kao podlo oružje za podsmevanje istinskoj blagočestivosti i za ruganje svetinjama. Prepodobni Justin Ćelijski takođe pravi veoma jasnu razliku između svetosavske prosvete i Dositejevog “prosvetiteljstva” pa u knjizi “Svetosavlje kao filozofija života” piše: “…Evropom je polegao gust i težak mrak i popala je neprozirna tama? Kroz dositejevštinu ta tama je zahvatila donekle i nas Srbe. Jer dositejevština i jeste lakomislena vera u svemoć humanističke nauke, u svemoć humanističke prosvete, u svemoć humanističke kulture, u svemoć humanističke tehnike, u svemoć humanističke civilizacije. Pod tragičnim uticajem dositejevštine evropska humanistička prosveta stvorila je u nas sukob između crkve i škole, koji za naš narod znači, i uvek je značio, katastrofu. Pod uticajem dositejevštine i naš se čovek počeo mehanizovati, robotizovati. Da bismo izbegli završnu katastrofu, postoji samo jedan izlaz. Koji? – Prihvatiti svetosavsku prosvetu, i potpuno je sprovesti u svima školama, od najniže do najviše, i u svima prosvetnim, narodnim i državnim ustanovama, od prve do poslednje…”. Ovde nije naodmet pomenuti da je sveti vladika Nikolaj u predgovoru za ovu knjigu istakao da ona prevazilazi sve drugo što je Justin Popović napisao. Dakle, umesto svetosavskog prosvetiteljstva Nemanjićke Srbije u kojoj je carevala divna simfonija svetovne i duhovne vlasti, u novoobnovljenoj srpskoj državi nameće se novi tip prosvete – “dositejevština” – koja prvi put dovodi u svađu srpsku crkvu i srpsku školu. To nije bilo moguće sve dok Srbi nisu počeli potpadati pod štetni uticaj Zapada. Novo “prosvetiteljstvo” je pogubno uticalo na razvraćivanje i trovanje duše srpskog čoveka, razorne ideje liberalizma i racionalizma samo su se preobraćale u još razornije pojave poput materijalizma, socijalizma i komunizma, pa sve do današnjeg otvorenog sodomističkog satanizma. Sve ovo nije ništa drugo nego zakonomerna posledica prestanka vaspitavanja srpske dece u punoj odanosti svetom Pravoslavlju. A prestanak takvog vaspitanja srpske dece u stvari je bio i programski cilj Dositejevog “prosvetiteljstva”.

Da Vas podsetimo:  Vaskrs u Studenici, pa dogodine u Prizrenu!

Da rezimiramo, ne može se poreći Dositeju ljubav prema srpskom rodu ali jedan begunac iz manastira nije mogao steći duhovnu silu blagodati kakvu je imao istinski srpski prosvetitelj Sveti Sava, jer snaga ličnosti potiče od snage vere. Ta blagodat je snažnija i od najjačeg ličnog duha i od najveće učenosti i talenta. Da je uz pomoć te duhovne sile blagodati i u novijem dobu srpski rod u stanju da izrodi istinskog prosvetitelja, pokazuje nam primer svetog vladike Nikolaja, čije delo predstavlja svojevrsnu kategoriju uzvišenosti kao višeg stepena estetske lepote. Nikolajevo prosvetiteljstvo predstavlja prosvećenje duhovno, živo znanje koje se stiče u meri unutarnje težnje čovekove ka moralnim visinama, a ne samo “knjigama, knjigama, a ne zvonima…” kako je prosvetiteljstvo doživljavao Dositej. Gospod je u HH veku projavio srpskom rodu u liku svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog istinskog svetosavskog prosvetitelja u čijem prosvetiteljstvu je u središtu Bog Svedržitelj, a ne truležni čovek. Dok je za Dositeja ulazak u evropsku civilizaciju predstavljalo dostizanje sreće, za srpski pravoslavni narod je to predstavljalo u stvari potonuće u nesreću. Dakle, nesumnjiv je patriotizam Dositeja Obradovića, ali je nesumnjivo i da je smerdjakovski duh današnje liberalne “drugosrbijanštine” direktno potekao iz “dositejevštine”. Zbog toga, uz svo uvažavanje njegovog patriotizma, za verujućeg pravoslavnog Srbina koji je očuvao svoj svetosavski identitet – Dositej Obradović nikada ne može biti istinski srpski prosvetitelj.

Na samom kraju da napomenemo da smo se uglavnom držali teme Dositejevog prosvetiteljstva, ne dotičući se mnogih drugih tema vezanih za njega, poput pripadnosti masoneriji (oko toga ima oprečnih mišljenja iako na Dositejevom portretu koji je uradio Arsenije Teodorović, sve vrvi od masonske simbolike – tu su šestari, uglomeri, svevideće oko, zmija…). Takođe, moglo bi se opširno pisati i o prilično diletantskom Dositejevom shvatanju ruske istorije (Kao što je za srpske komuniste sva istorija pre dolaska Broza na čelo KPJ predstavljala “mračnjaštvo”, tako je i za Dositeja sav dopetrovski period ruske istorije predstavljao “mračnjaštvo” – toliko je bio oduševljen prozapadnim reformama Petra Velikog).

Međutim, činjenica da Dositej nije prihvatao jezičku reformu, svedoči da on nije bio najamničkog duha, nije radio za novac zapadnih gazda, što se ne bi moglo sa sigurnošću reći za neke druge “prosvetitelje – reformatore”. O tome – u nekom “sledećem broju”…

[1] Prva Korinćanima 16; 13

[2] Rimljanima 12; 1-2

[3] Mateja 5; 13

Ranko Gojković

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime