Izbori – jednačina sa bezbroj nepoznatih

0
252

Približavajući se 2017. godini – u kojoj su obavezni predsednički izbori, a ni na ostalim nivoima nisu isključeni – uočavamo upadljivu nervoza režima, ili preciznije onoga koji i jeste sam režim.

predsednicki-kandidati-5
Predsednički kandidati

Negativna kampanja koja se pojavljivala u talasima, prošarana i prekidana povremenim bajkama o spasavanju sa Istoka ili Zapada, sada već ulazi u fazu manufakture permanentno usmerenih laži i besmislica koje kroz više režimskih medija sklapaju Frankenštajna koji će pojesti sasvim izvesnu srećnu budućnost Srbije. Kao u pesmi Darkvud daba „Elektropionir“: „Budućnost čeka iza ugla“.[1] To čekanje iz godine u godinu se odlaže na godinu ili dve dana, pa vernici Vučićeve dogme polako počinju da gube nadu u njegovu mesijansku ulogu. Ipak, teško je zaustaviti zahuktalu četvorogodišnju mašineriju i čini se, na prvi pogled, da će ona samleti svakoga ko bi se usudio da joj stane na put.

Kao u šahovskoj igri, tako i na političkoj tabli jedan previd vodi u niz pogrešaka koji se završavaju bezizlaznom situacijom i sigurnim porazom. Poraz se još uvek ne vidi u daljini maglovitog prolećnog jutra. Ipak, ono ne skriva nemir koji svakako vodi iz promašaja u promašaj. Detalj koji je zasigurno važan za građane i birače. Ubeđenje, a zapravo privid, koji je od samog početka želeo da nametne javnosti, famu, gotovo mit o svojoj nepogrešivosti, pored raznih sendvičara, „Nebojši iz Beograda“, višeminutnih „spontanih“ aplauza u skupštini, vrlo često, prikrivajući svoju nemoć i nesposobnost, podsticali su i opozicioni političari govoreći o svom protivniku kao vanserijskom tehnologu vlasti, nekome ko je izuzetno talentovan da vlada. Upravo najzagriženiji deo režimskog biračkog tela i želi da vidi nekoga ko čvrsto drži dizgine u svojim rukama. A šta su činjenice?

Preko dve decenije u politici i preko deceniju kovanja plana da postane apsolutni gospodar Srbije, iskoristivši vakum koji je nastao silnim previdima i promašajima pređašnjeg režima, takođe ubeđenog u svoj večni ostanak na vlasti, prosto mu se namestilo da podigne sa zemlje ono što je drugima ispalo. Dobivši moć u izvršnoj vlasti, iako samo kao tzv. vicepremijer, na čelu stranke koja je imala najveći broj poslanika u parlamentu, bez prepreka i otpora zgrabivši službe bezbednosti, iskoristivši već postojeće mehanizme pritiska na medije i „hrabrim“ hapšenjem Miroslava Miškovića, uz agresivnu kampanju savaotske moći podilazio je ljudima koji su bili željni bilo kakvog reda i napretka. On je iz dana u dan govorio kako baš to nudi. Ako se neko svakodnevno natčovečanskim naporima upinje da vam zaposli decu ili unuke koji godinama ne mogu naći posao – a on priprema nova radna mesta – lako ćete se odreći i dela penzije ili plate zarad boljeg života vaše dece. Da, budućnost čeka iza ugla… sa fantomkama!

Ništa genijalno, ništa spektakularno, naprotiv, vrlo lažljivo i pokvareno, gotovo lihvarski koristeći nesrećnu ekonomsku situaciju. I posle četiri godine vlasti i decenija pripremanja da uzjaše, polako konj pod njim, koji je izgledao krotak kao jagnje, vrlo lako i brzo može postati razjareni bik koji će ga zbaciti. A u pitanju je samo jedna loša procena. Naime, došavši do potpune vlasti, zahvaljujući pobedi tadašnjeg predsednika Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića, Aleksandru Vučiću se otvara put ka ostvarenju svog autokratskog sna. Da bude neprikosnoveni gospodar. „Poraslo dete, osamostalilo se…”[2] i iskoristilo priliku. Dečji snovi u glavi odraslog čoveka mogu biti pogubni za okolinu. I zaista, svako je dobio šta je želeo, Nikolić da bude „britanska kraljica” a Aleksandar da bude veliki, da bude „gospodar Vučić”. Međutim, nerazumevanje i otuđenost od svog naroda, mnogim vlastodršcima se vratilo kao bumerang. Kakvom silinom su ga bacali takvom ih je i pogađao u povratku. Dolazi vreme za reizbor, za proveru pred onima koji su ga ugnezdili na Andrićevom vencu. Ali, dete se osamostalilo i počelo da zapostavlja roditelja. Roditelj je malo ljut, a dete tvrdoglavo. Međutim, promenom u Predsedništvu Srbije urušio bi se veštački sistem kao kod prethodne vlasti ili one predpetooktobarske nakon čega su razni mešetari, prevaranti i špekulanti iskoristili vakum i priliku da zauzmu dobre pozicije za lične interese. Dete je toga svesno, pa je u opasnosti da izgubi sve što je prigrabilo od kada se osamostalilo. Ove dečje igre sa dramatično ozbiljnim stvarima, po pravilu dramatično puno i koštaju. Što glavne aktere, što gledaoce. Što bi narod rekao: „Igračka-plačka!”

