Istorijske poruke

Kako se suprotstaviti formiranju “Vojske Kosova”

2
42

Srpsko-albanski sukobi na prostoru Srbije datiraju vekovima od cara Dušana do današnjih dana. Radi sagledavanja sadašnje situacije ne treba ići tako daleko u istoriju, dovoljne su činjenice iz bliske prošlosti koje govore da Albanci nikada nisu prihvatali Srbiju kao svoju državu i da su večito političko neslaganje izražavali kroz velike pobune i ratove sa Srbima.

Zvanicnici i gradjani Kosova prisustvovali su danas u kasarni “Adem Jasari” u Pristini manifestaciji ”Epopeja Oslobodilacke vojske Kosova”. Tokom manifestacije ucesnicima i gradanima obratili su se predsednica i premijer Kosova Atifete Jahjaga i Hasim Taci, a potom su Jahjaga, Taci i predsednik Skupstine Kosova Jakup Krasnici polozili cvece na spomenik u ovoj kasarni. (BETAPHOTO/ARMENIJA ZAJMI BESEVIC/DS) Zvanicnici i gradjani Kosova prisustvovali su danas u kasarni “Adem Jasari” u Pristini manifestaciji ”Epopeja Oslobodilacke vojske Kosova”. Tokom manifestacije ucesnicima i gradanima obratili su se predsednica i premijer Kosova Atifete Jahjaga i Hasim Taci, a potom su Jahjaga, Taci i predsednik Skupstine Kosova Jakup Krasnici polozili cvece na spomenik u ovoj kasarni.

U jesen 1914. godine Albanci organizovani u vojne formacije kreću iz Albanije u osvajanje južnih gradova Srbije (Debar, Struga i Ohrid) sve do Prizrena. Ovaj događaj poznat je kao „Arnautska pobuna“ koji je kreiran i podržan od strane Austro-Ugarske. Oružje koje je korišćeno od strane Albanskih pobunjenika je delom zaostalo iz predhodnih ratova, a delom je doturano od strane Austro-Ugarske. Radi gušenja ove pobune Srbija je morala da angažuje 3 divizije svoje vojske (oko 20.000 vojnika). (1*)

Kačački pokret obuhvata period od 1918-1924. godine, kada se u planine Kosmeta odmetnulo preko 10.000 kačaka (kačak. tur.-odmetnik) koji su vladali mnogim selima (najpoznatije vođe kačaka bili su Azem Bejta Galica i njegova žena Šota Galica – prim. aut.). Njihov cilj je bio izdvajanje naseljenih mesta sa albanskim življem iz Kraljevine SHS i pripajanje Albaniji. Opet je vlast Kraljevine SHS morala da angažuje velike vojne i policijske snage radi razbijanja i uništenja kačačkih odreda.

Kako se istorija ponavlja, sličan događaj je zadesio Srbiju kada su 1944. godine pri kraju završetka Drugog svetskog rata i građanskog rata u Kraljevini Jugoslaviji Albanci sa Kosova predvođeni organizacijom Bali Kombetar (alb. Balli Kombëtar – Narodni front) organizovali pobunu formirajući terorističke grupe balista. Za suzbijanje ove oružane pobune Jugoslovenska armija je morala da izdvoji 40.000 vojnika, dok su pobunjenici brojali oko 15.000 vojnika. Posle ovih događaja na Kosovu je 8. februara 1945. g. uvedena Vojna uprava. Međutim ostaci balističkih grupa su i dalje sprovodili teror, ne mireći se sa odlukom novih jugoslovenskih vlasti da Kosovo bude deo Srbije u okviru SFRJ, tako da su pripadnici Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) vodili borbe sa teroristima sve do 1956. godine. Opet su pobunjeni Albanci-balisti koristili oružje zaostalo iz predhodnog rata. Veliki broj raznog naoružanja nalazio se u posedu Albanaca, kojima je u genima usađena ljubav prema oružju, tako da je tadašnji ministar policije Aleksandar Ranković morao da sprovede veliku akciju oduzimanja oružja 1955-1956. godine. (2*)

Nakon završetka građanskog rata u Kraljevini Jugoslaviji dolazi do stvaranja SFRJ i u okviru toga Srbije sa Autonomnom pokrajinom Kosovom i Metohijom (KiM). Vekovne sukobe Srba i Albanaca zamenjuje lažno bratstvo i jedinstvo na čelu sa Borom i Ramizom (Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku, pripadnici partizanskog pokreta na Kosmetu – prim. aut.) kao simbolom bratstva nametnutog diktaturom jednog komunističkog vođe. Ono, međutim, ne traje dugo, tako da već 1981. godine, nakon smrti Josipa Broza, dolazi do velike oružane pobune Albanaca u Prištini. Opet reaguje vojska koja je brzo i efikasno ugušila pobunu.

