Iz emisije B92 „Kažiprst“

0
726

Transkript reöenog u emisiji od 31. oktobar 2012. u kojoj j gost bila Biljana Srbljanović

Suzana Trninić: Dobro jutro, gledate Kažiprst, moje ime je Suzana Trninić. „Nakon petog oktobra 2000-e i dolaska na vlast mojih (pod navodnicima pokazuje prstima) imala sam neku distancu prema gomili odluka, ne samo kadrovskih, već i čitavih delova političkih programa sa kojima nikako nisam mogla da se složim. Tada sam smatrala da o tome treba mahom ćutati, ćutati i pustiti najbolje što Srbija ima da, uprkos mrljama, saplitanjima i neverovatnim potezima pokušaju da sprovedu reforme. Od ubistva Đinđića nisam najbolje razumela šta se sve to dešava sa zemljom. Shvatila sam to kao ličnu tragediju i, i dalje mislim da mi se privatni život strmoglavio tim strmoglavom čitave zemlje“. Ovaj citat nije moj, to su reči Biljane Srbljanović od pre četiri godine. ona je u Kažiprstu ovoga jutra. Dobro jutro… dobro došli u Kažiprst. S vremenskom distancom od ove četiri godine, kako gledate na ove Vaše reči, danas?

Biljana Srbljanović: Pa, ne bih nešto mnogo menjala i dodala. Promenila bih verovatno ton, pošto tu osećam neki patetični ton, ali tako se ovaj, književnik uvek oseća kad oseća kad pogleda nešto što je prethodno napisao što je i izašlo iz neke iskrene emocije. U suštini, mislim da… da i dalje se nalazim u potpuno istom stanju u kom sam se nalazila, možda 2004. kad sam počela da razmišljam na taj način, odnosno, kad sam to napisala… ne znam ni kojom tačno prilikom. Ali, ne nekom prilikom neke govorancije verovatno. Hoću da kažem da, i dalje osećam da ništa ne razumem, pre svega šta se dešava u društvu. Ne toliko sa političkom scenom, pošto je to toliko banalno i jasno i jednostavno da to, milim, samo nezainteresovanom može da bude nejasno. Ali, ne razumem šta se događa u društvu koje glavinja na neki čudan način i ne ume da se opredeli šta je za njega dobro i šta želi.

Suzana Trninić: A šta Vas zbunjuje, konkretno? Dakle, kakva su Vam očekivanja, pa Vas sad nešto zbunjuje, jer nešto ne vidite da se dešava?

Biljana Srbljanović: Pa, moja su jednostavna očekivanja. Mislim da postoji neki minimum konsenzusa u svakom zrelom društvu, a to je da ljudi žele da žive po nekim univerzalnim principima, neke ljudskosti, čovečnosti, normalnog pristojnog ponašanja i da žive život nekim komotnim ili relativno komotnim ekonomskim okolnostima, pa da vidimo koja su sredstva kojima se to može postići. Čini mi se, da se ovde stalno otvaraju neka ista pitanja i… koje u jednom periodu rešimo, pa se onda ponovo okrenemo… to su naravno ta… ta… te neuralgične tačke našeg društva. Pitanje nacionalizma, pitanje sada novog i rasizma, moram da kažem da sam potpuno šokirana tim jednim zaokretom. Kao da smo potrošili neku količinu mržnje koju smo imali za drugo, u smislu manjina koje smo imali na raspolaganju. I sad se odjednom pojavila jedna eksplozija rasizma, jedna… neskriveno nerazumevanje a… neskriveno nerazumevanje šta je suština rasizma koje se pojavilo u društvu.

Suzana Trninić: A zašto je ono sada neskriveno, a bilo je skrivano svih ovih godina. šta se to sada dešava da ono može da… da izađe…

Biljana Srbljanović: Mislim da postoji jedna opšta klima, to će sad zazvučati kao fraza. Ali, ako imamo tu opštu klimu povratka u 90-e onda je u tom smislu svaka mržnja dozvoljena. Jednostavno, za mene je to jedan period otvorene mržnje prema drugosti. I mislim da posle 2000-e čak, koliko god da govorimo o neuspelom 5. oktobru u smislu da se… da nije došlo do, do temeljne reforme institucija, demokratskih institucija jednog društva, šta više, da se na neki način uspostavila kao pravilo, korupcija. Koja je i do tada naravno, postojala ali u ovom smislu da vi sada mislite da protiv tog sistema, koruptivnog više ne možete i ne treba da se borite. Znači, ako to stavimo na stranu, ono što je meni obeležilo 90-e i što sada osećam kao veliki povratak na našu javnu, pre svega, scenu, je mržnja prema drugom. I da, na neki način, sve je relativno, svaka se stvar može gledati sa obe strane, ta vrsta revalitizacije najbanalnijih, najednostavnijih stvari: šta je zlo, šta je dobro, šta se sme šta se ne sme, ponovo se sve postavlja u pitanje. Samo se traže sada neke nove žrtve…

Suzana Trninić: Šta hrani tu mržnju, o kojoj Vi govorite?

Biljana Srbljanović: Pa znate šta, to je svaka vrsta populizma, zna se šta je hrani, ekonomska kriza pre svega. Međutim ima Rasijer jednu dobru misao, da u savremenom društvu, ksenofobija, rasizam i ta vrsta agresivnog nacionalizma, ustvari, zapravo dolazi odozgore. Znači, nije ono kako je bilo pre tridesetih godina ovog veka u Evropi, kada se pojavio prvi veliki fašizam u Evropi, da je to prosto na neki način poteklo iz tih nekih masa odozdole, da kažemo, nekog populizma, popularnih masa, koje su na neki način neko svoje nezadovoljstvo tražili da kanališu na taj način. Sada postoji jedna velika i snažna grupa intelektualaca koje, sada da neki način i bliska, barem ideološki, vlasti koja ih savetuje formalno ili neformalno. I koja zapravo diktira tu jednu vrstu, ponekad uvijena, a ponekad uopšte ne uvijena i ksenofobija i mržnja prema drugom.

Suzana Trninić: Ali, intelektualci su podržavali i prethodnu vlast. Dakle, jedna druga grupa ljudi koja je takođe stajala iza onih koji su bili u vlasti…

Biljana Srbljanović: Pa to je sada jedno važno pitanje, ustvari, koji je položaj intelektualca u savremenoj Srbiji? Gde je on nestao? I mislim da se dosta često sada govori, zbog čega su se intelektualci povukli iz partija? A ja mislim da to nije ključno pitanje. Zbog toga što, mislim da intelektualac kad se angažuje u partiji, on se angažuje u svoje lično ime, zbog svog nekog ličnog ubeđenja, možda su…

Suzana Trninić: Je l’ to bio i Vaš motiv?

Biljana Srbljanović: Moj lični motiv je i za angažman, i za glasanje nešto drugačiji od motiva, možda većine. A ja glasam ideološki, ja se angažujem ideološki. I ja pripadam tom spektru političkom i društvenom, da se opredeljujem na taj način. Znači, ne glasam prema tome kome će mi ponuditi bolji ekonomski program, nego nikada ne bih mogla da glasam za desnicu konzervativnu, i ako bi oni nominalno imali bolje ekonomske programe. To je moja svesna odluka.

Suzana Trninić: Al’ kad ne glasate, kao što niste, osim na predsedničkim izborima, sad u ovom izbornom krugu, zašto to raditi?

Biljana Srbljanović: Zbog toga što nisam pronašla ódgovor niti jedne stranke na moje ideološke potrebe.

Suzana Trninić: Ali, da li ste to očekivali? Dakle, da li je ovo deo i Vaše odgovornosti? Sada kad govorite o čitavoj atmosferi, a kažete: ne, ja nisam izašla na… da, da glasam. Da li je to deo i Vaše, koliko… koliko se osećate odgovornosm?

Da Vas podsetimo:  Moćne i lekovite! Dvadeset trešanja ima 10 puta jače dejstvo od aspirina

Biljana Srbljanović: Pa ja se nadam da jeste deo odgovornosti na neki način, s tim što čini mi se da se malo preveliki značj daje tim belim listićima. Ja sam, na neki način bila antipod Vesne Pešić, to jest, mi smo bile obe bile beli listić na parlamentarnim izborima i u prvom predsedničkom krugu. A ja sam se odlučila da glasam za Tadića u drugom krugu, a ona za Tomislava Nikolića. I prosto nisam želela, ja sam to kao građanka odlučila da glasam zbog iz… iz ideloških razloga, evo najčistije, zbog toga što ne mogu da podnesem da mi predsednik bude čovek koji je rekao: I Tita je pred smrt bolela noga. Ja prosto ne bih volela da učestvujem u tome.

