Iz srpske sudnice (6)

1
806

pekovicIako sam još pre mesec i po dana (24. maja) predsedniku Apelacionog suda u Novom Sadau podneo pritužbu na rad te ustanove, do danas odonud nisam dobio nikakav odgovor.  Zakon o uređenju sudova[1] nedvosmisleno obavezuje predsednika suda da u roku od 15 dana obavesti podnosioca pritužbe o osnovanosti tog podneska i preduzetim merama. Šta da čovek radi u slučaju kada predsednik suda ignoriše njegovu pritužbu? Iako to nigde u Zakonu o uređenju sudova nije eksplicitno rečeno, stranka, izgleda, ima pravo da u ovakvom slučaju napiše još jednu pritužbu, ovog puta sledećoj višoj instanci; to jeste, u ovom konkretnom slučaju – Vrhovnom kasacionom sudu ili Visokom savetu sudstva.

Takvu pretpostavku iznosim, jer u članu 54 Zakona o uređenju sudova stoji da „predsednik neposredno višeg suda ima pravo da nadzire sudsku upravu nižeg suda, kao i da pri nečinjenju predsednika nižeg suda donese akte iz njegovog delokruga„. Takođe, u tom istom članu, u stavu 2 i 3, precizira se da „predsednik neposredno višeg suda može tražiti od nižeg suda obaveštenja o primeni propisa, toku postupka, kao i sve podatke o radu„, kao i da može „da naloži neposredan uvid u rad nižeg suda, o čemu se sačinjava pismeni izveštaj„.

Teško je shvatljivo da predsednik Apelacionog suda u Novom Sadu ne poštuje gore navedenu zakonsku odredbu. On ne samo da me u roku od 15 dana nije obavestio šta misli o mojoj pritužbi, već to nije učinio ni nakon 45 dana. A kako stvari stoje, taj čovek i nema nameru da odgovara tamo nekakvoj „boraniji“. Možda se čovek i čudi, otkuda nekome hrabrost da se uopšte obrati predsedniku suda? Funkcija je, izgleda, tom čoveku toliko zavrtela mozak, da je počeo svet da posmatra sa nebeskih visina.

Razgovarao sam sa nekim ljudima koji žive u zemljama Evropske unije i oni tvrde da se tamo predsednik suda ne bi mogao zadržati na mestu na kome se nalazi, ukoliko ne bi poštovao stranku i zakone države čiji je funkcioner. Naime, kako da se očekuje da obični građani poštuju zakonske norme i pravila države u kojoj žive, ukoliko zakone ne poštuju sudovi, čija je obaveza da paze na sprovođenje tih istih zakona? Isto tako, mislim da je takvo ponašanje predsednika sudova jedan od ključnih razloga neefikasnosti srpskog pravosuđa. Jer ako ljudi u pravosuđu mogu da se ponašaju onako kako im se prohte i ako mogu nekažnjeno da krše zakon, tada je jasno da će nerad, samovolja i kriminal zahvatiti svaki segment takvog društva.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

S druge strane, nakon poslednjih izbora stekao se utisak da Ministarstvo pravde ima ozbiljnu nameru da iskoreni korupciju, nepotizam i nemar unutar srpskog sudskog sistema. Uskoro ćemo videti da li je to bilo samo predizborna halabuka ili ozbiljna orijentacija političara na vlasti. I moja pritužba primer je i prilika da Ministarstvo pravde i Visoki savet sudstva reaguju i pokažu narodu da nisu pričali u vetar, te da spreče dalju samovolju sudija, sličnu ovoj koju pokazuje predsednik Apelacionog suda u Novom Sadu.

Otuda, ako i više instance zaključe da predsednik suda ne mora baš uvek da odgovara na pritužbe –  to jeste, da ima diskreciono pravo da bira kome će da odgovori a kome ne – tada je jasno da u sudstvu nikakvih promena nabolje neće biti.

Ministar Obradović i oduzimanje licence

Ovde ću se malo udaljiti od teme sudstva, ali ne mnogo. Naime, polovinom juna dobio sam rešenje ministra prosvete Žarka Obradovića, kojim mi se oduzima licenca i zabranjuje rad u prosvetnim ustanovama u Srbiji. U stvari, nastavnik kome se oduzme licenca više i nije nastavnik i njegova diploma je bukvalno poništena. To znači, da sam posle 33 godine savesnog i odgovornog rada u prosveti proglašen nedostojnim profesije prosvetnog radnika. Neću opisivati moj lični doživljaj takvog čina, jer pretpostavljam da svako može da zamisli koliko je takav događaj stresan.

Ono što je najtragičnije u svemu, svakako nije pitanje moje lične (pojedinačne) sudbine, jer ona je, s aspekta države i društva, sasvim nebitna. Problem je u činjenici da državni funkcioneri rade svoj posao krajnje neozbiljno i traljavo. Na primer, ministar prosvete Žarko Obradović je potpisao rešenje kojim mi se oduzima licenca počev od 19. oktobra 2012. godine. Ministru i njegovim službama uopšte nije palo na pamet da pregledaju dokumentaciju koju su dobili uz moj predmet. Da su to samo ovlaš pogledali, videli bi da sam, odlukom istog direktora koji je tražio oduzimanje moje licence, vraćen na posao krajem januara 2013. godine; a da je rešenje po kome je Ministarstvo postupilo stavljeno van snage još pre pet meseci!

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

I eto, zahvaljujući krajnje neodgovornom odnosu prema svom poslu i krajnjem javašluku visokih državnih službenika, desilo se nešto što je nedopustivo u normalnom i organizovanom društvu. Dogodilo se da u školi mesecima radim kao nastavnik kome je oduzeta licenca za rad. I što je najgore u svemu, ja i danas radim i ministrovo rešenje ne može na mene da se primeni. A zašto ne može? Pa zato što sam odlukom Ministarstva za rad odavno vraćen na posao. To nam dodatno govori da između različitih ministarstva u srpskoj vladi nema nikakve komunikacije. Svako tamo radi za sebe onako kako sam misli da treba da radi.

Iz ovakvog primera vidimo da bi u prosvetnoj ustanovi mesecima mogao da radi i neko ko je zaista počinio nekakvo ozbiljno zlodelo. Očigledno je da Ministarstvo prosvete nema nikakav ozbiljniji uvid u ono što radi. Zapravo, sudeći po mom primeru, Ministarstvu prosvete je bilo potrebno sedam punih meseci da donese odluku povodom zahteva da se nastavniku oduzme licenca. Zašto im je bilo potrebno toliko vremena, kada su odmah po prijemu zahteva mogli da donesu svoju odluku?

Neko će možda pomisliti da Ministarstvo ima nekakve silne obaveze zbog kojih ne stiže da uradi poslove za koje je zaduženo. Ali, u suštini, Ministarstvo prosvete gotovo da i nema šta da radi, osim da dodaje ministru rešenja, odluke i dopise, na koje ovaj stavlja svoj potpis. Sve ostalo rade brojne službe koje se nalaze u okviru Ministarstva, kao i brojne školske uprave po gradovima Srbije i prosvetne inspekcije. Na hiljade ljudi tamo je zaposleno, a veoma je mali broj onih koji tamo uopšte imaju šta da rade. Većina zaposlenih u takvim službama uopšte ne zna ni koje su njihove obaveze, niti znaju za šta su nadležni.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Više instance

Da se vratimo ponovo u srpski sudnicu. Rekao sam da mi predsednik Apelacionog suda nije poslao nikakav odgovor na moju pritužbu koju sam tamo prosledio pre 45 dana. Teško je verovati da će on to ikada učiniti, jer ako to nije uradio u zakonskom roku od 15 dana, zašto bi to uradio sada. Zato sam odlučio da prosledim novu pritužbu višim instancama: Ministarstvu pravde, Vrhovnom kasacionom sudu i Visokom savetu sudstva. Možda ću ovoga puta imati više sreće i možda ću odnekuda dobiti odgovore na pitanja koje sam postavio u prvoj, kao i u drugoj pritužbi.

Nastaviće se…

Dušan Vukotić


[1] Kad stranka ili drugi učesnik u postupku podnesu pritužbu, predsednik suda dužan je da je razmotri i da o njenoj osnovanosti i preduzetim merama obavesti podnosioca pritužbe, kao i predsednika neposredno višeg suda, a sve u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe (Zakon o uređenju sudova, član 55, stav2).

1 KOMENTAR

  1. Poštovani,
    Shodno činjenici da je Evropska unija napravila skrining i konstatovala:“da je naše pravosudje katastrofa“. dokaz toga je sve ovo što nam se dešava, ni od Vrhovnog kasacionog suda neočekujte zakonito postupanje, jer ostvarenih rezultata u sprovodjenju propisa, nema već puko transportovanje, na sajtu suda.
    Ukinimo sudove, i svi u Strazbur po pravdu, jedino se tamo poštuju i znaju zakoni.A i državi bi to bilo isplativije i jeftinije.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime