Izbori na Kosovu: neka se predsednik ljuti na sebe

Čuli smo činjenično tačan komentar predsednika Vučića: Srpska lista povodom izbora na Kosovu izložena je teroru i progonu. I još: Albanci su našli svoje Srbe koje će na svaki način pomoći da preuzmu ulogu Srpske liste. I još mnogo čega, kažemo, činjenično tačnog.

Ali, činjenica je i to da su ljudi sa Srpske liste sve do odstupanja Haradinajeve vlade bili njeni članovi i da bi najverovatnije to i ostali da nije došlo do njenog raspuštanja. Čiji su, pak, to Srbi bili. Ja bih rekao – i Vučećevi i Haradinajevi; prvi ih je napravio kao Srbe za specijalne potrebe, a drugi ih prihvatio u istom svojstvu. Bilo je to na osnovu dogovora koji je ishodio iz Prvog briselskog sporazuma (april, 2013).

Ali, činjenica radi, jedno malo podsećanje na to vreme i te događaje. Ipak, prošlo je šest i po godina, pa ljudi ne pamte detalje, tako da političari mogu svašta da im uvale. A Vučić se posebno služi trikom koji se zasniva na zaboravu činjenica. Reč je upravo o izborima koji su bili majka svih potonjih na kojima je učestvovavala i „pobeđivala“ Srpska lista. Ti izbori bili su odžani 3. novembra 2013. godine i predstavljali su najsvirepiji čin demontaže četiri severne opštine sa građevine lokalne samouprave Srbije.

U ove četiri opštine (Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin potok i Leposavić) na vlasti su bili odbornici stranaka čije su centrale bile u Beogradu i koji su bili birani na redovnim opštim (dakle i lokalnim) izborima u Srbiji, poslednji put maja 2008. godine. Ovde moramo da napomenemo da je naredna demokratsko-socijalistička koalicija u Narodnoj skupštini 2012. godine odustala od ustavne obaveze da raspiše i organizuje redovne lokalne izbore u svim opštinama pokrajine gde je to bilo izvodljivo i celishodno, a bilo ih je više od četiri. U svetlosti (ili u mraku) tzv. Borkovih sporazuma to nije bilo oportuno, ali je ostavilo mučan utisak o postepenom ostavljanju kosmetskih Srba na cedilu. Ipak, tadašnja žuto-crvena koalicija nastavila je da sarađuje sa postojećim opštinskim organima u pokrajni.

Prvi briselski sporazum stavio je tačku na ovo stanje. Pao je dogovor između „Beograda i Prištine“ da se što pre organizuju vanredni opštinski izbori u četiri severne opštine po zakonima i pravilima tzv. Kosova, koje zvanična Srbija ne priznaje. Taj 3. novembar 2013. godine bio je najmračniji dan u novijoj srpskoj istoriji. Biračka mesta i njihova šira okolina bili su poprište sukoba građana ovih opština – nesuđenih birača – i brojnih opskurnih aktivista (raznih agencija i službi) poslatih iz ostatka Srbije, kojima je zadatak bio da nateraju ljude na biračke kutije. (Ne znam šta je toga dana tamo radio šef srpske žandarmerije Bratislav Dikić). Njihovi nalogodavci iz vlasti znali su da će bojkot biti opšti i morali su da ga razbiju. Za to su imali slobodne ruke, računajući i slobodu prelaska administrativne linije, a tu slobodu su im dale albanske vlasti i međunarodne snage bezbednosti. Sve u svemu, jedno divno trojno društvance.

