Izabrani izbori umesto reformi

Srbija na daljinsko upravljanje

0
505

GlasanjeTabloid „Kurir“, koji se verovatno nalazi pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića, danas piše da su se Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić sastali u tajnosti nekoliko sati pre nego što je lider SNS obznanio odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Navodno, ova trojica su se dogovorili „da će naprednjaci posle izbora ponovo praviti vladu sa socijalistima“. Pošto je teško zamisliti da bi „Kurir“ smeo da objavi nešto u vezi Vučića, a da se o tome najpre s njim ne konsultuje, moglo bi se pretpostaviti, da se pomenuti sastanak srpskog trijumvirata uistinu dogodio.

Prvo pitanje, koje se ovde logično nameće, jeste, zašto se održavaju izbori, ako se unapred zna da će Vladu Srbiji sačinjavati isti oni akteri koji tu Vladu i danas čine? Ukoliko se tu radi samo o tome, da PPV ima ambiciju da nadalje ne bude PPV, već premijer, tada se to moglo uraditi daleko jednostavnije i bez nepotrebnih troškova u trenutku kada se toliko govori o štednji.

Po procenama ozbiljnih eksperata vanredni izbori u Srbiji će koštati preko 30 miliona evra. Ogroman novac. Pogotovo kada se uzme u obzir činjenica da bi se tim novcem moglo izgraditi na stotine dečjih vrtića, škola ili sportskih dvorana. Zapravo, aktuelne vlasti će spiskati budućnost mnoge naše dece samo da bi udovoljili svojoj sujeti i samoljublju. Naravno, škole, vrtići, domovi kulture, sportske hale, ostaće da čekaju bolje dane, iste one koje su beznadežno čekali prethodnih nekoliko decenija.

Ili, na hiljade dečjih života moglo bi da bude spaseno tim novcem, jer bi im se omogućilo adekvatno i brzo lečenje izvan zemlje za one bolesti koje se u Srbiji ne mogu lečiti. Ali, srpske političare sudbina građana Srbije nimalo ne zanima, niti ih zanima da pomognu da se spase bar jedan jedini dečji život.

Začudo, u Srbiji i dalje, barem prema istraživanjima markentinških agencija, ova trenutna pozicija (vlast) ima podršku od gotovo 70 odsto biračkog tela.

Ali, ovde se, izgleda, na izbore  ide s namerom da  se osvoji apsolutna vlast; i baš zato Aleksandar Vučić ubeđuje svoje „partnere“ da će ih uključiti i u buduću vlast. On ozbiljno računa na onu „markentinšku“ podršku od, maltene, 50 procenata i veruje da će dobrim medijskim nastupom, koji će mu osmisliti nemački eksperti za javno mnjenje, uspeti da ostvari nešto slično onome što danas imamo u Severnoj Koreji. Zapad zna da su Srbi skloni kultu ličnosti, a za ulogu „oca nacije“ oni trenutno nemaju nikoga boljeg od PPV-a.

U stvari, srpsku politiku danas više vodi nemački Bundestag nego srpska Skupština. Vučić je to potvrdio ne samo postavljanjem Štros Kana, Fratinija i Guzenbauera (sva trojica zastupaju nemačke interese) za svoje savetnike, nego i konkretnim radnjama, kao što su njegove agitprop aktivnosti na „izmeni svesti srpskog naroda“ (zadatak direktno naložen od Bundestaga) i pokušaj kolektivno samoubilačke psiho-diverzije tvrdnjom da „Albanci nisu ubili mladiće u kafiću ‘Panda’ u Peći 1998. godine“.

Aleksandar Vučić grozničavo računa da će preuzimanjem svih dizgina u Srbiji nekako sprečiti da prava istina o njemu nikada ne ispliva na svetlo dana. Njegovo ponašanje iskače iz okvira normalnog i zdravog ponašanja (ne samo zbog onih raspamećenih reči „da mu se približilo“ i da zna kako će „skončati“), nego i zbog njegovih medijskih „predstava“, koje obavlja na takav način, kao da u određenim momentima ne uspeva da izdeklamuje naučeni tekst.

Odavno se primetilo da Vučić sebe odnekud poistovećuje sa državom Srbijom. Država – to sam ja! – kao da Vučić ponavlja reči Luja XIV (L’État, c’est moi). On to, dobija se utisak, čini u ozbiljnom strahu za svoju sudbinu. Ipak, teško je proniknuti, šta bi to moglo da bude predmet njegove kompulzivne želje za „skrivanjem“ ili neobznanjivanjem nekih “tajni” iz njegovog života (privatnog i političkog).

Još u toku briselskih pregovora, po sopstvenom priznanju, morao je tamo da prespava na golom podu. Zašto se on tada, valjda po volji Ketrin Ešton, valjao po podu, ostalo je nejasno; srpska javnost se kasnije tim pitanjem uopšte nije ozbiljnije bavila. Takav čin poniženja nezamisliv je za ozbiljnog političara bilo gde u svetu – pa ni za onog marionetskog (vazalnog). Naime, sigurno je da ne postoji normalan političar na svetu, koji bi dopustio da ga nateraju da spava na podu, a kamoli da se time, na kraju, još i ponosi – kako je to uradio Vučić.

Molimo se Bogu

Srbima ostaje da se mole Bogu i da se nadaju da će u Srbiji na vlast doći neko ko drži i do vlastite časti i do časti svoje zemlje. Ko bi to mogao danas biti? Realno, niko! Ali, narodu ne ostaje drugo do da veruje u čuda, koja se nikad ne događaju. Umesto bilo kakvih daljih nagađanja i „objašnjavanja“ šta nas je snašlo i šta će nas još snači, možda je najbolje da navedemo komentar jednog anonimnog čitaoca na internetu, koji kaže:

„Srbi probudite se! Pa, pocrkaćemo od gladi, bre. Nikada u istoriji nismo bili pasivniji, a unutrašnji neprijatelj nas ubija lagano. Banke gule – država ćuti. Najskuplja hrana u regionu, pa i u Evropi – država ćuti. Najskuplji benzin – država ćuti. Korumpirano zdravstvo – država ćuti. Korumpirano pravosuđe –država ćuti. Ko radi boji se otkaza. Ama, braćo Srbi, shvatite mi smo robovi! Gazde zarađuju milione, a mi jedva da smo živi.“

Svakome ko se ozbiljnije zamisli, danas je jasno da odluku o izborima u Srbiji nije mogao doneti Aleksandar Vučić. Odluku je, verovatno, donela Nemačka, koja sada uveliko kontroliše politiku u Srbiji i koja se otvoreno trudi da „prevaspita“ Srbe (izmeni im svest); i to tako da ovi shvate da su veći zločinci od nemačkih nacista u Drugom svetskom ratu. I nacisti su ubijali svoje ljude (ali kriminalce u Glajvicu – a ne decu) da bi inscenirali napad Poljaka na Treći rajh.

U srpsku glavu treba ubaciti crv sumnje, da su srpske službe vršile zločine nad sopstvenim narodom, da bi inscenirali rat sa „susedom“. Naravno, u Srbiji niko i ne pokušava da objasni, kakvu korist bi ondašnji Miloševićev režim mogao imati od slične zločinačke inscenacije. Realno, nikakve. U to vreme ofanziva protiv šiptaskih terorista je bila okončana; trajala je od februara do oktobra 1998, a napad na decu u kafiću „Panda“ desio se u decembru 1998. godine. Dakle, ne postoji nikakav “racionalan” motiv zbog kojeg bi nekakvi „ludaci“ u službi državne bezbednosti doneli odluku da počine takav gnusan zločin.

Opet, teško je proniknuti u motive zbog kojih bi Zapad, na čelu s Nemačkom, danas želeo da se u Srbiji održe prevremeni izbori. Možda im je cilj da sada dovedu novu garnituru na vlast, koja će, jasno i bez ikakvog okolišenja, priznati šiptarsko Kosovo i dopustiti toj NATO paradržavi da postane članica UN? Dovođenjem nove vlasti zaboravila bi se ova nagoveštena (a praktično nedokaziva) tvrdnja da je Miloševićev režim ubijao vlastitu decu. Takav “zločin” bi bio ostavljen da se “krčka” u srpskim glavama za neko drugo vreme, u kome će nam neki drugi marionetski režim saopštiti neke druge “strašne istine”.

Ako je tako, onda se postavlja pitanje, na koga Berlin i EU računaju? Ponovo će instalirati Demokratsku stranku? Zameniće SPS Čedinim „liberalima“ i Vukovim SPO „patriotama“? Postaviće Sonju Biserko, Natašu Kandić (ili nekog trećeg iz NVO Soroš ogranka) za premijera u Srbiji? Možda Sonju Liht; Vesnu Pešič ili Žarka Koraća? Čedomira Jovanovića ili Vuka Draškovića?

Za www.koreni.rs

T. Rajić

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime