Dileme nema, Vučić je već pobednik mada je izborna trka tek započela. To nam predočavaju mnogi, i agencije za istraživanje javnosti i novinari i kolumnisti „Politike“. Otkud to? Ta sigurnost u prognozi, u društvu pluralističke demokratije? Reč je o politici u kojoj novinari više prate karavane, nego što na njih laju dok prolaze. Šta bi drugo. Odande dolazi koska, ili čak “tanjir supe”.
Onih hrabrih pojedinaca, analitičara iz “mračnih devedesetih”, iz vremena “Slobo, Sadame”, nigde da se oglase protiv višepartijskog jednoumlja. Tu i tamo Vesna po dužnosti, ali nju više ne uzimaju ozbiljno. Nije onda ni čudo da se čak iz orbite ruskog “Sputnika” problemi srpske većine, sabijene u ćošak i ćutanje, nekako ne vide ovi iritantni “detalji” u Srbiji. Pogotovo nema vidljivih primedbi na makijavelizam “svemoćnog premijera“. Jer, u zadatom geopolitičkom okviru na Balkanu, gde je Moskva inferiorna još od dvehiljadite, a SAD dobijaju sve mečeve, verovatno je bolje imati ikakvog partnera, nego pružiti alibi da se istopi i ono malo pretežno formalne i verbalne neutralnosti. A pritisci zapada jačaju u tom pravcu, saznajemo od izvora sa koga ne vode dva, već samo jedan putić.
Mada ima i procena vezanih isključivo za kuloare, a u vezi sa „tajanstvenim povlačenjem“ u Siriji i deklaraciji iz Moskve, da se spoljna politika okreće “policentrizmu centara moći“, dakle, to čitaj kao novu podelu interesnih sfera. Ovoga puta bi to mogla biti nova balkanska Jalta.
Sve to proširuje jato preletača bivših, kako patriota tako i globalista, u evropejski preumljene medijske kooperativce vlasti. Danas oni Vučićeve preostale malobrojne protivnike, ili one koji to samo glume, “plaše” svojim prognozama i savetuju da ostanu u mišjim rupama. Uveravaju ih da sede tamo, za njihovo dobro, a zarad neke sinekurice. Čak i nekada oštra pera koja su kidisala da l’ na Slobu, da l’ na Zorana, u prevelikoj nuždi zastala su u vazduhu.
Pa čak i vazda protivan SNS-u, recimo Đorđe Vukadinović NSPM, kao da se radije bavi statistikom koja najavljuje trijumf Vučića, nego britkom kritikom onog što je vlast radila ili nije. A i njegova statistika, naša dika, bogme potvrđuje ono iz Politike – veliku nadmoć Vučića. “Rečju”, kako bi to rekao elokventni Željko Cvijanović, koji mnogo više golica pažnju no što kaže, ni u pisanim ni u elektronskim medijima nema više pravog otpora vlasti. Što bi rekao Svetislav Basara, čist simulakrum idile u kohabitaciji “pas i mačka u bedaku pod istim zaklonom”.
Dakle, pravog otpora nema. Onaj iz Oktobra je naklonjen premijeru kao i on ključnim NVO kritičarima “one“ njegove nekadašnje Velike Srbije. Kojoj je i sam, do momenta prosvetljenja “realnim stanjem na terenu”, potpuno pripadao. Čak i EU je oko poglavlja 23 kao suzbio Hrvate, a ko će da pita, da se usudi, koja je cena toga. Kao što znamo, i izbori 2012. i pobeda SNS i Tome kad je stigla unapred čestitka za pobedu, imali su pregolem račun koji je kasnije plaćen u Briselu.
Našta će sve to izaći, videće se naredne četiri “pobedničke” godine novog ili ti najnovijeg mandata, kada će se posle kosovskog, po svemu rasplitati vojvođanski Gordijev čvor. Ne presecanjem , nego natenane, onako vojvođanski. Mustra je već stvorena u južnoj pokrajini ili u Montenegru. Dakle, do 24. aprila predstoji obavezno učestvovati u izbornom ciklusu i cirkusu. Nešto kao umesto Dana mladosti, sada dan “izborne radosti”. To nije baš u duhu Pjera de Kubertena, koji je ipak istinsko nadmetanje podrazumevao kao ključni faktor fer i istinskog takmičenja. Ali duh olimpizma odavno ne stanuje u srpskoj (i ne samo srpskoj) politici.
Prema brojnim procenama koje podvlači i sve prisutniji “analitičar“ „Politike“, Vučić nam je pisan do 2020. Najmanje do tada. A možda i narednih “10 do 12 godina”, već kako se pokaže u krivinama. Dakako, to šofiranje uz ne mali rzik po lično zdravlje “prajma” rasklimatanom Srbijom, čija kompresija, to jest borbeni duh i izdržljivost je na izdisaju, a sve na putu za Evropu, biće u znaku neizvesnog kraja. Jer, Hrvatska će, kako obećava Zagreb, revnosno kopati toliko dubokih rupa, da će se karoserija na takvoj diplomatskoj džadi, “miniranoj“ kraterima, verovatno raspasti pre cilja, ako cilja to jest EU i bude do tada.
