Osećamo se suviše diskriminisano i suviše obespravljeno u svojoj rođenoj zemlji. Ovo je zemlja gde svi osim njenih građana imaju prava da kažu šta misle. Ovo je zemlja gde jedino pravo koje imaš jeste pravo da umreš. I to samo ako nisi zaposlen, jer ako jesi, smrt moraš da najaviš minimum petnaest dana ranije.
Ovo je zemlja gde, kad kažeš šta misliš, okarakterišu te kao fašistu jer ne podržavaš sveopštu hipokriziju i perverznu potrebu da se nekome ugodi nauštrb celog naroda. S jedne strane presing crkve koja je postala sve sem temelj duhovnosti, s druge strane presing političara koji su veći kriminalci od kriminalaca koje hapse, a sa treće strane presing raznih udruženja građana za zaštitu prava npr. kokošaka, jajeta, dinosaurusa, proizvođača čačkalica, mafijaša, manipulatora, lopova itd.
Ovo je kriminalna država gde se glupost koti na svakom ćošku, rađajući bezdan idiotluka i besmislica, trivija i groteski. Ako išta bude satrlo ovaj narod, sasvim sigurno će to biti glupost, licemerje i selektivna pravda.
Da ima ikakve pravednosti, niko se ne bi osetio diskriminasanim čistim iznošenjem nečijeg mišljenja, niti bi tu osobu koja je iznela mišljenje moga nazvati fašistom, nacistom ili bilo kojim pojmom sa negativnom konotacijom. Da ne postoji favorizacija određenog dela društva, niko ne bi imao problem sa tim ko će šta reći.
Ovo je država gde se ni invalidi nisu zbrinuli, gde bolesni nemaju uslove za lečenje a deca umiru skoro svakodnevno od teških bolesti koje se leče jedino velikim količinama novca jer je humanost izgubila značaj, i samo novac leči. Ako si siromašan – ti crkni. Nacija će tugovati tri dana, koliko vaspitanje nalaže, posle će te zaboraviti. Mada, zaboraviće te mnogo pre, možda čim zemlja padne preko tvog kovčega, a možda i pre nego što si umro, jer su te živog sahranili. Nema veze što si, anđele, bilo nečije dete, brat, sestra, drug. Nema veze što si živeo samo par godina. Nije to bitno. Bitno je da se ratuje za prava ljudi kojima se ta prava ni ne ukidaju. Nema veze što je invalidima; osim što su rođenjem ili stečeno ograničeni na kretanje i delanje; nema nikakve veze što ni ono što im možemo pomoći, mi ne pomažemo. Kakve veze ima? Njima ništa ne treba? Oni nisu ljudi? Ali se strasno i sa odsjajem ludila u očima brane prava jednih da oni drugi nemaju prava na izjašnjavanje koje se suprotstavlja mišljenjima prvih.
Ovo je država u kojoj o pravima žena najviše govore žene koje žive u savršeno balansiranom braku gde se njihova prava nikada ne dovode u pitanje. One obespravljene ćute jer nemaju prava da progovore, jer su u strahu da niko neće reagovati na njihov vapaj kao što nikada ranije niko i nije reagovao. Ovde o pravima muškaraca viču oni koji kod kuće imaju žene zmajeve: sposobne da budu i žene i majke i kurve i svetice – sve po potrebi, a da ne izgube svoj pravi identitet. Oni oštećeni su skrajnuti jer ko će im verovati da ih žena ugnjetava? Ovde o pravima manjina govore oni čije pravo niko ni ne dovodi u pitanje, dok većina koja živi na ivici egzistencije nema ama baš nikakva prava. Ta većina koja živi u svakakvim, samo ne i humanim uslovima, ta većina nema prava na mišljenje i stav. Nema prava da se ne slaže sa nečijim mišljenjem i stavom. Nema prava čak ni da misli drugačije nego što se to od njega, kao pripadnika većine, očekuje.
Zato, nemojmo o pravdi i pravima, jer to odavno ne postoji. Možda, eventualno, postoji za pojedinca, ali ne i za narod. Mi smo izbeglice u svojoj zemlji. Pomirite se s tim. Ili promenite to.
Ivana Pekić Malimarkov
Necenzurisano.com