Suzana Trninić: Pa dobro. A gde se Vi razlikujete u odnosu na Vesnu Pešić?

Biljana Srbljanović: Pa, ne razlikujemo se, nego smo smao glasale… prosto hoću da kažem beli listići, ali ne do kraja. Al’ u drugom krugu…

Suzana Trninić: Ali Vi se dosta razlikujete. Ako Vi kažete da ona glasa za Tomislava Nikolića, a Vama smeta da glasate za nekog koji je rekao to što je rekao.

Biljana Srbljanović: Da. Pa mislim ne bih komentarisala Vesnu Pešić, to je… i ona to objašnjava, čini mi se da je i knjigu objavila da… da objasni koji je njen stav. I čini mi se da je to generalno stav a… da je mnogo važnija promena… mogućnost demokratske promene vlasti, nego to ko će doći. Ali, mislim da je to jednostavna razlika. Za mene u ideloškom smislu nije promena najvažnija, nego je važnije ko će doći. I ta je razlika nebitna, samo sam htela da naglasim da… da se prosto ne ogrebem o slavu belih listića do kraja. I mislila sam da moram posle završenih izbora i nakon što je Tadić izgubio da javno kažem za koga sam glasala, ako želim uopšte da učestvujem u javnoj diskusiji. Dakle, nisam učestvovala u nikakvoj vrsti agitacije za njega, jer me nije više to zanimalo, ali sam prosto želela da pošteno kažem da kažem da sam glasala za gubitnika, a da se ne pravim da je… da je prosto ovo moj izbor.

Suzana Trninić: Mhm. Ali, ulazili ste i sami u politiku. dakle, bili ste kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda i u jednom trenutku ste tako digli ruke i izašli iz cele te priče, al’ zašto? Evo sad hoćete da se angažujete i hoćete da učestvujete u nekim promenama, al’ onda se povlačite, ali pred čim? Da… šta…

Biljana Srbljanović: Pa znate šta, čini mi se da ja… od kad nešto radim na javnoj sceni, a u suštini je to zapravo započelo i nešto kad sam počela da pišem za pozorište. Znači, imam neko svoje zanimanje , pa sam počela da pišem za pozorište, pa se odlično sećam da sam bila mlada devojka od 25 godina, kad me zvala Olja Bećković u emisiju „Utisak nedelje“ i tad sam počela nešto da se pojavljujem u emisijama nakon svoje premijere, ona me pozvala nakon moje prve premijere da se pojavljujem u emisijama da pričam nešto politički. U suštini sam jedno veoma političko biće i sebe smatram književnicom koja ima neko političko mišljenje. U jednom kratkom periodu sam ušla i u stranku, čini mi se da sam bila u stranci tri meseca ili tako nešto. I nakon toga sam shvatila i ono što sam znala i pre toga, a to je da moje mesto nije u organizovanom udruženom radu, pa čak ni u političkom. I u tom smislu sam nastavila da se bavim svojim razmišljanjem o politici i o društvu na način na koji sam se bavila i ranije. Tako da, sad nisam Vam ja baš zgodan primer za neke intelektualce koji se povlače, zato što moja karijera u politici je trajala tri meseca sveukupno i opet, iz ideoloških razloga sam smatrala da je to tog trenutka bilo važno. A zatim, zaista nisam našla svoje mesto, niti u jednoj stranci moram da kažem.

Suzana Trninić: Ali, zanimljivo je u jednom drugom aspektu, a to je, evo juče je objavljeno i pismo koje Nenad Prokić iznosi svoje kritike na račun stranke, a pre svega lidera Čedomira Jovanovića. Mene to zanima, zašto je i za Vas Čedomir Jovanović u jednom trenutku bio, kao ste govorili: pametan, konstruktivan, vizionarski kritičar političkog establišmenta u našoj zemlji, njenih predominatnih zabluda. A u drugom, neko zbog kog se odlazi iz političke partije.

