Naš narod prati nekoliko vrlo bizarnih paradoksa. Naime, većina onih koji se bave politikom, bila ona praktična ili analitična, uglavnom niti imaju veze sa politikom niti su se potrudili da steknu neko osnovno znanje. Razlog koji doprinosi takvoj situaciji, svakako jesu i politikanti koji se u praksi bave njome (nažalost) i na taj način šalju sliku javnosti, za koju se pak ovi vezuju i usvajaju je. Sve to traje decenijama, te je kod nas sasvim normalni da dojučerašnji šoferi, vratari, starlete i ostala armija nedefinisanih zanimanja preuzima uloge visokih političara.
Da li je to razlog zašto smo tu gde jesmo? Sa gomilom neobrazovanog sveta koji ima samo jedan cilj, da se održi što duže, nakrade što više i nađe načina da se izvuče bez posledica. I tako sve u krug, dok ne zastanemo i ne vidimo da je jedina održiva ideologija onih koji se danas bave politikom – vlast po cenu svega. Svi mogu sa svima, svaka ideološki nekompaktibilna koalicija ima neko opravdanje koje će oni koji su uskočili u politički voz lako prihvatiti, jer niti su oni tu da donesu dobro narodu, da iscrtaju drugačiju sliku budućnosti Srbije, već samo svoju sopstvenu, niti su sposobni za tako nešto.
Levica, desnica, demokratija, svi oni mogu zajedno jer vera u nešto, razlog bivstvovanja u određenoj stranci ne postoji ukoliko ne može da se unovči. Ako bi pokušali da ustanovimo kakvog je političkog opredeljenja jedan prosečan političar u Srbiji – najverodostojniji zaključak bi bio preletač. Neki nisu još dovoljno sazreli da prelete, a neki pak su tako davno preleteli da smo to i zaboravili, suviše je stvari na ovoj tragikomičnoj sceni naše Srbije da bismo mogli da upamtimo ko gde sve nije bio. Ali opet narod iz nekog razloga bira manje zlo!
U tom manjem zlu i jeste najveći paradoks. Manje zlo nikad nije manje, jer zlo je zlo. Čak i da postoji grupa ljudi koja ima iskrenu želju da nešto promeni u ovoj zemlji, način na koji se planira doći do pozicije sa koje se menja je pogrešan i ravan naučnoj fantastici. Kada u mašini za pranje veša crkne motor, mogu da se promene ostali delovi ali ona i dalje neće raditi, jer srce, odnosno motor, ono što je pokreće je u kvaru. Tako i u Srbiji, mogu da se izmenjaju svi politikanti, manje ili više zli, ali sistem, dokle god je ovakav nakaradan i samoubilački, nastaviće sa primenom iste politike.
Osnovno pitanje jeste kako promeniti sistem? Sistem koji iz dana u dan samo pušta korenje još dublje i tako utvrđuje svoju bolesnu rutu satiranja ovog naroda. Prvo treba shvatiti da je sistem živa sila, u ovom našem slučaju istinsko ovaploćeno zlo koje se ponaša baš onako kako ga je Dostojevski proročki opisao: „mi ćemo svakog genija udaviti još u kolevci.“
U našem slučaju, svaki genij, svaki zračak nade, iskra pravde i svetlosti, svaki Čovek koji se dohvati u kolo politikanstva u ovom sistemu ne izlazi iz njega, a nakon prelaska tog praga zablude, nada u boljitak, žrtva radi višeg dobra, sve to isparava i nestaje. Ali nestaje i duh čoveka, tama ispuni sećanje na razlog zašto je u politici, i novac koji današnjeg čoveka, za koga je vera opijum a život posle smrti nedokazani mit, popuni svaku prazninu koja je ljušturi bez duha potrebna.
Zato se sistem ne može menjati iznutra, kao deo sistema. Već se mora uspostaviti sistem van sistema. Sistem koji neće biti na plećima manjine sebičnih predatora koji propagiraju jednakost – jednakost u siromaštvu, i demokratiju – gde su oni jedina većina, i prava – koja oni uspostavljaju po ličnim potrebama, gde je svaki segment uređen na način da većinski deo naroda oseća samo bol i muku sopstvenog postojanja i gde je nada nešto apstraktno nešto što možda postoji…
Iako izgubljena i tiha, nada postoji. Otimaju je, pa je daju kao laž, pod nekim brojem, pod novim razočarenjem. Ali nje nema na listi, ima je u svakoj individui, svakom svesnom čoveku koga poročnost današnjice nije zarazila već i dalje zna da raspozna dobro i zlo, oseća odgovornost i pravednost. Takvih pojedinaca u našoj zemlji ima sasvim dovoljno, na svim stranama, raznih godišta, u raznim mukama. Dovoljno hrabri pred izazovima sve težih životnih prilika, da ne posrnu, da ne pređu prag i ne uhvate se u kolo bezdušnih ljuštura kojima je Srbija sredstvo za ostvarenje bolesnih ciljeva, a narod krava koju kada potpuno izmuzu mogu i zameniti. Da li fizički ili svest njegovu, nije ni bitno.