I opet građanski rat u SFRJ (1991-1995.g.) ne donosi rešenje za srpsko-albanske odnose, već još više udaljava Srbiju od svoje kolevke KiM. Oružana pobuna Albanaca na KiM u periodu 1998-1999.g. dovodi na ratnu scenu NATO snage koje vrše agresiju na Srbiju (SRJ), pomažu borbu šiptarskih terorista i daju im novu državu „Kosovo“ (17.02.2008. g.) koju su do danas priznale 109 država na čelu sa SAD, i vodećim državama EU. (3*)

Sagledavajući genezu sukoba Srba i Albanaca kroz istoriju uočavamo nekoliko zanimljivih detalja koji se uvek ponavljaju i karakterišu svaki opisani događaj:

Oružana pobuna Albanaca dešava se uvek nakon rata iz koga Srbija izlazi vojnički iscrpljena i u kome Albanci nisu učestvovali te vešto koriste postratno stanje za svoje ciljeve,
Naoružavaju se plenom (švercom) iz predhodnog rata i uz pomoć saveznika,
Albance podržava neka velika vojna sila ili savez koji ih pomaže u organizovanju oružane pobune, naoružanju, obuci i logistici,
Radi suzbijanja oružane pobune srpska država angažuje jake vojne i policijske snage i velika materijalna sredstva,
Nikada pregovori ili politički dogovori nisu dali rezultate, uvek je Srbija morala ratom da reši sukobe izazvane albanskom pobunom.

Dakle rešenje sadašnje situacije koja je, gledano kroz prošlost, najnepovoljnija za Srbiju nameće se iz navedenih činjenica uzetih iz sukoba Srba i Albanaca kroz protekli istorijski period.

Rukovodstvo lažne države Kosovo ne miri se sa nametnutim političkim pregovorima sa Srbijom već se priprema da poentira svoju samoproglašenu nezavisnost ratom i natera Srbiju da de fakto i de jure prizna Kosovo. Zato nekoliko godina unazad uz pomoć NATO i EU priprema formiranje „Vojske Kosova“.

Pored veoma ozbiljnih upozorenja stručnih analitičara da se bezbedonosna situacija na KiM svakim danom pogoršava srpsko rukovodsvo pruža uverenja da se ništa posebno neće dogoditi i uverava građane Srbije da nemaju razloga za brigu. Da li je takvo neozbiljno tumačenje srpskih političara nepoznavanje stvarnog stanja na KiM, ili bežanje od odgovornosti, svejedno je, ali je veoma opasno i štetno po budućnost Srbije. Tek da se podsetimo, nije snaga vojske „Kosova“ u promeni naziva (Bezbedonosne snage Kosova u vojsku Kosova) i planiranom brojnom stanju od oko 3.500 vojnika sa oružjem, već u nepobitnoj činjenici da se na Kosovu u posedu građana nalazi pola miliona oružja sa dugim cevima što predstavlja opasnost od masovno naoružanog naroda koji se veoma brzo može mobilisati u vojne formacije. (4*)

Procena je da „Vojska Kosova“ veoma brzo može da mobiliše 5 brigada, a to je oko 20.000 ljudi. Ove jedinice su vojno osposobljene i naoružane, određena su im mobilizacijska zborišta te mogu u roku od 72 sata da stupe u borbu.

U slučaju rata, koji zahteva veće naprezanje ljudskih potencijala, tzv. Kosovo bi moglo, u skladu sa vojnoteorijskim razmatranjima, da uz maksimalno mobilizacijsko naprezanje, angažuje 10%-15% od celokupnog albanskog stanovništva, i da mobiliše od 170.000-260.000 vojnika. (Broj stanovnika Albanaca na KiM iznosi 1,7 miliona prema popisu od 2011.g.). Danas su te cifre sigurno veće obzirom na uvećan natalitet Albanaca i sigurno učešće Albanaca iz Makedonije i Albanije.

Na Kosovu se i dalje vrši obuka ne samo BSK već i rezervnog sastava i stvara se klima da se nakon formiranja vojske „Kosova“ uvede redovno služenje vojnog roka. Ankete pokazuju veliko i optimističko raspoloženje i želju mladih ljudi da redovno služe vojni rok.

Suprotno od takvog stanja na Kosovu, srpski ministar vojni, Zoran Đorđević najavljuje definitivno da se redovni vojni rok neće vratiti u Vojsku Srbije i to obrazlaže nedostakom novca! (5*)

Ministar Đorđević obrazlaže kako bi uvođenje redovnog služenja vojnog roka koštalo Srbiju dodatnih 70 milijardi dinara godišnje i navodi primere koji idu u prilog ovoj tvrdnji (primer Švedske kao bogate države koja tek nakon dve godine razmatranja ponovo uvodi redovni vojni rok- prim aut.). Ukoliko Srbija nema tih sredstava onda jednostavno nisu potrebna poređenja sa drugima niti objašnjenja, a da li je zaista tako kao što tvrdi ministar vojni? Ne treba ići u dublje finasijske analize, ali ipak da napomenemo da se Srbija od 2012. godine zadužila dodatnih 10 milijardi evra pa se sa pravom možemo zapitati gde odoše tolika sredstava i kako da za vojsku nema novca? (6*)

Međutim nije sada uputno praviti poređenja kako kome odgovara već zrelo i ozbiljno razmisliti o tome da li Srbiji treba vojska ili ne. Poređenje sa Švedskom nema smisla jer ta država nije u nepovoljnom bezbedonosnom okruženju kao što je Srbija, ali opet uvodi redovno služenje vojnog roka. Zašto ministar vojni ne napravi poređenje sa Grčkom koja je u mnogo većim dugovima i finasijskim problemima nego Srbija pa nije ukinula redovno služenje vojnog roka već i dalje jača svoju vojsku?

Pravi odgovor na nove provokacije koje dolaze od tzv. vlade Kosova oko formiranja kvazi vojske je jačanje Vojske Srbije i stvaranje oružane sile koja će biti u stanju da zaštiti otetu teritoriju KiM kada se odnos snaga u svetu promeni i stvori povoljna politička klima, a ona, nadajmo se, polako dolazi. U tom cilju Srbija treba pored jačanja svoje vojske da pravi vojno-političke dogovore sa državama koje imaju slične probleme sa Albancima. To su pre svega Grčka, a zatim Makedonija i Crna Gora. Iako su Makedonija i Crna Gora priznale lažnu državu Kosovo treba računati da se i u te dve države politička situacija menja tako da će i one same uvideti opasnost i zahtevati zajedničku platformu sa Srbijom i Grčkom, a protiv albanske hegemonije.

Pregovore treba voditi sa vodećim svetskim silama koje nisu priznale lažnu državu Kosovo, a ne sa šiptarskim teroristima koji su na čelu tzv. kosovske vlade. Za početak tražiti doslednu primenu Rezolucije 1244, i promenu međunarodnih snaga prisutnih na Kosovu u čiji bi sastav ušle Rusija, Kina, Indija i dr. kao što je bilo na početku mandata KFOR-a od 1999. g. (prisustvo Rusije), dakle snage koje predvodi UN, a ne NATO. U tom pravcu treba da deluju srpska vlada i diplomatija. Za to su potrebne jake državne institucije, pre svega vojska, a ne demagogija koju nam skoro svakodnevno plasira srpska politička elita.

Žarko Pecić

www.fsksrb.ru

________________________________________________________________________________

Reference:

(1*) www.politika.rs/scc/clanak/270820/Prvi-albanski-napadi-na-srpsku-drzavu

(2*)www.kurir.rs/vesti/drustvo/pobuna-albanaca-1944-rat-s-balistima-voden-u-drenici-clanak-2207081

(3*) srbin.info/2016/09/06/drzave-koje-su-priznale-tzv-nezavisno-kosovo-spisak/

(4*)www.blic.rs/vesti/politika/vlasi-potvrdio-kosovo-je-puno-oruzja-imam-i-ja-pusku/l9j6pb4

(5*)www.nspm.rs/hronika/zoran-djordjevic-necemo-vracati-obavezno-sluzenje-vojnog-roka-vodimo-miroljubivu-politiku-i-ne-treba-nam-to-iskustvo-posle-svega-sto-smo-proziveli-90-ih.html

(6*)http://rs.n1info.com/a233911/Biznis/Javni-dug-Srbije-pao.html

2 KOMENTARA

  1. Autor u prvoj recenici u tekstu navodi da ,,Srpsko-albanski sukobi na prostoru Srbije datiraju vekovima od cara Dušana do današnjih dana,,. Ovakav navod da sukobi datiraju od cara Dusana nije istorijski tacan. Cak i albanski istoricari navode da su albanska plemena po naredbi turskog sultana izmestena i to vise puta da bi na kraju albanci izmolili da ih sultan ponovo premesti na danasnju teritoriju drzave Albanije…Kakva je to omaska da autor sukobe srba i albanaca stave u vreme cara Dusana? Ne znanje ili omaska.

    • Hmhmm…kakva je to ” omaska”, da se ne pomene i vojna uprava koju je zaveo Josip Broz,,,? I,tako ” svesno u desno” ,ideoloskim motivom ” retusira istorija “, Tito nije nista preduzeo,pa sad mora Vulin i Vucic……itd

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime