Konstatacija „Ovo ima samo kod nas!“ je postala uzrečica u Srbiji. Naravno, često se preteruje, pa je i zaključak kako nešto „ima samo kod nas“ netačan. Međutim, dešava se ponekad da takva kvalifikacija bude sasvim opravdana. Tako je izvesnu medijsku pažnju i političku težinu dobila vest o rezultatima izbora za savete mesnih zajednica u selima Drenovac i Desić. Za neupućene, radi se o teritoriji opštine Šabac. Gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović je posle objavljivanja rezultata sav usihićen saopštio kako je „pobeđena politika Srpske napredne stranke, jer u tim selima naprednjački kandidati nisu osvojili nijedan mandat“. Na upriličenoj konferenciji za novinare još je i dodao kako je Šabac „mesto u kojem godinama pobeđuje politika, a ne trange-frange neformalna ubeđivanja i tabloidizacija života“. Nije do kraja ostalo razjašnjeno šta je ovime hteo da kaže, ali je za pretpostaviti kako je, kao i na lokalnim izborima održanim proteklih meseci u nekoliko opština u Srbiji, bilo već uobičajenog korišćenja „resursa republičke vlasti“ za obezbeđivanje određenog kontingenta glasova na lokalu.
E sada, da se vratimo na konstataciju sa početka teksta: „samo kod nas“ ima da rezultati izbora u dve periferne mesne zajednice (da se ne uvrede stanovnici Drenovca i Desića, ali se ipak ne radi o, u bilo kojem smislu, najznačajnijim naseljenim mestima u opštini Šabac) pobude toliku pažnju. I da se o tome u beogradskoj političkoj čaršiji, koja do juče nije ni znala da sela sa ovakvim nazivima postoje, naširoko o tome raspreda. Šta koga interesuje, osim stanovnika i ujedno glasača u tim mestima, ko ima većinu u kojoj mesnoj zajednici!? Ti izbori nisu do sada privlačili ama baš nikakvu pažnju šire javnosti, čak ni u vreme komunizma.
Razlog zašto se upravo sada dešava da „ovo ima samo kod nas“, treba tražiti u poruci gradonačelnika Šapca, koji je izborne rezultate rastumačio kao poraz politike Srpske napredne stranke. Sada, daleko je od toga da se neuspeh jedne političke partije na izborima za dve mesne zajednice može tumačiti i kao poraz njene politike, ali je dosadašnje ponašanje Srpske napredne stranke dalo za pravo Nebojši Zelenoviću. Od jednih do drugih lokalnih izbora, od jedne do druge opštine, Srpska napredna stranka je dodavala gas, za nju je ovo postalo pitanje svih pitanja. Otuda i angažovanje „teške artiljerije“ u predizbornim kampanjama u Kuli, Mionici, Lučanima i stvaranje nepotrebnih tenzija. Ne postoje lokalni izbori, održani u poslednjih pola godine, koji su se završili u fer i demokratskoj atmosferi. Bilo je tu razbijenih glava, verbalnih obračuna, pretnji, krivičnih i prekršajnih prijava.
Imperativ vladajuće partije je održati visok rejting i pokazati kako se i na svakom narednom, ponovljenom ili redovnom glasanju na lokalu, osvaja preko 50 posto glasova. Sa jedne strane, ovakva strategija Aleksandra Vučića je nerazumljiva. Donekle i besmislena. Lokalne vlasti imaju lokalne specifičnosti, lokalne samouprave imaju lokalne lidere. Nemoguće je pobeđivati i vladati u svakoj opštini u Srbiji. Nemoguće je održavati tako visok rejting (oko 50 odsto) na svakim lokalnim izborima. Opasnost je za Srpsku naprednu stranku i to što se sada sa lokalnih, sve ovo preliva i na izbore za savete mesnih zajednica. Apetiti mesnih odbora su veliki, oni očekuju neposredno mešanje stranačke centrale i samim tim (zlo)upotrebu resursa republičke vlade čak i kada se održavaju izbori za savete mesnih zajednica. U očima lokalnih stranačkih aktivista iz Drenovca i Desića, oni su jednako bitni koliko i Lučani i Mionica. Zato i očekuju pomoć „teške artiljerije“. Kada je jednom postavio prag proglašavanja političkih uspeha i stranačkih pobeda tako nisko-na nivo lokalnih izbora, Aleksandar Vučić je morao znati da će ga vreme pomeriti još niže-do izbora za savete mesnih zajednica. Vršenje vlasti troši i pojedince i stranke, „prag uspeha“ se prirodno spušta nadole. Posle četvrte godine vlasti za uspehe se proglašava nešto što je u prvoj godini verovatno bilo nezamislivo.
Ali, ako je nemoguće ostvariti pobedu u svakoj opštini u Srbiji, šta tek onda reći za mogućnost pobede u svakoj mesnoj zajednici!? Zbog toga je ovakva strategija nerazumljiva. Ona se, sve su prilike, već na ovom primeru iz Šapca može pretvoriti u početak kraja visokog rejtinga Srpske napredne stranke.
Sa druge strane, međutim, Aleksandar Vučić je prinuđen da stalno bude u predizbornoj kampanji. To je posao koji najbolje zna da radi. Tu se snalazi kao riba u vodi. Analiza fokus grupa, smišljanje parola, održavanje tenzije, vremensko projektovanje kampanje, to su stvari koje čine njegov politički život. Čim se izmakao iz svog „prirodnog“ okruženja, on je počeo da pravi kardinalne greške. Jedno je organizovati predizbornu kampanju, a nešto sasvim drugo voditi državu. Tako smo sada došli u situaciju, da ćemo na Kosovu dati sve što se može dati zarad otvaranja pregovaračkog poglavlja (!?), da ćemo sve preostale resurse (obradivo zemljište, izvorišta, rudno bogatstvo, telekomunikacije i td.) raskrčmiti zarad eventualnog ulaska u EU najranije 2030. godine (ovo je novi datum koji u neformalnim razgovorima najčešće pominju birokrate i političari iz Nemačke), a da će naša energetska bezbednost zavisiti od američkog tečnog gasa (duplo skuplji od ruskog zemnog!) koji ćemo kupovati preko terminala u Hrvatskoj (sa kojom imamo cirka stotinjak nerešenih bilateralnih pitanja; inače, razgovori sa Bajdenom i Nulandovom o energetskom sporazumu su počeli u trenutku kada Viktor Orban pokušava sa Rusijom da utanači kako će Mađarska biti povezana sa Turskim tokom od 2018. godine, što je još jedan pokazatelj potpune isključenosti iz međunarodne politike i slabog praćenja dešavanja koja nas se tiču). Na kraju, kao jagoda na vrhu torte, pojavljuje se odlazak premijera Srbije u Hrvatsku, na Dan državnosti Srbije, gde je minutom ćutanja odao počast hrvatskim bojovnicima koji su izvršili najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Neki u tome traže simboliku, ali sumnjam da je ima: ovde se radi o čistom neznanju i tragičnom nesnalaženju (ako je već postojao pritisak da se u Zagreb putuje, ovaj minut ćutanja se morao izbeći-nije to nepoznato niti se retko primenjuje u diplomatskoj praksi). Utešne poruke predsednika Srbije, koji se i dalje oslanja na strukturu Srpske napredne stranke, kako je „Srbija jedna od retkih, ako ne i jedina država, koja danas nema neprijatelja“, ostaće zabeležena za rubriku „Verovali ili ne“ kada se u nekom budućem vremenu bude podvlačila istorijska crta o karakteru vlasti i rezultatima Srpske napredne stranke.
Dakle, ukoliko ne bude nekih izbora u čestim i pravilnim vremenskim razmacima i, samim tim, kontinualne predizborne kampanje u kojoj se može obećavati i održavati politička tenzija, rejting Srpske napredne stranke padati. Vidljivijih rezultata nema, niti će ih u postojećim okolnostima biti. A „mirnodopski uslovi“ u kojima bi se vlast bavila državom, a opozicija sobom, ubrzo bi doveli da dođe do konsolidacije sada rasturene i dezorijentisane opozicije. Još jedan razlog za održavanjem stalne predizborne kampanje može se naći u strukturi Srpske napredne stranke. Praktično, posle parlamentarnih izbora 2014. godine ovo je ostala jedina partija preko koje se može zadovoljiti neki politički, kolektivni ili pojedinačni interes. To je dovelo do njenog neprirodnog i asimetričnog rasta. Postoje mesta u Srbiji sa oko 30 hiljada stanovnika, a u kojima lokalni odbori naprednjaka navode kako broje 5 hiljada članova. Kako sve te ljude zadovoljiti? Kako njihove interese pomiriti? Gore po političku partiju od nepostojanja dovoljnog broja članova, je postojanje velikog broja nezadovoljnih članova. Nisu u Komunističku partiju bez potrebe primali posle dugog perioda čekanja, pohađanja političkih škola i raznih provera… Da bi se ostvarivao politički uticaj i mogla dobro organizovati partija, kako su to i u Sovjetskom savezu i u Velikoj Britaniji izračunali, neophodno je 0,1-0,5 posto od biračkog tela. Sve preko tog broja će više smetati, nego doprinositi.
Izborna kampanja sada postaje i izduvni ventil za narastajuće nezadovoljstvo unutar Srpske napredne stranke, to je možda i jedini način da se održi visok nivo discipline i motivisanosti za rad članstva.
Imajući sve ovo u vidu, čini se da Aleksandar Vučić ulazi u igru iz koje dugoročno ne može izaći kao pobednik. Pritisak stranke i njegovo „prirodno okruženje“ teraju ga na organizovanje stalne izborne kampanje i angažovanje svih resursa kojima raspolaže čak i kada se budu raspisivali izbori za savete mesnih zajednica. Međutim, nemoguće je da, i pored maksimalnog angažmana, Srpska napredna stranka održi postojeći rejting i pobeđuje na svakim izborima-od mesne zajednice do republičkog nivoa. Zbog toga, dodajući dramatičan ton trenutku pred kojim se nalazi Aleksandar Vučić, može se reći da on polako ulazi u situaciju kada će morati ili da sve češće raspisuje izbore ili da doživi brzu političku smrt. Sve češći izbori i sve učestalije kampanje produžavaće mu politički život i omogućiti da kontroliše sada već prenaraslu stranačku infrastrukturu.
Ono što je najbitnije u svemu, nije politička sudbina Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, već: gde je tu država? Kako u uslovima kontinualne kampanje i stalnih izbora zaštiti državne i nacionalne interese? Koliko takav ambijent može destabilizovati zemlju i društvo? Ulazak u period stalnih izbora otvoriće vrata raznim interesnim grupama, pre svega onim pod kontrolom zapadnih centara moći, da upravljaju državom. Tu više nema ni Narodne skupštine, niti izvršne i sudske vlasti. Što u uslovima ekonomske krize, rasta socijalne napetosti i pogoršavanja odnosa između sila tradicionalno zainteresovanih za dešavanja na Balkanu može po Srbiju proizvesti tragičan rezultat. Tu se krije i najveća opasnost za Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića. Jer, izbori dolaze i prolaze, a istorijski sud ostaje!
Dušan PROROKOVIĆ
