Izbor između više američkih opcija

Izbori su najzad okončani. Bilo je i nekih „iznenađenja“. Na sreću (ili nesreću), jedna stvar je ostala „konstanta“: u izboru između manje ili više američkih opcija, „pobedu“ su odnele manje ili više američke opcije. Iako su i mrtvi (opet) hodali zemljom kako bi zaokružili svoju političku opciju, gotovo polovina stanovništva nije glasala. Može se pretpostaviti da ta polovina nije želela da učestvuje u još jednom potvrđivanju kolonijalnog statusa Srbije.

Novi američki „Celzijus DOS“, u kom su perjanice Pajtić, Radulović, „Sanda“, „Boško“, „Boris“, „Čeda“, „Čanak“ i ostali dragi nam i poznati likovi, čeka svog „novog“ (a možda čak i „starog“) Koštunicu za predstojeće predsedničke izbore. I nije potrebno biti „najveći vlaški celzijus-intelektualac“, da bi se videlo kako se za tu „eminentnu“ poziciju novog „vođe po američkom ukusu“ već uveliko „kibicuje“ takva veličina kao što je Vuk Jeremić (izdanak čuvene familije Pozderac). Isprazan i nesposoban, sa kapacitetima punjenog medijskog ćurana, bolje bi „mlatio praznu slamu“ čak i od sadašnjeg predsednika vaskolikog srpstva.

Međutim, sve ovo su nebitne, kratkoročne projekcije. Postavlja se pitanje šta nas iskustvo političkog života u kolonijalnoj Srbiji može poučiti dugoročno? Da je, na primer, neko tvrdio 1996. godine da će Aleksandar Vučić za dve decenije naslediti Miloševića na vlasti, ili da je 2006. neko tvrdio da će za manje od decenije baš on na vlasti naslediti Koštunicu dr Vojislava, bio bi ismejan, ako ne i posut katranom i perjem i sproveden kroz obred javnog ponižavanja. Pa ipak, nemoguće se dogodilo, što u „Zemlji Čuda“ i ne treba da čudi.

Šta bi, onda, na osnovu ove lekcije, mogla da bude dugoročna projekcija ovih izbora? Proteklih pet godina srpskog političkog života na veliku scenu izveden je nov i vrlo zanimljiv „igrač“, relativno mlad, ali zato izuzetno perspektivan – Boško Obradović. Kršni Čačanin, spoj sirovosti i elokvencije diplomiranog „srbiste“, do skora porodičan čovek, koji se i dalje nekako „bori za porodične vrednosti“, idealan je kandidat da u doglednom periodu bude zamena za „Gospodara Vučića“. Pre svega, on je očigledno u jakom dilu sa zapadnim strukturama moći već od 2013. godine, što se jasno videlo i na ovim izborima, to jest po insistiranju američkog ambasadora da Dveri i DSS pređu cenzus. U toku nepune tri godine, Obradović je proverenom tehnologijom transformisan prema parametrima globalnog Četvrtog Rajha i vraćen u Srbiju kao potencijalni „srpski Pinoče“.

Nije daleko od pameti da će uloga sprovođenja globalnog nacističkog projekta u bivšim komunističkim državama biti poverena „ekstremno desnim“ ili verskoradikalnim opcijama. Te primere uveliko vidimo kroz ukrajinski „Desni sektor“ ili DAESH („Islamofašističku državu“). Idealni kandidati za takvu „delatnost“ u Srbiji su bili radikali (čak je i sadašnja SRS za to i dalje sjajan kandidat, uz to i pod kontrolom „haškog mehanizma“) i „dveraši“. Šešelj, koji je prikriveni eksponent globalističkih interesa više decenija, već je prilično potrošen, uprkos nedavnom „izbornom povampirenju“. Ali zato je „sila i dalje jaka“ u njegovom i Vučićevom idealnom nasledniku, Bošku Obradoviću – provincijskom mangupu koji je odavno skrupule žrtvovao zarad „političkog uspeha“. Da to nije daleko od istine govori i činjenica da su njegove „kvalitete“ već prepoznali i javno afirmisali i aktuelni „gaulajteri“ globalističkog Rajha, Pajtić i Radulović.

Kad se sve navedeno uzme u obzir, ovi izbori mogli bi definitivno da ukažu na suštinsku stvar, a to je da, birajući manje ili veće zlo, zapravo biramo jedino između sporije ili brže propasti. Pritom, ne bi trebalo ispustiti iz vida da ni sve propasti nisu iste. Legenda kaže da je Feniks ptica imala čudesnu moć da se svakih pet stotina godina spali u svom gnezdu, pa potom iz svog pepela ustaje, spremna za novi životni ciklus.

Dragan Miljanić

Vidovdan