Dante koji je bio opčinjen demonima i paklom, do te mere da je svoju opčinjenost morao dati na uvid savremenicima slepo zaljubljenim u đavola i željnih znanja o podzemnim svetovima, kazao je da su najmračnija mesta pakla rezervisana su za one koji su neopredeljeni u teškim vremenima. Treba li dakle verovati njegovim rečima kome je čovek sve i vera u čoveka jedini izbor, ili Davidu koji kaže: Blago čoveku koji ne ide na veće bezžbožničko i na putu grešničkom ne stoji, nego mu je omileo zakon Gospodnji i o Njemu misli dan i noć.
Zašto je, dakle teško ovom rajinskom mentalitetu koji je vazda opredeljen za nešto uistinu nepostojeće, promenljivo, nestalno, da prihvati činjenicu o toj nepostojanosti i da nadu potraži u sebi samom, u sopstvenoj promeni i potrazi za sličnim jedinkama? Kako je moguće da je slepa vera u čoveka koji je nemoćan ali prevrtljiv i manipulativan nadjačala veru u Silu koja je vekovima bdila nad nama i nije dozvolila našu propast, već naprotiv koja je obnovila i dala zamah Srbima za nove pobede, nove uspehe, sve do trenutka dok idolopklonstvo nad politikantima nije nadjačalo veru u Boga.
Danas mi nismo slobodan narod, niti će nas osloboditi neka partija, a nećemo ni propasti. Ali ni pod Turcima dok su silom ili kupovinom menjali svest, veru naših predaka nije nas partija spasavala, spasila nas je ona manjina hrabrih koja nije htela ni da proda veru a ni da je zameni pod pretnjom smrću, jer je imala poverenja da će desnicom Njegovom vođena izaći iz viševekovnog osmanskog robovanja..
Sveti Vladika Nikolaj je jedne godine za Vidovdan besedio o našim pobedama i porazima, o čudnom mentalitetu svih evropskih naroda, ne samo srbskog, koji je uvek bio spremniji da slavi svoje poraze i da ih se vekovima seća, dok su pobede vazda bile u senci poraza. Ipak za razliku od svih naroda koji slave poraze, mi smo jedini koji su u njima videli sopstveni vaskrs i obnovu. On je tada kazao:
„Kako može propasti narod, koji je naučen da trpi? Koji je trpeo pola hiljade godina i nije propao? Koga trpljenje samo čeliči i preporađa? Kako može propasti narod koji je istina star kao i drugi narodi Evrope, no koji se može nazvati mladim, jer ga je trpljenje učinilo mladim, kao što oganj od starog gvođža čini novo? Narodi koji već vekovima vladaju i gospodare i koji su davno-davnim odviknuti od trpljenja – takvi narodi bliže stoje propasti no narodi, kojih dve trećine istorije sačinjavaju trpljenje i stradanje. U narode koji su trpljenjem podmlađeni spadamo i mi Srbi. Ja ne znam šta će biti sa Francuzima kad ih snađe prvo veliko stradanje… ja ne znam šta će biti sa Turcima koji nikada nisu trpeli, no verujem da balkanski Sloveni ne mogu propasti….jer koga Bog voli toga i kara, jer gle, nikoga na svetu Bog nije voleo kao Sina Svog , niti je iko na zemlji zasluženiji Ljubavi Božije od Hrista, pa ipak nikoga nije na tako velike muke stavio kao Sina Svoga. Narod koji ne pređe taj golgotski put , jeste samo kandidat za narod, a ne pravo narod.“
Zato je danas jedini izbor koji stoji pred narodom biti deo ovog sistema, svesno dati svoj glas nekome da te obmanjuje, nekome ko je ili u zabludi da može nešto promeniti ili svesno ulazi u sistem u kom nisu bitna imena politikanata, stranaka, ideologija, jer su oni samo sredstvo i glumci na pozornici – bedne marionete. Ili imati ne samo vere, već i poverenja da će se Onaj čijom smo desnicom vekovima vođeni a koga su idolopoklonici odbacili, pobrinuti za nas.
Vesna Veizović
Vaseljenska