Marketinški obrazac kojim se služi takođe je vrlo prost, naučen u „prethodnom životu“ a zvao se – „Radikalsko čudo u Zemunu“. Od tog čuda koje se gebelsovski prevaljivalo svakodnevno preko usta radikala, ostalo je čudo da je Vojislav Šešelj izgubio izbore u Zemunu od potpunog anonimusa. Njegovo političko čedo, malo modernije, našminkanije i naizgled pristojnije, koristi istu matricu koje se može nazvati – „Naprednjačko čudo na vodi“. Po zamislima ovoga modernog Temistokla, koji je uprkos milionskim dušmanima koji ne razumeju njegovu genijalnost i viziju uspeo da izgura ideju koju je samo on shvatio, da moć Srbije leži na mestu gde se balkanska reka polako približava evropskoj. Prema ranije datim obećanjima već je kula morala da zaklanja pogled na drugu stranu savske obale. Na njoj bi i naprednjački kandidat mogao da snima predizborne spotove. A najrevnosniji poreski obveznik u Srbiji bi sa svojom ružičastom televizijom mogao da iskoristi taj mamutski objekat da snimi i neku sapunicu. Ali realnost je jedan veliki mehur od sapunice.

Međutim, ono što brine lažnog vođu nisu gomile neistina koje prosipa i zbog toga mu ne crveni obraz niti obećanja koja redovno ne ispunjava, već ličnost koju će izabrati da vodi borbu za naredni petogodišnji mandat.

Iako je najlogičnije, pa ako hoćete najpristojnije, bilo za očekivati da će kandidat za predsednika biti onaj koji je svojom pobedom (i podrškom zapadnih prijatelja čiji su večiti dužnici time postali) otvorio vrata ulasku stranke u Vladu, koji se nije mešao u svoj, a kamoli u posao nepogrešivog premijera, počele su kalkulacije koje pokazuju nesigurnost i nervozu u vrhu režima. Javno šaljući poruku bivšem šefu stranke da još nije doneo odluku koga će podržati ne predsedničkim izborima, ucenom mu stavlja do znanja ko je zapravo gazda i da je Nikolićevo prošlo. Da se slučajno ne drzne da radi protiv njega ukoliko bi ga kandidovao i eventualnom podrškom mu obezbedio drugi mandat. I na državnom i na partijskom nivou. Ako ćemo pošteno govoriti, iako je Nikolićev ugled srozan kako njegovom inertnošću i nedelanjem, tako i prepumpavanjem ličnosti premijera, ipak je on ostao autoritet među naprednjacima.

To je i razlog što ne postoji treći koji bi imao šanse da pobedi na izborima, čak i uz podršku stranke i odanih slugu Aleksandra Vučića koji su premrežili, i opoganili, medijski prostor. Teško je zamisliti da bi Aleksandar Vučić sa mesta na kome drži sve dizgine u državi prešao na mesto sa koga bi neke od poluga vlasti i moći morao da prepusti drugima. To nikako ne ide uz njegovu ličnost. Sa druge strane je svestan da je isuviše skrajnuo druge, pre svega, još uvek aktuelnog predsednika Srbije, mada je odgovornost i u predsedniku i njegovom predsednikovanju. I sada i sutra i prekosutra, kada vidite bahatog, naizgled samouverenog, Aleksandra Vučića znajte da se iza tog lažnog osmeha krije strah i glavobolja od nesanice pred predsedničke izbore naredne godine.

Ako prihvatimo pretpostavku da se Vučić neće kandidovati i da jedini koji ima šanse da postigne zadovoljavajući rezultat jeste Tomislav Nikolić, postavlja se pitanje koliko je njegova pobeda izvesna. Po nervoznim reakcijama režima i ukomponovane medijske mašinerije za proizvodnju blata, taj željeni ishod nije ni približno tako siguran, uz sve lagodnosti koje drugi i pravi opozicioni kandidati neće imati. Naprotiv.

Nema sumnje da će režim, kao i svi režimi u istim prilikama do sada, štancovati svoje kandidate kako bi otkinuli po koji glas opoziciono nastrojenih ali nedovoljno jasno usmerenih birača. Još manje sumnje ima da će Vojislav Šešelj opet napraviti neki tajni dogovor sa Vučićem i sa guštom pljuvati po iskreno opozicionim kandidatima. Da bi zametnuo tragove koji vode iz Nemanjine, malko će morati da zakači i negdašnju svoju desnu ruku, ali to nije samo stvar dogovora već i ličnog zadovoljstva. Ono što sigurno neizmerno brine Aleksandra Vučića jeste pomisao da će deo nekadašnjih radikalskih, a danas naprednjačkih, glasača poslušati srce i ponovo, bar za ove izbore, prigrliti prvu ljubav. Ne samo što će to umanjiti broj glasova naprednjačkom kandidatu u prvom krugu, već je potpuno neizvesno kako će se oni ponašati u drugom. Teško je zamisliti da će svi oni koji su u prvom krugu glasali za Šešelja u drugom krugu glasati za Nikolića. Čak i da se ponovi ovogodišnji scenario – kada su uvek disciplinovani glasači SRS glasali za naprednjake na ponovljenim izborima na nekoliko biračkih mesta koja su odlučivali koliko će zapravo stranaka i koalicija ući u skupštinu i oslabiti i okrnjiti moć naprednjaka – pitanje je da li bi oni mogli da zaokruže kuma-izdajnika. Međutim, na glasove za Vojislava Šešelja iz prvog kruga, teško da može da računa opozicioni kandidat koji se bude takmičio sa Nikolićem u drugom krugu.

Kalkulacija je jasna, Tomislav Nikolić mora dobiti snažnu stranačku podršku da pokuša da izvojuje drugi mandat. Da stranka samo stane verbalno nije dovoljno, potrebno je da to učini i organizaciono. Najbezbolniji, najjeftiniji i način koji jedini daje nadu u uspeh jeste raspisivanje i republičkih izbora istovremeno. Nikolić bi se utopio i stranačku kampanju koju bi vodio Vučić. Ovoga puta bi Vučić pobedom možda mogao da obezbedi Nikoliću mandat. Tako da je sasvim izvesno da ćemo opet birati parlament jer ovaj saziv, iako skromnih oponentskih mogućnosti, isuviše zadaje glavobolje premijeru sa bezbroj lažnih obećanja.

Aleksandar Vučić je izjavio nešto što je nepojmljivo za parlamentarne demokratije, ali ne i za njegov totalitarni karakter, da neće pristati na kohabitaciju.[3] Imao je jedinstvenu priliku u prošlom sazivu da započne proceduru za promenu ustava i umesto naloga da se briše preambula promeni način izbora predsednika, koji bi se birao u skupštini. Mada bi najbolje rešenje za Srbiju bila parlamentarna monarhija (prim. autora). Ovako, želeo on to ili ne, birači i građani biraju predsednika svojim glasovima na direktnim izborima. Sudbonosno je važno da kandidat Aleksandra Vučića pobedi na predsedničkim izborima i zato mora pokrenuti celokupnu stranačku mašineriju.

Šta stoji sa druge strane? Pre nekoliko dana je zaštitnik građana Saša Janković, čini se – legao na rudu i podlegao pritisku jednog dela javnosti, objavio svoju kandidaturu za predsednika Srbije. Tako su tzv. drugosrbijanci dobili svoga kandidata, kandidata samozvane građanske opcije (kao i kada je u pitanju antifašizam i oni imaju „ekskluzivno“ pravo na korišćenje ove odrednice). Ali problem nastaje u tom korpusu, jer elitni a ujedno najekstremniji deo rodomrzaca, predvođeni Čedomirom Jovanovićem (zašto se tu promalja i lik Latinke Perović?!) ne žele da prihvate, za njihov „istančani“ ukus, isuviše mekanog Jankovića. Po njihovom mišljenju, Tadić je presporo predavao Kosovo i Metohiju Arnautima pa su otvoreno podržali Tomislava Nikolića. Nije čudno što je Jovanović odmah nakon objavljene kandidature Jankovića i izvesne kandidature Vuka Jeremića odmah priskočio u pomoć i po ko zna koji put ponudio svoje usluge Aleksandru Vučiću, jer on upravo sprovodi politiku za koju se oni zalažu više od decenije i brzinom koja njihovom ukusu prija. Sa druge strane, uslovno rečeno mekši deo ove struje u političkom i javnom životu Srbije, mnogo lukavije prikazuje ideje, u principu misleći isto, ali ne govori javno o srpskoj svekrivici od postanka sveta (pre Adama i posle njega). Mada, ruku na srce, ni oni ne propuštaju priliku da spomenu kako su Srbi homofobi, počinioci genocida i da su kod njih sve prisutnije fašističke tendencije. Ali, većini podržavaoca i potencijalnih glasača ovo nije primarni razlog za eventualni glas Jankoviću već odvratnost koju osećaju kada u dvadeset pokušaja da pogledaju nešto na televiziji tačno dvadeset puta ugledaju Vučića.

Spajanjem nespojivog Vučić želi da sa Jovanovićem zadovolji „prijatelje iz NATO-a“ a Šešeljem „rusku braću“, potpuno neiskren i prema jednima i prema drugima. Da bi pogled na istok bio uverljiviji pobrinuće se Dačićev SPS sa dobrim kontaktima u Rusiji. Ali, pošto je podjednako neiskren kao Vučić, Dačićeva eventualna podrška Nikoliću biće posledica ucene a ne zdrave političke kalkulacije. To dobro znaju Branko Ružić, Dijana Vukomanović i ostali razočarani, uglavnom mlađi, kadrovi (neopterećeni sećanjem na Miloševića) i glasači SPS-a, čiji glas Tomislav Nikolić neće nikad zadobiti. Socijalisti ipak, kao nekada Nebojša Čović, koriste priliku da na vreme pređu na pobedničku stranu.

Predlagači Saše Jankovića, koji stoje iza „Apela 100 javnih ličnosti“, pokazuju političko neiskustvo od koga pati i zaštitnik prava građana. Na njihovu žalost, pobedu na narednim predsedničkim izborima neće doneti „Tviter republika“ iz kruga dvojke, već glasovi svih građana čiji je zaštitnik bio Janković i kao takav je morao bolje da upozna građane Srbije. Iz prestoničke kancelarije se od najužeg gradskog centra dalje ne vidi. A poznavanje svog naroda je ključ ovih izbora. Srpski glasač je u većinskom slučaju konzervativan, u nekim delovima Srbije i izuzetno konzervativan. Sa lakoćom će najpre zaokružiti partije ili kandidate desnog usmerenja. Iskrene ili neiskrene. Čak ne moraju da imaju taj predznak već je dovoljno da imaju takav imidž. Glasači Saše Jankovića iskreni su protivnici Vučićevog režima, ali ne razumeju da taj režim mora biti potučen odakle je (zloupotrebljavajući osećanja narodna) došao – sa desna.

Naravno da to nije Vojislav Šešelj koji nikada nije predstavljao autentičnu srpsku desnicu. Kao ni Boško Obradović, koji najavljuje svoju kandidaturu i može računati isključivo na glasove članova i simpatizera Dveri. Ono što je bilo najpribližnije idealu srpske desnice doživelo je kolaps, na kraju i slom. Reč je o DSS-u, koji će od ostatka ostataka izaći sa svojim kandidatom, Aleksandrom Popovićem. Onaj deo koji je ostao veran demokratskim načelima i nije pristao da SNS kadrira unutar DSS, jednim delom će zaokružiti Obradovića, ali je važnije pitanje kome će glas dati u drugom krugu.

Kakav je demokratski kapacitet ostao u nekadašnjoj Koštuničinoj stranci govore i napisi iz medija još u septembru mesecu: „Miloš Jovanović – budući lider DSS“.[4] Čak i pre ponovnog izbora za potpredsednika stranke znalo se ko je budući predsednik partije. Nažalost, moramo konstatovati da Srbija danas nema autentičnu partiju demokratske desnice.

Propaganda Vučićevih petolizaca još uvek drži deo glasača u zabludi da režim vodi odgovornu nacionalnu politiku, da je Srbija u nezadrživom privrednom usponu koji ugrožava najjače ekonomije Evrope i da diplomatskom veštinom premijer uspeva da prevesla sve naše stvarne i izmišljene neprijatelje. Devedesetih su gotovo svi narodi na Balkanu rešili svoje nacionalno pitanje izuzev Srba, na čiju štetu su, uglavnom, drugi zaokružili svoje teritorije. To tumaranje i želja da i Srbi dobiju nekakvo zadovoljenje još uvek većinu stanovništva gura u identitetsko i nacionalno pitanje na štetu, drugih, ne manje važnih pitanja fizičkog opstanka. Zato je jako važno na tom polju raskrinkati štetočinsku politiku vlasti i otrgnuti glasove iskrenih patriota. Sa druge strane imamo partije i pokrete kojima težište nije na ovim pitanjima ali koji su snažno za promenu vladajuće garniture. Ta dva krila mogu poneti do pobede opozicionog kandidata i početi sa razmontiravanjem Vučićevog režima.

I pored medijskog mraka, u Beogradu i Vojvodini protivnici režima mogu gotovo ravnopravno da se nose sa režimom zahvaljujuću društvenim mrežama i internetu uopšte. Odlučujuća bitka za glas više će se voditi u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Za uspeh je potreban žestok terenski rad i koordinacija svih antirežimskih grupacija. Za svaki glas se valja pomučiti i u jugoistočnom delu centralne Srbije, ali po pravilu tu režimske partije i kandidati prolaze najbolje, po onoj narodnoj „glasaću te kad dođeš na vlast“.

Zbog svega navedenog za kraj smo ostavili, još uvek neozvaničenu ali izvesnu kandidaturu Vuka Jeremića. Jeremić je kandidat koji nije suviše mrzak liberalnim i levo liberalnim grupama a i nacionalno osvešćenim biračima je prihvatljiv. Takođe, može ponuditi i predstaviti program koji će i neopredeljene ili apstinente izvući na birališta. Jedini hendikep mu je što iza sebe nema izgrađenu i na terenu prekaljenu organizaciju. Ali, imajući u vidu da se ogledao u svojevrsnoj Ligi (UN) šampiona i završio takmičenje kao vicešampion – ima dovoljno iskustva u neravnopravnoj borbi bez prevelike „vojske“. Svi ostali protivrežimski kandidati imaju izvesna ograničenja koja ih ne mogu odvesti u drugi krug na megdan naprednjačkom kandidatu. Tamo gde su njihova ograničenja, prednosti su Vuka Jeremića, koji bez svake sumnje, lako može ući u drugi krug predsedničkih izbora. Bivši predsedavajući Generalne skupštine UN je dovoljno dugo van domaće političke scene i kala koji su stvorili naprednjaci od dolaska na vlast, a opet vrlo brzo i lako prepoznatljiv u celoj Srbiji. Pristojnost, ono što se posebno ističe kao glavni, nažalost, čini se i jedini adut Saše Jankovića, može se navesti kao jedna od mnogobrojnih prednosti Vuka Jeremića, pa je za očekivati da će svi koji budu dali glas Jankoviću u drugom zaokružiti broj ispred imena Vuka Jeremića. Još uvek se pamti „Marš na Drinu“ ansambla Viva vox na Ist riveru za Srpsku novu godinu, što je nakon niza godina neuspeha u spoljnoj politici značajno podiglo ponos izmrcvarenoj naciji.[5]

Takođe, beskompromisan stav po pitanju državnog suvereniteta, pokretanju rasprave o Haškom tribunalu u Ujedinjenim nacijama, stameno držanje kada je u pitanju nacionalni interes, veze koje je stekao u svetu i sposobnost da okupi oko sebe darovite i obrazovane ljude (što režimu niti uspeva niti mu je namera, jer su „u modi“ poslušnici). Sve navedeno više je nego dovoljno da se vrši osnovna nadležnost predsednika republike po članu 112. Ustava Srbije koji glasi: „Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu“. Ali ono što ga, bez svake sumnje, kvalifikuje za drugi krug jeste hajka na njega u režimskim medijima na sam nagoveštaj da bi mogao da se kandiduje. Takva brza i nervozna reakcija je posledica sondaža javnog mnjenja koje Vučić proverava, ne na dnevnom, već polučasovnom nivou. Ankete jasno govore da, i pre kandidature i pojavljivanja u medijima, Vuk Jeremić ima značajnu dvocifrenu podršku birača. A u drugom krugu možemo očekivati epsku borbu u kojoj će, nadamo se, većina poručiti ovdašnjim obožavateljima i onima koji svoj uzor vide u sultanu Muratu da je vreme da mu vidi leđa i isprati upitnom pesmom lažnog cara: „Care, care, Govedare, kol`ko ima sati“.[6]

Predrag Aranđelović

www.stanjestvari.com

_____________________________________________

[1] https://www.youtube.com/watch?v=txin4_mZnwU

[2] https://www.youtube.com/watch?v=WST0oCVWhSo

[3] http://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-necu-kohabitaciju-i-predsednika-koji-ce-stalno-da-zvoca/smh3ng2

[4] http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/milos-jovanovic-buduci-lder-dss-a-moramo-da-se-odreknemo-petog-oktobra/

[5] https://www.youtube.com/watch?v=oVcbihVM9mE

[6] https://www.youtube.com/watch?v=4IOZr9hNU1Y

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime