Kada se Aleksandar Vučić, nakon izbora 2016. godine, pojavio pred novinarima da saopšti svoje viđenje izborne odluke srpskih građana, istakao je tri stvari.
Prvo – pohvalio se da su ti izbori bili, navodno, „s najmanje nepravilnosti u poslednjih 25 godina“.
Drugo – podičio se da je SNS, tobože, osvojio više od 50 odsto glasova – što je, prema njegovim ranijim izjavama, i bio osnovni cilj kampanje.
„Samo smo mi u to verovali“, dodao je još Vučić, jer „novinari su pravili ankete i niko nam nije davao više od 40 odsto. Ovo je istorijski rezultat“, kazao je zadovoljno.
Treće – rekao je da su „tri liste ispod cenzusa: SDS–LDP–LSV 4,7%, DJB 4,7% i DSS–Dveri 4,4%“. Pri tome, po njegovom osećanju, jedino „za SDS–LDP–LSV moguće je da pređu cenzus“. On je još i kampanju SNS-a ponosno označio kao „čistu, poštenu, odgovornu i ozbiljnu“, naglasivši da je „duboko dirnut izbornim rezultatima“.
U vezi s navedenim, važno je uočiti da nijedna od te tri Vučićeve tvrdnje nije bila sasvim tačna. U stvari, zapravo nijedna nije bila uopšte tačna.
Najpre, ovi izbori nesumnjivo su bili najproblematičniji izbori posle 2000. godine, a po razmeri uočenih manipulacija i nepravilnosti, na koje je opozicija složno ukazala, nisu previše zaostajali čak ni za ponekim od onih čuvenih spornih izbora iz devedesetih.
Ne samo da je zabeležena, više nego ikada ranije, kupovina glasova preko zamene izbornih listića – tzv. bugarski voz: SNS-bot dȃ glasaču zaokružen glasački papir, a on njemu iznese svoj prazan list, koji SNS-korteš, onda, ponovno zaokruži i preda sledećem kupljenom glasaču; nego je, još, i glasanje beogradskog SNS gradonačelnika bilo praćeno belodanim kršenjem izbornih propisa: na fotografijama se lepo vidi nedostatak kontrolnog listića i nezapečaćena kutija.
Ovakvo masovno gaženje elementarnih izbornih pravila nije zabeleženo bar u poslednjih pet izbornih ciklusa. Stoga, izbori 2016. godine, šta god rekli EU posmatrači, nesumnjivo da su korak unazad u odnosu na izbore od 2000. godine do danas.
To, naravno, ne znači da su izbori 2016. godine bili u celosti nelegitimni. Ali, ako se čak tri liste nalaze na oko 5% cenza, a svaka lista koja ne uđe u parlament preliva svoje glasove prvenstveno u SNS korito – onda čak i najmanja manipulacija može biti presudna. Ko to ne shvata, teško da razume šta su izbori, šta je brojanje, a šta statistika.
Drugo, Vučićev iskaz da SNS-u „niko nije davao više od 40 odsto“ prilično je neistinit. Ako ćemo pravo, većina istraživača prognozirala je da će SNS uzeti više od polovine glasova: „Cesid“ 54%, „Faktor plus“ 51%, „Ipsos“ 51% i „Propozitiv“ 51%. Samo su „Ninamedija“ i „NSPM“ davali SNS-u 47% glasova.
No iako je Vučić zadao u zadatak mašineriji SNS-a da mora osvojiti preko 50 posto glasova, rezultat je u trenutku predaje ovog teksta za objavljivanje (ponedeljak, 25. april, 17 časova), a prema RIK-ovih 97% obrađenih biračkih mesta, bio tek 48 posto.
Kolona SNS-a, dakle, jeste prva po uspehu. Ali, poslanici SNS-a bez koalicionih partnera sa izborne liste SNS-a – PUPS, Socijaldemokratska partija Srbije, Nova Srbija, Pokret socijalista, itd. – za razliku od prošlih izbora, više nisu u prilici da samostalno izglasaju vladu. Jer, poslanika koji su članovi SNS sada je, zapravo, manje od sto. Dosad ih je bilo 131.
Ako je to „istorijski“ uspeh SNS-a, onda je stvarno teško reći u kom pravcu ide SNS istorija. Štaviše, „istorijski rezultat“ SNS-koalicije od 48% i dalje je poprilično daleko od učinka DOS-a iz 2000. godine, i njegovih 64% glasova. Kako 48% može biti veće od 64% – da bi SNS zbilja postigao „istorijski rezultat“ – to valjda može da razume samo onaj ko na svet gleda prvenstveno kroz SNS-propagandne naočare.
No, kako bilo, teško da je išta što je rečeno u Vučićevom postizbornom obraćanju naciji tačno. Nije to bio samo neistinit izveštaj. Bila je to i dosta nedopadljiva slika nosioca režima koji teško uspeva da razume šta se na ovim izborima zapravo dogodilo.
Naime, ako je Vučić, posle izbora 2014. godine, pravio koalicionu vladu zato što je hteo, posle izbora 2016. godine praviće je zato što mora. Dakako, neće biti malo stranaka u skupštini Srbije (tj. njihovih lidera) koji će hteti da uđu vlast. Ali, Vučić više neće biti apsolutni gospodar vlade, niti parlamenta.
U skupštini će se, naime, posle ovih izbora, obrazovati znatno jača opozicija nego što je to bilo nakon glasanja 2014. godine. To je za svakog kome je na srcu Srbija i demokratija dobra vest. Loša vest je, međutim, to što opozicija niti će biti ni homogena, niti koherentna.
Recimo, oni koji su pozivali da se glasa za Demokratsku stranku – poput drugosrbijanskih perjanica Peščanika – za cilj očekivanog DS delovanja isticali su „odbacivanje ratne i velikosrpske politike“, „priznavanje genocida u Srebrenici“, „plaćanje ratnih reparacija“, „suočavanje sa ratnim zločinima“, „priznanje nezavisnosti Kosova“, „izvinjenje Albancima za višedecenijsku torturu, progone i ubijanja“, „negovanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom“, „ukidanje podrške Republici Srpskoj“ i „beskompromisne reforme, kako bi se Srbija pridružila EU i NATO“.
Ako Demokratska stranka, u budućem srpskom parlamentu, stvarno bude zastupala takva stanovišta, onda je jasno da će ta opozicija biti gora od Vučićeve vlasti.
Takođe, malo je sumnje da će Šešelj u skupštini više od vlasti napadati prvenstveno opoziciju. Vojvoda će, kako se očekuje, kidisati ne samo na NATO-opoziciju, već i na istinsku demokratsku i nacionalnu opoziciju. To će parlament učiniti svakako zanimljivijim mestom nego što je bio dosada. Ali, loše je ako istinsku javnu debatu zameni rijaliti šou jednog čoveka i jedne (tj. njegove) stranke.
Kakogod, Vučić posle ovih izbora nije isti kao Vučić pre njih. NJegova vlast je formalno produžena. Ali, ona je slabija i ranjivija nego dosad. Izbori 2016. godine pokazali su da SNS nije u stanju da pošteno dobije većinu. Oni su pokazali da tek s širokom koalicijom Vučić može da uzme parlament. Oni su odredili da Vučić mora da primi SPS za partnera u Vojvodini, kako bi tamo imao većinu.
Vučić je na ovim izborima, tako, dobio manje nego što je planirao. To jasno predočava njegovu slabost, ranjivost njegovog režima i greške njegove politike.
Vučić je 25. aprila slabiji nego što je bio 23. aprila. Naravno, to ni izbliza nije dovoljno za očekivanje da nam predstoji obaranje aktuelne kolonijalne uprave nad Srbijom. Za to će ipak biti potrebno više od izbora održanih u prošlu nedelju.
Ali, prvi korak rušenja režima koji je izdao Sever Kosova i parazitski zaposeo državu napravljen je. A kada će biti taj poslednji korak – pokazaće bliža budućnost.
Slobodan Antonić