Možda se danas još neko seća epiloga. Izbori nisu uspeli i prekinuti su. Propali su, zato što se narod i pored teške represije nije dao na kutije, tako da nije vredelo ni falsifikovati. Tajne službe iz Beograda bile su poražene, a problem je „rešio“ – ko drugi nego OEBS. Negde oko pola sedam uveče, pola sata pre zatvaranja birališta, ljudi OEBS-a su prošetali po biračkim mestima i uzaptili sve biračke kutije. To se stvarno nikada nije desilo. Šta mislite, da li su rezultati izbora ikada objavljeni. Da, da…

Ovaj trenutak opšteg poraza velike trojne strategije upečatljivo je obeležio upravo A. Vučić, tada još prvi podpredsednik Vlade, rečima: Da mi samo daju (ko bre da ti da!) odrešene ruke 24 sata, sve bi bilo u redu. Ako mu nisu dali (ko to?) 24 sada, dali su mu dva meseca; dovoljno vremena da se lepo i polako, finim ucenama i zastrašivanjima, a ne onako elementarno, fizičkom silom, narod privede poznaniju bliske budućnosti. Ljudi su obrađivani dva meseca, a onda, jednog lepog februarskog jutra 2014. povedoše ih na glasanje. Ne bi više od 20% glasova ni u tim kutijama, ali ne treba praviti pitanje kada se situacija intenzivira. Tako je nestala srpska lokalna samouprava u okupiranoj pokrajini, tako su nestale autentične srpske stranke i tako je nastala Srpska lista.

Sada Srpska lista ima problem, jer, kako Vučić tačno kaže, ona je izložena teroru i progonu. Pojavili su se i gori Srbi od njih (eto, i to je moguće), oni koji raskidaju ama baš svaku vezu sa državom Srbijom. Ali zar Vučić kao iskusni političar nije to mogao da očekuje. Srpska lista je za Albance bilo samo prelazno rešenje prema krajnjem cilju – priznanju Kosova od Srbije. Ali, to je bio scenario koji nije podnosio velike incidente već punu privrženost putu ka krajnjem cilju. Onako kako je Vučić manifestvovao tu privrženost. Da su kosmetski Albanci bili posvećeni briselskim sporazumima kao Vučić i njegova ekipa, danas bi uživali u postignutom cilju. Ali, njima se sviđao cilj ali ne i dinamika ka njemu. Ona im je bila prespora. Otvorio se konflikt i sada Srpskoj listi nedostaje pristanak one strane koja je u njenoj sudbini ipak odlučujuća. Igra se odigrava na prostoru koji Albanci kontrolišu, tako da sada sa Srpskom listom mogu da rade šta hoće i da računaju da će njeno mesto posle izbora zauzeti pravi novokosovski Srbi.

Sada se Vučić obraća ubogim ljudima-Srbima da glasaju za Srpsku listu, jer će itd. To su ljudi koje je bio spreman da tuče pre šest i po godina, jer su mu stajali na putu. I on to dobro zna. Ali, on na njih nije nikada računao, jer je bio siguran u svoju „kontrolu izbornog procesa“. Sada se pojavila ozbiljna „srpska“ konkurencija, ozbiljna za Srpsku listu, koja ima boljeg kontrolora srpskih izbornih izgleda od Vučića. I opet istorijska repeticija. Sada Vučić (opet) zove OEBS upomoć da oni bar spreče očiglednu krađu (glasanje poštom, manipulacija listićima itd). Ali, teško da će danas imati tako pouzdanog saveznika kao u novembru 2013.

Šta je, međutim, konstanta u ovim izbornim događanjima od novemra 2013, do oktobra 2019. Konstanta je pad srpske stvari. Stalno se ide se iz goreg u još gore, najviše u pogledu ljudskog materijala. Na delu je svet ogrezao u koruppciji i kriminalu koji se u svemu ovome ne bavi temom o kojoj se govori, već svojom pozicijom u rđavom svetu kome se prilagodio. Pošto je reč o velikoj manjini korisnika zlog vremena, ona ćutajuća većina, a sada govorimo o srpskom izbornom telu na Kosovu i Metohiji, treba ove izbore da bojkotuje, onako tiho kako i živi. To je činila i do sada, ali ovog puta treba u još većoj meri. Ako se to bude dogodilo, znaće se bez obzira na zvanične rezultate, jer oni su od 2013. godine uvek bili lažni.

Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com