Istraživanje u šest poglavlja

Ko šta radi u dijaspori? Ko koga vara? Ko se lažno predstavlja?

Piše: Nebojša Janković

1. Ministarstvo popisuje

Ima li Srbija dijasporu ili dijaspora Srbiju? Ko, ustvari, kome pripada i ko koga istinski predstavlja, da li dijaspora maticu ili matica dijasporu? Ko čije interese u tim relacijama zastupa i po koju cenu i, konačno, kakvu štetu, odnosno korist imaju Srbija i njeni građani kako ovde, tako i u rasejanju?

Na osnovu odgovora koje je autor ovog teksta dobio od predstavnika Ministarstva dijaspore Vlade Republike Srbije teško je poverovati da će ova institucija najpre uspešno obaviti misiju zvanu „Popis dijaspore”, započetu ovog meseca, a potom tačno utvrditi i locirati tačan broj organizacija naših građana u rasejanju i, konačno, uopšte dobiti bar delimične odgovore na gore naznačena pitanja. S obzirom na metod koji će biti korišten u tom popisu postoji opasnost da će broj građana u rasejanju do kojeg će doći ministarstvo (tek za koju godinu) biti čak i desetostruko manji od realnog.

Opravdano se postavlja pitanje da li je reč o nestručnosti i nedovoljnom poznavanju materije nadležnih u ovom ministarstvu ili o želji određenih političkih snaga u matici, kojima verovatno ne bi odgovaralo da se preko postojećeg i važećeg biračkog spiska nađe još koji milion glasača na nekim od narednih izbora. Ulje na vatru doliva i podatak do kojeg je došao autor ovih redova, da u gomili organizacija naših ljudi u dijaspori postoje i one „fantomske” sa nepostojećim adresama i članstvom, ali vrlo uticajnim predstavnicima u aktuelnim beogradskim političkim krugovima, sa kojima čak i ministarstvo dijaspore „održava” vrlo uspešnu i dugoročnu saradnju. Najavljujući u medijima početak prve faze popisa dijaspore zamenik ministra za dijasporu Aleksandar Čotrić procenio je da van Srbije trenutno živi između dva i četiri miliona njenih građana. I ova „precizna” procena zamenika ministra dijaspore govori o tome sa koliko značajnim informacijama (ne) raspolaže ovaj visoki funkcioner ministarstva.

Čotrić je objasnio i da će biti formiran poseban Odbor za popis od predstavnika Ministarstva za dijasporu, Ministarstva finansija, crkvenih i drugih srpskih organizacija i da će troškovi za njihovu realizaciju iznositi 19.000 evra, ali je javnost ostala uskraćena za podatak koliko ljudi će činiti taj odbor i po kom principu će on biti popunjavan i, na kraju, šta će uopšte ti ljudi raditi u tom odboru.

Idući korak dalje kako bi se zaista uverili u činjenicu, koliko Ministarstvo za dijasporu ozbiljno doživljava projekat popisa dijaspore, stupili smo u kontakt sa gospodinom Čotrićem, koji od skora na oficijelnom sajtu ovog ministarstva ima i titulu „državni sekretar u Ministarstvu za dijasporu”. Nakon što smo ga podsetili da je samo pre nekoliko meseci u medijima izjavljivao kako je naša dijaspora organizovana u najmanje 1300 organizacija, što nam je ovom prilikom i lično Čotrić povrdio, upitali smo ga gde se u ovom ministrastvu izgubila informacija o adresama još 1282 organizacije naših građana u dijaspori (na oficijelnoj Internet prezentaciji Ministarstva za dijasporu stoje podaci za samo 18 takvih organizacija/udruženja) na šta je Čotrić smelo odgovorio: „Pa nisu na sajtu. To je.”

Sledeći paradoks koji je izneo Čotrić je da ministarstvo i nema nikakvu evidenciju o svim tim organizacijama, ali da su nešto potpuniji podaci u Ministarstvu spoljnih poslova. Posle ovakve konstatacije ovog funkcionera nameće se pitanje svrhe ovog Ministarstva, ako Draškovićev MIP poseduje ove podatke i zašto do sada, od momenta kada je formirano ovo ministarstvo, nije neko bar pokušao da preuzme te podatke iz nekoliko stotina metara udaljene zgrade Ministarstva spoljnih poslova.

Međutim, Aleksanar Čotrić i za ovaj fenomen ima čudno obrazloženje: „Nemamo te podatke zato što niko pre nas to nije radio. Mi sada radimo na tome i sada ćemo ovim predstojećim popisom dijaspore to da uvtrdimo. Govorim vam o jednom neodgovornom odnosu države od ranije. DOS-ovska vlast je ukinula ministarstvo za dijasporu i ono nije postojalo četiri pune godine. Kad smo ‘mi’ došli ispostavilo se da ta agencija nije radila apsolutno ništa. Milan St. Protić je bio na njenom čelu i nijedan papir nismo zatekli u ministarstvu. Mi sada ne možemo da za tako kratko vreme, za ovih godinu dana koliko postoji ministarstvo, prikupimo podatke o svim našim organizacijama, a osim toga te naše organizacije se osnivaju, gase, menjaju adrese, sedišta, i zato vrlo mali broj takvih organizacija ima prostorije. Od tih 1300 organizacija, to je podatak ministarstva spoljnih poslova, ja ne verujem da ni pet odsto tih organizacija ima svoje prostorije?“.

Ovakav stav našeg sagovornika naterao nas je da produbimo svoje istraživanje o bar delu tih organizacija o kojima govori Čotrić, međutim, nekako nas je iznenadilo saznanje da poslednji deo njegove izjave nije tačan i da samo u Švedskoj, na primer, postoji više od 50 udruženja sa zvaničnim adresama i prostorijama. Ali da ima organizacija koje ne samo da manjkaju u prostorijama, već čak i u članstvu, novcu i još koječemu, nepobitna je činjenica i baš pojedini predstavnici tih i takvih „organizacija“ vrlo uspešno šire svoj uticaj i ideje širom zemlje Srbije, a ponekad i uz podršku čelnih ljudi iz ministarstva za dijasporu.

Na saboru matice i raseljenika početkom avgusta u Beogradu imali smo priliku da se lično upoznamo sa nekoliko predstavnika takvih organizacija, a među brojnim sagovornicima najveću pažnju nam je privukla dr Mila Alečković-Nikolić, ćerka poznate pesnikinje Mire Alečković, zbog činjenice, što nam je i sama potvrdila, da je učestvovala u osnivanju i radu nekoliko organizacija iz dijaspore. Poslednja u nizu organizacija čiji je ona predsednik , član uprave ili ih predstavlja, kako nam je objasnila, i čije je osnivanje i sama inicirala je „Srpko-evropski neodegolistički pokret“, za sada još nedovoljno poznat našoj javnosti.

2. Uputstvo za zloupotrebu dijaspore

Oktobra prošle godine Ministarstvo za dijasporu je dr Mili Alečković-Nikolić, iz Pariza, uručilo Zahvalnicu ministarstva za njen doprinos u jačanju veza dijaspore sa maticom. Miodrag Jakšić, pomoćnik ministra je tom prilikom rekao da je to „izraz priznanja Mili za njeno dugogodišnje angažovanje na zbližavanju naših ljudi u rasejanju sa maticom i za doprinos zaštiti nacionalnih, verskih, kulturnih i jezičkih prava našeg naroda u rasejanju i pomoći narodu Srbije“. U daljem tekstu ove informacije, objavljene na internet sajtu ministarstva, pored nekih drugih podataka iz njene biografije stoji i podatak da je ona predsednik „Kongresa Srba Evroazije“.

Na prvi pogled ovakva vest izgleda vrlo uobičajeno i klasično kada je reč o oficijelnim internet sajtovima državnih institucija i teško da bi kome privukla naročitu pažnju, međutim, kada smo po principu slučajnog izbora preko informativne službe ovog ministarstva pokušali da dobijemo detaljnije informacije o ovoj organizaciji jedino što smo uspeli da dobijemo od ljubazne sekretarice ministarstva je broj mobilnog telefona koji je u stvari i jedini kontakt sa ovom organizijom. – Izvinite zbog ove neprijatnosti ali i mi smo imali jako velikih problema proteklih nekoliko meseci kada smo hteli da stupimo u kontakt sa ljudima iz ove organizacije. Imamo broj nekog faksa i ovaj broj mobilnog telefona i osim toga ništa više. Takođe, imamo i nekakvu adresu u Parizu, ali od nas poslata pošta vraćena je zato što takva organizacija na toj adresi ne postoji – objasnila nam je naša sagovornica iz ministarstva.

U nastavku razgovora saznajemo i da dr Mila Alečković-Nikolić u ministarstvu „predstavlja“ ne jednu već tri organizacije u isto vreme. Naime, njeno ime se vezuje za „Kongres Srba Evrope“, koji je prema našim saznanjima „osnovan“ 2003. godine u Cirihu i „Kongres Srba Evroazije“ u Parizu, „osnovan“ godinu dana kasnije. Početkom 2005. godine dr Mila Alečković-Nikolić inicira i osnivanje „Centra srpske dijaspore – dr Mila Alečković“, ovog puta sa sedištem u Beogradu na adresi Kralja Milana 10 (bivša Ulica Srpskih vladara).

Posle ovog saznanja zaputili smo se na ovu adresu i, zaista, na prvom spratu ove stambene zgrade ispred ulaznih vrata jednog privatnog stana zatekli tablu sa natpisom „Centar srpske dijaspore – dr Mila Alečković“, s tim što je deo natpisa sa imenom Mile Alečković vidno bio ižvrljan oštrim predmetom. Vrata nam je otvorio Milorad Smiljanić, povratnik iz Engleske, gde je radio nekoliko decenija, kako nam se predstavio, čovek koji zastupa „Centar srpske dijaspore“. Bio je više nego spreman za razgovor posle naših pitanja i objašnjenja zbog čega smo baš kod njega došli. Na pomen imena dr Mile Alečković-Nikolić naš sagovornik je vidno postao uzrujan i bez ustručavanja prokomentarisao da je bio žrtva „klasične primitivne prevare“ i da je jedan od vinovnika te prevare upravo gospođa čije ime stoji na tabli iznad ulaznih vrata njegovog stana. Naširoko nam prepričavajući svoju ispovest o počecima poznanstva sa dr Alečković-Nikolić, Smiljanić kaže da ju je upoznao na jednom skupu dijaspore u centru Sava u Beogradu polovinom 2004. godine: – Ona je navratila tu kod mene nakon našeg susreta u Sava centru, pa smo porazgovarali i predložila mi je da ne bi bilo loše da napravimo Centar srpske dijaspore. Ja sam joj rekao da je to u redu, ali da se ja ne bavim politikom, niti hoću da se bavim politikom. Ja sam po svojoj vokaciji ekonomista, građevinac, šumarski tehničar, čovek koji poznaje dve grane privrede – građevinarstvo i šumarstvo sa jedne i ekonomiju i finansije sa druge strane. Moja osnovna vokacija je proizvodnja i proizvodnja. Ona je prihvatila tu varijantu. To je bio naš dogovor s početka ove godine – ispričao nam je Smiljanić.

Usledila je osnivačka skupština u istom tom stanu februara ove godine i osnovna ideja ovog Centra, kako nam je Smiljanić objasnio, bila je da se formira organizacija u matici koja bi mogla da pokrene brojne projekte na lokalnom i regionalnom nivou širom Srbije kako bi se ubrzala revitalizacija srpske privrede, a uz pomoć i podršku zemalja zapadne Evrope i velikih zapadnih kompanija koje bi mogle delom ostvariti i svoje interese. Plan je bio da Smiljanić dobrim delom bude finansijer ove organizacije, a Mila Alečković i njeni saradnici logistika, međutim … – Nakon što je kompletirana sva dokumentacija ja pokrećem neke projekte koje sam planirao i pravim silne troškove, pojavljujem se u raznim ambasadama, firmama, kompanijama i odlazim da odreagujem u nekim projektima za Srbiju, odnosno za određene opštine, određene fabrike. Tim povodom odlazim i na službeni put u Švedsku u ime svoje organizacije, a pre toga sam ispotpisivao svu dokumentaciju o registraciji i oni (Mila Alečković-Nikolić sa svojima saradnicima) su ostali da u Savetu ministara završe registraciju organizacije. Dok sam bio na putu javljaju mi da je rešenje o organizaciji iz ministarstva stiglo, da je sve regularno i registrovano. Kada sam se vratio u Beograd, još ne sluteći ništa, odlazim u ministarstvo finansija kako bi podneo zahtev za otvaranje računa organizacije. Međutim, tamo mi kažu da nešto nije u redu, pošto u obrascu broj četiri, znači prijava organizacije, stoji da je predsednik Centra srpske dijaspore dr Mila Alečković-Nikolić, a predsednik UO Milorad Smiljanić, ali da to isto ne stoji i u rešenju o organizaciji, odnosno da se moje ime nigde ne pominje u rešenju. Malo je nelogično, kažu oni meni, da na prijavi stoji i njeno i vaše ime, a na rešenju samo njeno. Odmah sam okrenuo Savet ministara i pitao ih po kom osnovu nema mojeg imena u rešenju ako već ono stoji u prijavi, tamo mi kažu da su ovde dolazili neki ljudi sa promenjenim Statutom, čak i prijavom, tako da na ovom spisku vašeg imena i prezimena nema. Znači ja sam prevaren, ja ih pitam, ali oni mi samo potvrde da mog imena nema. Kada sam se potom vratio kući shvatio sam da sam prevaren, da mi nedostaju ne samo dokumenta već i pečati organizacije …

Upitan da nam odgovori kako je uopšte došlo do toga da se njeno ime nađe u nazivu organizacije Smiljanić objašnjava: „Pošto ona ima žvaku i voli da se pojavljuje na tim tribinama da cvrkuće, onda sam ja njoj lično predložio da se organizacija zove Centar srpske dijaspore – projekat za maticu – dr Mila Alečković. Neka to bude naziv u registraciji. Ona nije bila protiv toga.“ Smiljanić se nakon toga, kako nam je posvedočio, iznova uputio u Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Saveta ministara SCG kako bi ispravio grešku u registraciji, ali ne sa ciljem da poništi „Centar srpske dijaspore“ već, kako kaže, da registruje novu organizaciju sa nazivom „Investicioni fond dijaspore“ čiji je predsednik direktor i osnivač Milorad Smiljanić. Registracija je u postupku. Kad smo ga na kraju njegove priče upitali šta dalje kada je reč o dr Mili Alečković-Nikolić, Smiljanić nam je rezignirano odgovorio: „Ne interesuju me. Ja sam to prijavio tužilaštvu i policiji i oterao ih u … lepu materinu“.

3. Dr Mila Alečković-Nikolić i Neodegolisti

Kao epilog ovoj priči usledio je i razgovor sa dr Milom Alečković-Nikolić na pomenutom Saboru matice i dijaspore u prostorijama „Megatrend univerziteta“ u Beogradu. Pre nego što smo uspeli da postavimo bilo kakvo pitanje naša sagovornica nas je preduhitrila informacijom da je pre dva meseca osnovan i „Srpsko-evropski neodegolistički pokret“, čiji je idejni tvorac i osnivač upravo naša sagovornica, a koji ima, kako je rekla, članstvo u Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji, i sada i u Srbiji i to sa blagoslovom francuskog premijera, naglasila je ona, jer on dolazi iz degolističkih krugova. – Mi pratimo tendencije u Evropi i posle propasti ovog briselskog ustava pojavili su se neki novi kadrovi koji dolaze iz te sfere neodegolizma. Osnovna ideja neodegolizma je savez Francuske, Nemačke i Rusije, a Balkan ima centralno mesto u toj ideji – tvrdi Mila Alečković-Nikolić uz objašnjenje da taj pokret treba da bude jedinstvo dijaspore i otadžbine.

Naša sagovornica smatra da najveći broj naših ljudi iz rasejanja nema nikakav politički stav ili su neobrazovani ili su dobronamerni biznismeni bez političkog obrazovanja. Kao i za ovu organizaciju, četvrtu u nizu, i za sve prethodne u kojima je, kako kaže, i dalje aktivna kao član predsedništva (Kongres Srba Evrope i Kongres Srba Evroazije) tvrdi da su legalne i oficijelno registrovane. Osim ove njene izjave nismo dobili nikakav drugi opipljiv dokaz ovoj tvrdnji izuzev sledećeg komentara: „Mi smo aktivni u dijaspori, svako na svoj način već decenijama, ja sam u Francuskoj već 30 godina. I sve te organizacije koje smo osnivali su prelazile iz jednog oblika u drugi. Kad je osnovan Kongres Srba Evrope on je posle proširen na Kongres Srba Evroazije, jer smo shvatili da Srbi žive i u Kini i u Japanu. Ja često tamo putujem i povremeno držim svoja predavanja u Pekingu. Ono što je nama cilj je to da srpska dijaspora počne da se bavi političkim svetskim tokovima kao što to rade sve normalne, zdrave i zrele dijaspore sveta uključujući jevrejsku, grčku, jermensku posebno (ističem jermensku kao nama blisku i prijateljsku dijasporu), rusku, kinesku, italijansku, čak i kubansku.”

Na pitanje da li u Srbiji trenutno deluje kao predstavnik „neodegolistikog pokreta” ili kao predstavnik dijaspore, dr Mila Alečković-Nikolić kaže da na prvom mestu deluje kao francuski državljanin, potom kao Srpkinja poreklom, ali da je politički Francuskinja jer joj je stalo da „njena” zemlja Srbija počne da liči na Francusku, a ne na Ameriku. – Živela sam i u Americi, imam puno prijatelja tamo, član sam Kongresa srpskog ujedinjenja i nemam nikakvih problema sa ljudima, ali se borim za to da Srbija, moja otadžbina, ne bude u američkoj političkoj sferi već u neodegolističkoj evropskoj, jer ne vidim nikakvu budućnost Srbiji ovakva kakva je trenutno …

Na kraju smo je upitali da nam saopšti nešto više oficijelnih podataka o pokretu koji trenutno predstavlja. – U ovom trenutku naš pokret broji 20.000 članova iz tri zemlje, ali mi smo na samom početku i to su uglavnom Srbi sa stranim pasošima. Pokret je zvanično registrovan u Francuskoj i u ovom trenutku pokrivamo Francusku, Nemačku i Rusiju, a sada nam je cilj da članstvo proširimo i na Srbiju. Naše predstavništvo je ovde u Beogradu u Njegoševoj 1 i tabla će biti postavljena sutra ili prekosutra, ja sam predsednik ovog pokreta i biću to do momenta dok malo ne stanemo na noge – reče na kraju dr Mila Alečković-Nikolić.

Nekoliko dana posle ovog razgovora uputili smo se i do Njegoševe 1, prema informacijama naše sagovornice, kako bi se uverili u istinitost njenih tvrdnji, ali skoro da i nismo bili iznenađeni činjenicom da ne samo da na toj lokaciji ne postoji nikakva tabla sa oznakom pokreta koji predstavlja dr Mila Alečković-Nikolić, već da u objektu na pomenutoj adresi ne postoji nikakvo drugo predstavništvo niti organizacija osim organizacije pod nazivom „Evropski blok-dijaspora”. Posle kraćeg upoznavanja sa predstavnicima ove organizacije dobili smo informaciju da im je dr Alečković-Nikolić vrlo dobro poznata, ali da nije njihov član ili predstavnik već da samo održava vrlo bliske kontakte sa pojedinim članovima ove organizacije, te da je poznanstvo sa nekim funkcionerima Evropskog bloka-dijaspora samo iznova iskoristila za svoju novu potencijalnu fantomsku adresu.

4. Biografija sa greškama

Na Internet adresi „www.srpskadijaspora.info“ 24. juna 2003. godine u rubrici Vesti bez ikakvog objašnjenja postavljeno je obaveštenje Kongresa Srba Evrope (KSE) u vidu biografije dr Mile Alečković-Nikolić. Ne ulazeći u to da li je to učinjeno sa namerom ili ne, osim informacije koja stoji u naslovu ove biografije da je dr Mila Alečković-Nikolić član radnog predsedništva Kongresa Srba Evrope i u donjem delu teksta da je član Kongresa srpskog ujedinjenja (USA) nijednom rečju u čitavom tekstu se ne pominje da li je i kada Mila Alečković-Nikolić na bilo koji način učestvovala u osnivanju ikakve organizacije u dijaspori ili neke druge humanitarne, kulturne ili naučne organizacije. Ono čime sigurno tekst ove biografije obiluje su brojne nejasnoće i vrlo upadljive sintaksičke i gramatičke greške. Izdvajamo deo od navedenih biografskih podataka: „Rođena u Beogradu, pohađa francusko obdanište,osnovnu školu u Beogradu. Odlazi u Francusku. Posle srednje škole studira kliničku psihologiju u Beogradu i prevodi, priređuje epistemološke eseje Žana Pijažea (Nolit).

Vraća se u Francusku, upisuje na Visoku Školu Socijalnih Studija u Parizu (EHESS), odsek psihologije inteligencije. Odlazi na Pensilvanija Univerzitet u Filadelfiju. Magistrira, a zatim doktorira na Sorboni 1994. godine sa radom: ‘POJAM NESVESNOG U SAVREMENIM PSIHOLOŠKIM TEORIJAMA’, pred komisijom sa Sorbone, iz Hajdelberga i Oksforda, kao i pariskom javnošću. Kvalifikacija: počasno odbranjen.

Specijalizuje u Francuskoj oblast Lakanizma, a zatim antropološke psihijatrije. Profesor je po pozivu, gostuje u Institutima širom sveta. Kao član srpske i jugoslovenske ekipe, učesnik psihološkog i psihijatrijskog Kongresa u Bjaricu 1998., Kongresa u Pragu, Liježu, Rimu, Parizu, Perpinjanu, Montrealu, Lozani, Bengaziju, Moskvi, uključujući i Nacionalni Institut Socijanih Nauka u Pekingu. Saradnik neko vreme Instituta u Beogradu.

Autor je oko 40 radova na nekoliko jezika. Glavni: Postoji li srpski arhetip, Strah u srpskoj tradiciji, Pojam mentalne bolesti u istočno-hrišćanskoj i slovenskoj tradiciji , ‘La folie dans la tradition slave’, ‘La mort n existe pas, il n y a que des migrations’, Etnopsihološke nijanse u dijagnostikovanju afektivnih psihoza, etnopsihološki okvir hipnoze. Piše eseje na francuskom, srpskom i engleskom jeziku. Čita ruski, španski (diploma dobijena u Madridu 1978.), nemački i italijanski jezik. Član je Kongresa srpskog Ujedinjenja (USA).

Od 2003., po pozivu, saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i spoljni saradnik Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu. Autor knjige etnopsiholoških eseja O DOMU I ISKONU (Slovo Srba u svetu, Gutembergova Galaksija), predstavljena u Beogradu od strane profesora DR VLADETE JEROTIĆA i prof. DR. MILE STOJNIĆ. Nije član nijedne političke stranke. Bavi se crtanjem, pisanjem poetske proze. Majstor je hata-joge (zvanje stečeno u Nju Delhiju, 1979). Dete je osobe koju je dva puta odlikovala francuska vlada. Udata za Francuza.”

5. Falsifikati i laži

U emisiji „Oči u oči” televizije „Most” 22. februara ove godine u kojoj su učestvovali Vukman Krivokuća, pomoćnik Ministra za dijasporu, Nikola Janić, predsednik Srpskog saveza iz Švedske, Mićo Ćetković, predsednik Saveza srpskih udruženja Nemačke i dr Mila Alečković-Nikolić, gledaocima je jedan od učesnika ove debate prikazo logotip „Kongresa Srba Evrope” ali ispod tog logotipa je pisalo „Kongres Srba Evroazije” zajedno sa brojem mobilnog telefona dr Mile Alečković.

U ovoj TV emisiji ona je od jednog od sagovornika javno optužena za falsifikat i lažno predstavljanje i potpisivanje njenih članaka objavljenih u dnevnom listu „Politika” kao predsednika ove, kako je rečeno, nepostojeće organizacije. Dr Alečković-Nikolić nije opovrgla tvrdnje njenih sagovornika i iznesene činjenice osim komentara da ona nije predsednik ali da je ona „član uprave Kongresa Srba Evroazije (KSEA)”, organizacije koja broji 5.000 članova, cenjenih intelektualaca, doktora i akademika. I pored insistiranja da navede mesto gde je organizacija registovana nije odgovorila a na zahtev gospodina Miće Ćetkovic da navede bar »jedno cenjeno ime” člana te organizacie, dr Mila Alečković je kao primer navela doktora Simu Mraovića iz Francuske. Nikola Janić je potom pročitao deo pisma napisanog od pomenutog Mraovića gde ovaj gospodin piše da on nema nikakve veze sa „Kongresom Srba Evroazije” i da je to „fabulacija gospođe Alečković zbog čega nju treba više žaliti nego kritikovati”. U istom pismu Mraović iznosi i svoje sumnje o biografskim podacima koje je Alečković navela u vezi sa pariskim univerzitetom Sorbona.

Ono što ovu debatu dodatno čini intrigantnom je i jedan dopis „Kongresa Srba Evroazije” koji je stigao na adresu Ministarstva za dijasporu 7. oktobra prošle godine, a u kojem se predlaže otvaranje aneksa na Brezovici, na Kosmetu, gde bi se ljudi ove organizacije uključili u humanitarni rad. Ovaj dopis je u zaglavlju takođe imao isti logotip koji ima „Kongres Srba Evrope”, ali ovog puta ispod njega je pisalo: „Kongres Srba Evrope i Evroazijskog Kontinenta”. Da stvar bude još čudnija na kraju dopisa navedena su imena ljudi koji su taj dopis ispred „Kongresa Srba Evroazijskog Kontineta” poslali Ministarstvu: Mila Alečković i navedeno je i ime (ali ne i potpis) Sime Mraovića.

6. Intervju: Radovan Rafailović, potpredsednik Evropskog bloka-dijaspora

Evropski blok okuplja političke stranke, nevladine organizacije, sindikate i udruženja iz matice i dijaspore i sve vreme svog postojanja radio je sa dijasporom, pošto je naš predsednik jedan od ljudi iz dijaspore. Evropski blok ima saradnju sa svim iskrenim i dobronamernim ljudima iz dijaspore, međutim, Evropski blok je u internim istragama došao do vrlo značajnih saznanja. Pojedinci se ponose članstvom u raznim organizacijama koje nigde ne postoje niti su bilo gde registrovane i zavedene. Jedna od tih ljudi je i dr Mila Alečković-Nikolić, koja se predstavlja kao predsednik nekakvog „srpskog neodegolistočkog pokreta” i tvrdi da je sedište te organizacije na istoj ovoj adresi gde je sada Evropski blok. Ta organizacija nikada ovde nije bila, niti će biti.

Ja kao predstavnik Evropskog bloka zadužen za bezbednost i saradnju sa dijasporom uputio sam joj 12. avgusta ove godine pismo sa zahtevom da nam dostavi na uvid registraciju pomenute organizacije. Do današnjeg dana nismo dobili odgovor od gospođe Alečković niti smo dobili bilo kakvu dokumentovanu potvrdu o postojanju Kongresa Srba Evrope, Kongresa Srba Evroazije i najnovijeg Srpskog neodegolističkog pokreta, kao i bilo kakav dokaz da navodno te organizacije postoje na adresi Njegoševa 1 u Beogradu, gde se trenutno nalazi sedište Evropskog bloka. Odgovorno tvrdim da nijedna od ovih organizacija ne postoji na ovoj adresi i ovom prilikom Evropski blok se ograđuje od bilo kakve saradnje sa ovim pomenutim organizacijama, kao i da bilo kakva saradnja u prošlosti nije postojala.

Napominjem, da je čista laž da je naša organizacija sarađivala sa dr Milom Alečković-Nikolić. Ali, pošto je jedan od naših članova, privatno blizak dr Alečković, imao u svom posedu logo Evropskog bloka, dogodilo se da je dr Alečković iskoristila tu situaciju kako bi organizovala put na Kosovo, kao i da bi se obraćala za pomoć i saradnju nekim drugim organizacijama, a sve to se događalo bez znanja najužeg rukovodstva Evropskog bloka i bez prethodno donete odluke o korišćenju logo-a.

Možete li nam reći o kojoj osobi je reč?

To je Nada Debeljački, jedan od naših članova koja se povukla pre 15 dana, i koja je sada sekretar kod Mile Alečković. I to nije bio jedini primer u našoj stranci, oni su se njoj pridružili i mi im želimo sretan put. Znači Milu Alečković svrstavate u grupu pojedinaca, kako ste naveli, koji se lažno predstavljaju? Da, normalno, kada se predstavlja u ime Kongresa Srba Evrope, koji je doduše i održan u Cirihu i tada su čak i naši predstavnici odavde učestvovali na tom Kongresu. Sve bi to bilo u redu da je to stvarno bilo formirano i da je to stvarna organizacija. Na taj skup su otišli Nada Debeljački i dr Aleksić, koji su se nakon toga i pridružili Mili Alečković. Logo Evropskog bloka su zadržali i koristili ga da bi mogli da putuju na Kosovo i da navodno stupe u kontakt sa mnogim drugim organizacijama. U svakom slučaju smatram da naše Ministarstvo za dijasporu pod hitno mora da uništi taj kukolj koji je ušao u naše žito i da to rešimo odmah u startu.