Bivši predsednik Helsinškog odbora Hrvatske, Žarko Puhovski, čak otvoreno izjavljuje da “Hrvatska nikada nije bila u toliko superiornoj poziciji u odnosu na Srbiju”, što valja razumeti da u tom potkopavanju puta neće biti prečesto ometana od EU i SAD ili će prevladavanje problema imati svoju (tajnu) cenu. Osim toga, Zagreb nikada ništa ne čini samovoljno, već uz mig svojih gazda u Londonu, Vašingtonu ili kako je bilo do nedavno u Berlinu.
Recimo da će Beograd, kako se to već priprema oko “zločina nad Jevrejima na Starom Sajmištu” (ne spominje se u javnosti da je Srbija bila pod nemačkom okupacijom, a logor formalno pod jurisdikcijom NDH), nastojati da se samoproglasi kao zemlja zločina nad Jevrejima, iako to nije bila. I tako se skoro izjednači sa Hrvatskom (koja pomor Srba minimizira) naknadnim otkrićem ove elite, da je i ona nedićevska Srbija imala svoj Jasenovac.
Po najnovijem Vućiću (pazite sada) što se tiče samog ulaska u EU i možda neizvesnog opstanka unije, to pitanje i nije bitno za Srbiju. To znači, moramo da idemo u EU, iako će nje nestati dok mi dođemo do nje. Krucijalan je sam proces naše evropeizacije, ono red, rad i disciplina, red protestantske radne etike, ali ne na ulici, navijači, nezaposleni, već nemačka radinost u srpskom srcu, u radim navikama.
“Politika” savetuje da se opozicija sprema ne za ove izbore, već za one sledeće, da za četri godine imaju kandidata koji bi izašao na megdan Vučiću, koji je trenutno bez premca i konkurencije (ovo je ključno). Ali ne tražite tog lidera u ovoj impotentnoj opoziciji, kako onoj pronatovskoj, tako i onoj, navodno antinatovskoj, kaže se sa očito dobro obaveštenog mesta. Ima malo podrugljivog, a više deprimirajućeg u konstataciji da se pobednik zna pre izlaska na izbore. Može se reći i dosta prikrivenog cinizma nekoga ko veoma dobro zna ko komaduje promenom svesti bivših nacionalista u politički korektne globaliste. I zato Muharem Bazdulj u “Politici” ne može (čak i da hoće), a da pomalo ne tera šegu oko fame već poznatog pobednika i podsemava se u najstarijoj novini na Balkanu, opravdano, reklo bi se, očitom odsustvu neizvesnosti, makar delimične, u demokratiji i podrazumevajućem pluralizmu Srbije.
Ima tu, u tom pisanju, koje poznaje istoriju, puno istine. A još više bosanskog duha umešnog poigravanja sa “realnostima na terenu”, čemu je vidno sklon i sam premijer na svoj način. Dakle, poznate su mu varke sa zapada oko dvostrukih standard, ali i brutalnosti ketmanskog duha istoka, itekakao vekovno kalemljenog, posebno u Bosni. Taj teško uhvatljivi grif otomanskog makijavelizma da je baš sve dozvoljeno, a unapred oprošteno ako donese rezultate nekadašnjim Pašićevom radikalima, dodao je još vojvoda Šešelj. Ponovo faktor na političkoj pozornici kako predviđaju mnogi, pa i nekadašnji savetnik Vojislava Koštunice.
Gotovo da u srpskim medijima više nema kritičkih osvrta na tu najnoviju ketmansku realnost. Tako nam večiti kolumnista “Politike” Jakšić, otkriva kako je “patriotsko novinarstvo opasna iluzija”, već svi treba da unisono duvaju u istu globalističku tikvu. Umesto toga se roje medijski poslenici oko trpeze već viđenog pobednika, što je dan prognozirane pobede SNS bliži. To podseća na onu čuvenu opasku engleskog lorda pred galopski derbi godine: “Neka trče svi konji, a neka pobedi najbolji, ionako su svi iz moje stale.“ Dakle, pitanje izbora i ne samo u Srbiji, prvenstveno je pitanje štale iz koje dolazi izborno grlo i kladionica koje su u dogovoru sa gazdom. Nije u pitanju (kada se odlučuje pobednik) samo trkačka forma, već i čitava lepeza (ne)dozvoljenih sredstava, kojima isključivo vlasnik “svih grla“ u trci određuje ko će poneti lovorov venac A njemu doneti unosnu nagradu. Svako dobije svoje – narod predstavu u kojoj pomisli da nešto odlučuje, favorit pobedu, a pravi pobednici realne i opipljive koristi.
Milosav Dragić
Vidovdan