Biljana Srbljanović: Ja ne mogu da kažem šta su tu razlike između Nenada Prokića i mene, u toliko što je on osnivač te stranke zapravo i on je u toj stranci bio ne znam od… koliko ta stranka postoji jedno šest, sedam godina ne znam tačno poslanik je stranke, funkcioner, mislim da je potpredsednik ili u predsedništvu barem stranke i tako dalje. Tako da je njegova pozicija u odnosu na moju potpuno drugačija u smislu da je on kreator te politike i kreator te političke prakse, između ostalog.

Suzana Trninić: Vi ste videli njegovo pismo?

Biljana Srbljanović: Videla sam njegovo pismo, da.  Videla sam i svoje pismo pre pet godina (smeje se) mislim. S druge strane to što ste rekli neki, što ste citirali da sam rekla o čedomiru Jovanoviću, ja i dalje to mislim da je pametan, konstruktivan i da ima jasne vizionarske kritike sistema, to je potpuno tačno…

Suzana Trninić: Ali?

Biljana Srbljanović: Pa znate šta, to su sada već njihova stranačka… razmirice i čini mi se da je besmisleno da celo društvo u tome učestvuje, kao što je i besmisleno da sad se mi bavimo sukobom unutar Demokratske stranke. To jeste najveća opoziciona stranka i važno je za budućnost Srbije ko će tu stranku voditi. Ali, dok se oni međusobno oko toga ne dogovore, mene može da zanima ne neka ličnost i kako će glasati njihovi odbori, i ko je sa čije strane i kako se oni sukobljavaju, jer mi to zvuči tabloidno i zvuči mi zabavljački i potpuno nebitno. Za mene je mnogo bitno za koju će se oni ideološku i političku opciju, programsku opciju opredeliti. Te u tom smislu, kad se oni sa sobom dogovore u toj stranci, govorim o Demokratskoj stranci, taj će me rezultat zanimati i prema tome ću se opredeliti. A sada, cela Srbija da učestvuje u unutrašnjem sukobu u Demokratskoj stranci ili u sukobu u okviru Liberal-demokratske, ja ne osećam svoju potrebu da to komentarišem. Mislim, ja mogu da imam svoje privatno mišljenje, pošto mi je Nenad Prokić dugogodišnji kolega i prijatelj, mi delimo kabinet na Akademiji. Mislim, ja 15 godina radim na Akademiji i delim sa njim kabinet, tako da, prosto ne mogu da imam neki objektivan odnos prema tome. S druge strane, to su zaista stvari koje se tiču predsedništva jedne stranke u kojoj ja nisam

Da Vas podsetimo:  Rvače ne pogađa, zar ne?

Suzana Trninić: Ali kada Prokić, ali evo samo ćemo se još u ovom delu u tome zadržati, kada Prokić u jednom delu svom pisma kaže: „Mada, ako baš hoćete moje tvrdo mišljenje, teško ćemo se dogovoriti sa onima koji su u svojoj prevelikoj oholosti pobegli od nas kada su nam bili najpotrebniji u borbi za slobodu“. Da li ste Vi jedna od tih?

Biljana Srbljanović: Aaaa… ja mislim da nisam, zbog toga što ja nisam a… na neki način, ja se ne osećam uopšte dodirnuta time. Prvo, ja ne znam šta znači, ko je taj ko je pobegao u prevelikoj oholosti od njih. Čini mi se da bih mogla da detektujem da se to misli na funkcionere stranke koji su su stranku napustili. Mislim da nije u redu ni dobar izbor pojma oholosti, mislim da veoma greši u tome i sa njim sam se sukobljavala i na stranicama „Peščanika“, kada je polemika bila oko odlaska Vesne Pešić iz te stranke. I čini mi se da je to jedan ton koji je potpuno pogrešan, da on, i sada će verovatno da se okrene i protiv samog Prokića. A to je taj ton gde se jedna principijelna odluka svodi na ličnu… na ličnu manu ili na ličnu slabost. Ja ne znam koji političar nije ohol, i ja ne znam koja osoba na javnoj sceni nije narcisoidna. I ne vidim zbog čega bi mi sad morali da pravimo neku vrstu moralnog brisa i očekivali od ljudi da se ponašaju kao Gandi ili podrazumevali, kada to jednostavno nije prirođeno ljudskoj prirodi. I to me ni ne zanima ko je ohol ko nije ohol. To oni verovatno znaju kad su radili zajedno. Ono što mene zanima je posledice lomova u nekoj stranci za koju sam ja glasala, za koju ja više nisam glasala, zato što mi nije bila jasna ideološka formulacija njihovog programa za izbore. Eto, to je sve.

Suzana Trninić: A šta je sa tim posledicama lomova? Dakle, dokle to ide? Kakve su posledice?

Biljana Srbljanović: Pa to ide do toga da vi imate veliku količinu pre svega nezainteresovanih za politički život, mislim sada na normalne, obične građane. Te u tom smislu ide do toga da se nama evo ga, šta nam se dogodilo. Da ono sa čim smo, što smo apsolvirali kao temu, ja sam mislila da smo se mi kao građanstvo, kao društvo, pa ako hoćete, i kao narod dogovorili oko toga kakav odnos imamo prema 90-im, prema Miloševiću, prema ratovima i tako dalje. I onda se odjednom ispostavilo da smo ponovo otvorili jedno isto pitanje kao da je 91. Mislim da ni jedno društvo ne može da napreduje ukoliko stalno sebi grize rep i juri stalno da otvara potpuno iste teme, koje na neki način apsolviraš… mislim kada ono… stekneš mogućnost čitanja malo ozbiljnijih knjiga. Nekako jednostavna je stvar, potpuno je jednostavna stvar, jednu temu otvoriš i završiš je. A ne otvaraša je ponovo ili si slagao nekoga da si je završio.

Suzana Trninić: A zašto se teme otvaraju? Dakle, nije, nije… nije sve ovo sad palo s neba, dakle ovo je rezultat nečeg što se dešava u kontinuitetu. Dakle, ovo je izborna poruka, kako belih listića, tako i onih ostalih koji su izlazili i glasali po svojoj volji.

Biljana Srbljanović: Našta konkretno mislite, kad kažete ovo je reziltat?

Suzana Trninić: Pa, mislim i na… na situaciju  koju Vi nazivate, a i jedan deo javnosti, povratkom u 90-e

Biljana Srbljanović: Aha, pa naravno, ne, ne, ne to je pa mislim to je jednostavno bila… to je bila poruka predizborna, ja zbog toga jednostavno nisam želela nikako da pristanem na to da… da… da barem ne odmognem Nikoliću, odnosno, toj njegovoj ideološkoj opciji dolaska na vlast… (prekida je voditeljka)

Suzana Trninić: Da, ali Vam ni sada nije dobro

Biljana Srbljanović: Pa naravno da nije, zbog toga sam probala da uradim sa svoje strane šta sam mogla. Znači, u svojim principima meni Tadić nikad nije bio politički izbor. Ali ono što sam mogla sa svoje strane kao građanka da uradim je da odmognem Tomislavu Nikoliću da dođe na vlast. U tome nisam uspela, te u tom smislu ne osećam neku odgovornost za ovo, štaviše, baš zbog toga što je ovo sada ovako ja nisam mogla da pristanem na ideju da je bilo koja demokratska promena bitnija od onoga što dolazi posle. Meni ovo što dolazi posle zapravo, nije demokratska promena, nego upravo jedan povratak, jedno zatvaranje kruga. Jedna vrsta osvete, ovo je jedna vendeta, to je povratak onih koji su otpisani, koji se sada na neki način ponovo uspostavljaju. Koji otvoreno govore da će sada da vrate milo za drago.

Suzana Trninić: Kakva je uloga intelektualaca danas?? Dakle, ono što je primetno je neka vrsta tišine, koju jedan deo javnosti, koji… koji čeka da čuje odgovor prosto ne može da razume. Ni Vas nema neko duže vreme, zašto ste Vi odlučili da ćutite?

Biljana Srbljanović: Pa ja sam se odlučila da ćutim, zato što mene niko ne zove da me nešto pita. Ja… mislim… nisam osoba koja ima neku svoju tinten neku svoju endžioj, neko svoje mesto gde se ja oglašavam, te u tom smislu nemam saopštenja za javnost, niti imam mogućnost, niti sam to ikada radila, da sad ja zovem novinare i da se preporučim na ovaj ili onaj način. Znači na neki način neke druge teme su postale zanimljivije, koje… ja nisam u tom smislu bila zanimljiv sagovornik. Moj prostor delovanja je uvek u Srbiji od 2003. internet. Ja u Srbiji objavila tekst nisam, otkad sam osuđena za tekst u „Vremenu“, za klevetu i uvredu Emira Kusturice. I ja od onda nemam poverenja u ovaj sistem, koji osuđuje ova… autorski pristup, novinarski pristup nekom u nekom tekstu. I zbog toga sam odlučila od 2003, sada evo, devet godina da… da ne objavljujem nigde drugde osim na internetu. I sad objavljujem na internetu i to je neki moj prostor delovanja, koji mi sasvim odgovara zbog toga ne… ne razumem drugu vrstu hijerarhisjkog organizovanja u mišljenju. Ali, moram da Vam kažem, nema intelektualaca ili ne znam, zaćutali su. Teme su toliko besmislene. Ja se spremam da dođem ovde danas kod vas u emisiju, koju vrlo volim i poštujem. I potpuno sam očajna zbog toga, što ne postoji tema koju ja nevidim kao toliko banalnu i jedno opšte mesto, na koje ja imam potrebu da nešto posebno kažem. I onda razmišljam pa kažem: I šta ja na sve ovo imam uopšte da kažem. Za mene su ove stvari do te mere očigledne i banalne, da ne vidim šta bih ja sad tu dodala, a šta ljudi ne vide. Mislim da ljudi samo jednostavno, ili ne žele da vide, ili se slažu sa ovim što je na našoj javnoj sceni.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Suzana Trninić: U jednom trenutku se postavilo pitanje ko tu postavlja granice? Dakle, kad se ćuti, a kad je potrebno da se progovori? A sve je to oktoizovano jednim spiskom koji se pojavio, koji je pomoćnik ministra kulture napravio. I to je spisak nepodobnih umetnika, njih četrdeset sedmoro, koji su kako je on zaključio nosioci pogubne anti-srpske politike. Dakle, da li su spiskovi dovoljan razlog da se ćuti? I devedesetih su se pravili spiskovi, pa se glas i te kako podizao. Dakle, ne znam zašto su danas to banalnije teme, kojima intelektualci ne bi trebalo da se bae ili da gube vreme…

Biljana Srbljanović: Znate šta, potpuno ste u pravu. To nije nikako banalna tema, ako razgovaramo o tome, o samoj suštini šta je to, metafori spiska, o metafori pravljenja spiskova nepodobnih. Ali, s druge strane kad vi pogledate ko su ti ljudi, koja je to vrsta besmislice i koji je to neki besmislen čovek. I zaista je problem što je on uopšte pomoćnik ministra ili bilo šta, što ima veze sa kulturom. Zbog toga što je to jedan ozgolašeni novinar, jedan propagandista ratne politike, jedan čovek neobičnih intelektualnih sposobnosti, za početak. Onda naravno, da se dovedete u situaciju da kažete. Pa ovo je neka budala, mislim, sad ću ja sa njim nešto da se objašnjavam. S druge strane, Vi ste potpuno u pravu kad kažete spisak kao takav, kol’ko god da je intelektualno-inferiorni čovek, bespomoćan na bilo koji drugi način, osim da vređa tako po tim nekim spiskovima ga pravi, sam spisak kao takav, je jedno zlo. I opasan je, danas je bezopasan jer ga pravi jedan besmislen tip, ali ako se ustoliči kao sistem, kao što je i bio sistem 90-ih, onda on postaje opasan. S druge strane, ja sa time živim, sa tom vrstom prećutnih spiskova i glasnih spiskova, otkad radim nešto. Znači, onog momenta kad vi znate neki strani jezik ili vam se komad igra u inostranstvu, vi ste tog momenta i to od velike količine intelektualaca koji su na javnoj sceni, prokazani kao neka vrsta izdajnika. Ja sa tim živim i kad to nije javno, kad to nije tako uobličeno kao taj neki tupavi spisak. I uopšte, kad pogledam spisak tu ima nekih ljudi, uhvatila sam se za glavu gde sam ja sa njima zabasala. Ali s druge strane, mislim da je to samo jedan pojavni oblik stanja duha, stanja svesti mejnstrima koji trenutno vlada u ovoj zemlji. Ja ne mislim da meni nešto može da se desi na osnovu tog spiska, ja smao mislim da je to tema kratkotrajna, jednoročna, da su ljudi mahom i nezainteresovani za kulturu i 90 posto iema sa tog spiska i ne znaju i ako ih znaju znaju ih iz tabloidnih natpisa. S druge strane, juče je bilo u velikim pozorištima isključivanje struje, na primer, nema novca za novu produkciju. Pogledajte broj predstava koje se prave… pravi godišnje. To je jedno… štap i kanap na samom minimumu kulturne ustanove postoje. I sad mi da se pravimo da nam kultura postoji, pa kao mi se sada borimo da l’ smo mi na spisku pa nećemo moći da stvaramo kulturu, pa mi i ne možemo da je stvaramo. I za nas nema prostora, kultura je ovde na poslednjem mestu. I mislim da je država kao… i to nije novitet od ove vlasti, mislim da je sama državna politika takva da kulturu treba skrajnuti, da je treba namiriti minumumom, držati gladnu, ali ne ubiti. I da je to taj osećaj da ti ipak imaš nešto malo, neku mrvu za pod zub u smislu da stvoriš nešto, ja ne govorim o novu koji mi zarađujemo, ja govorim, pošto je on bedan, ja govorim o novcu za produkciju: da objaviš knjigu, da snimiš film, da napraviš predstavu, to je neki minimum koji te drži u stanju životarenja, izgladnjivanja, ali opet te ne ubije. I u tom smislu, mislim da je to jedan kontinuitet u tretmanu kulture, pa i kulturne javnosti u ovoj zemlji.

Suzana Trninić:  Bližimo se kraju. U Beogradu ste u trenutku kad se sumira nekih 100 dana rada ove Vlade. Dakle, pratite li rad nove vlasti? I kako Vi gledate na ovih tri, tri i po meseca?

Biljana Srbljanović: Pratim rad nove vlasti i čini mi se da se za sada sve svodi na jedan, jedan, jedno bombastično reklamerstvo tako nekih drastičnih a… poteza, za koji suštinski bi bilo važno da su zaista takvi. A to je sad ispitivanje korupcije, ne samo biše vlasti, zbog toga što oni nemaju pravo da se zadrže samo na tome da gledaju rad ministarstava u prethodnom sazivu. Oni, sagledavaju zaista rad svih ministarstava, i svih javnih preduzeća i novca koji je ovde nestao. Oni bi morali da se vrate malo u period u kome su oni već bili na vlasti. I mi se svi pravimo potpuno blesavi, potpuno podrazumevamo da je ta količina novca koja je nestala iz… iz ove države tokom tih devedesetih, a samo se ta vrsta… (prekida je voditeljka)

Suzana Trninić: pa dobro, to je bio i posao za ovih 12 godina.

Biljana Srbljanović: Jeste, ja se potpuno slažem sa Vama. Mislim, to je bila… ja između toga sam beli glas. Nisam ja beli glas, zbog toga što nisam htela da glasam za Tomislava Nikolić. Ja sam beli glas zbog toga, što nisam pronašla niti jednu političku snagu na aktivnoj političkoj sceni koja odgovara mojim ideološkim i ljudskim potrebama, a to je, da se obračunaš između ostalog sa kleptokratijom u ovom našem društvenom sistemu.

Suzana Trninić: Da završimo ovim. Rekoste jednom, da se sve nešto košta i svaka se škola plaća. I kol’ko košta Vaša… škola?

Biljana Srbljanović: Moja škola košta dosta… moja košta škola dosta, ali ja je plaćam sama. I u tom smislu moja je sloboda, u tom smislu je zaista nemerljiva. Ja sam ispaštam za ono što pogrešim, ili ono što kažem, ili ono što mislim, ili ono koju zabludu imam, ili ono kako mislim, a da nije u mejnstrimu i da ne ide niz dlaku većini ovog stanovništva. Sama plaćam tu cenu, ali sam čvrsto ubeđena da činim nešto dobro. I da ako napravim neki pomak u najmanjem okviru… ono… ako promenim jednog čoveka u publici u nekoj mojoj predstavi ili nekim mojim tekstom, mislim da sam uradila veliku stvar i da, ako sam platila cenu.

Suzana Trninić: Hvala što ste bili moja gošća…

Biljana Srbljanović: Hvala Vama.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime