Imam neki utisak da Tvrđavski most deli Niš na dva dela. Sa jedne strane imamo lep centar grada, ali kada krenemo ka pijaci i pređemo most, kao da smo zakoračili u potpuno drugačiji svet.
Većini Nišlija se dopalo to što je most samo pešačka zona. Isto tako verujem da je to ona većina koja ne žuri na autobus koji kreće sa glavne autobuske stanice. Preko puta pijace se nalazi i prelep park u kome se tek tako pokosi trava kako bi izgledao urednije. Odmah posle Tvrđave možete videti ljude koji prodaju raznorazne stvari na živoj ogradi preko puta Cvetne pijace. U centru grada nam od ovih ljudi pažnju odvraćaju radnje i njihovi izlozi.
Pored prodavaca na ulici, centar Niša ima još jednu zajedničku stvar sa pijacom, to su psi lutalice. Uvek se rastužim kad ih vidim kako leže ispred neke pekare ili kako kopaju po smeću pored kanti koje su prepune. Mnogo se smeća ostavi na toj ulici kod pijace, to se najbolje uoči u kasnim popodnevnim satima, kad se rasčisti gužva. Svo ono smeće me podseti na nišavski kej rano ujutru u toku leta. To samo pokazuje kako stariji nisu ništa bolji od nas mladih i obrnuto.
Kao neko ko se svaki dan vozi prigradskim prevozom i ko je primoran da prođe pored pijace uvek sam se pitala da li će doći dan kada će se ovaj deo Niša bar malo približiti centru. Tako je blizu centra, a ipak je tako daleko.
Veliko razočarenje sam doživela kada sam čula da autobusi više ne idu do Trga Kralja Aleksandra, već do glavne autobuske stanice. Ako volite adrenalin, preporučujem voznju prigradskim autobusima subotom ujutru. Ništa me više ne obraduje nego prepun autobus, kako sa ljudima, tako i sa kantama, kofama, torbama i opojnim mirisima.
Zabava tak počinje kada izađete iz autobusa, do centra vam više nije potrebno 10 minuta, već čitava večnost. U autobusu možete da čujete razne stvari i mnogo ludih priča, a kad je vozač u elementu onda uživate u vožnji uz, naravno, narodnjake. Još jedna stvar koja na koju možete da naletite je kontrola. Ima običaj da uđe baš na poslednjoj autobuskoj stanici, tako da ako ste u žurbi, oputite se, ne idete vi nigde.
Od kolega sa fakulteta čujem kako su najveće razočarenje doživeli baš kada su izašli autobusa i krenuli ka centru. Nisu mogli da se ne razočaraju. U Nišu ima mnogo urednih ulica, zašto i ova ne bi bila jedna od njih.
Svaki dan prolazim tim putem, Ulicom Đuke Dinić i samo se setim kako je lepo bilo produžiti do sledeće stanice i zaobići tu prljavu ulicu, onu gužvu, one pse koji čekaju ispred pekare, one ljude koji prodaju na ulici. Ralnost ume da bude tužna.
Marija Đorđević, student žurnalistike
gradjanin.rs
