Izbori u Srbiji 2016.

Dolazak proleća koji se, uprkos globalnom zagrevanju i nadolazećoj Apokalipsi, i dalje dešava svake godine, već je zloglasan po buđenju nade u mogućnost nekakve mistične obnove ili sveprožimajuće promene. Poput scene u filmu „Ekskalibur“, kada vitezovi okruglog stola pronalaze Sveti gral i jašu kroz opustošenu zemlju kojoj vraćaju boje i mirise proleća, šareni telemarketing koji opterećuje pažnju gledalaca prestižnih domaćih rialiti programa, donosi nam obećanja da postoji nada za obnovu nečega što bi makar ličilo na zaboravljeni koncept „normalnog života“. Međutim, činjenice su tu, podjednako gorke u januaru, kao i u aprilu, i nepopustljive u svom svedočenju da američki mrmot nije ugledao svoju senku i da nas umesto ranog proleća čeka još samo jedna duga zima, koja će se ponavljati poput karmičkog kruga prokletstva.

Uzrok za odsustvo mogućnosti bilo kakve promene koja bi prekinula petooktobarsku kletvu „Dana mrmota“, trebalo bi potražiti u prostoj činjenici da su Sjedinjene Američke Države 1999. godine napale i porazile Srbiju (ili Jugoslaviju, kako vam drago). Tadašnje političke elite, koje su razumele ovaj poraz, tada su se potrudile da narodu „čestitaju mir“, što je manje pismeni deo srpskog naroda shvatio (i adekvatno proslavio) kao pobedu „svijetlog srpskog oružja“. Kada su Amerikanci, kao stvarni pobednici ovog rata, shvatili da nije u pitanju „neslana šala“, nego da su Srbi opet pronašli zavetni motiv „proslavljanja pobede u porazu“, rešili su da nam malo bolje „objasne situaciju“. Ne štedeći sredstva, ujedinili su „demokratsku opoziciju“ (iako svesni njenog udbaškog porekla) i, za svaki slučaj, formirali skojevsku sektu pod nazivom Otpor, kako bi i onaj nepismeni deo srpskog naroda nekako ubedili da su 2+2=4, tj. da poraz ne može biti pobeda.

Kada su, nakon petooktobarske revolucije, novi kolonijalni gospodari poslali u istoriju dotadašnju vojno-bezbednosnu i političku elitu, „opozicija“, koja nikada nije bila stvorena da vlada (čak ni u mesnoj zajednici), preuzima uzde vlasti u Srbiji i upućuje državnu kočiju u jedinom mogućem pravcu – ka ambisu. I tako smo se, svi zajedno, našli na dnu ambisa, gde se svaka svađa oko „vlasti“ svodi na isto pitanje: „Ko ima merdevine?“

Svaka „smena vlasti“ nakon petog oktobra budila je nadu da se možda baš kod tih „sledećih“ nalaze merdevine, preko kojih bismo se, možda, popeli koji korak iznad blata i mulja u koji smo upali – međutim, svako obećanje merdevina bilo je laž, iz prostog razloga što su merdevine prva stvar koju su nam novi gospodari ukrali (u svom davno poznatom, kolonijalnom maniru, koji idejno luta između teorija Maksa Vebera i prakse Sesila Rodsa). I potpuno je nebitno da li su te merdevine domaće banke i preduzeća, privreda i industrija, vojska ili policija – one su sistem za izlazak iz rupe. Svako ko je pobeđivao na izborima, ostvarivao je taj uspeh delom zbog prevara, a delom zbog toga što je, poput mamca, mahao pred narodom nekim nebitnim parčetom tih merdevina.

Na ovaj način smo, u stalnoj i sve monotonijoj smeni predizbornih obećanja i reality programa, sve dublje tonuli u blato na dubini ambisa, postepeno sve više shvatajući realnost da je svaki naš glas na izborima podrška jednoj istoj političkoj klasi koju je formirala UDBA, ali koja za svoj opstanak danas isključivo ima da zahvali Amerikancima.

Pošto ova tvrdnja deluje kao širenje skandaloznog defetizma u predvečerje „baš tih izbora koji će sve promeniti“, pregledajmo ponuđene opcije.

Vladajući konglomerat SNS i „40 razbojnika“, koji čine novu koaliciju (ne)voljnih, ne bi trebalo posebno komentarisati u kontekstu američkog uticaja. Sa savetnicima poput Majkla Devenporta, Vilijema Montgomerija, Tonija Blera i Amadea Votkinsa, Vuka Draškovića, kao i crnogorskog patriote iz Jagodine, Vladimira Bebe Popovića, stepen američkog uticaja u ovom kartelu je toliki, da to ne može da umanji čak ni harizma jednog Nenada Popovića i njegovog mladog „lava“ – Lava Pajkića. Ovde nije u pitanju politička šizofrenija, već prosta činjenica da koalicije bez ideologije uvek sjajno funkcionišu na dinamici ličnih interesa.

Pajtićeva Demokratska stranka, kao žalosni ostatak kriminalnog kartela Zorana Đinđića, uvek je spremna da podseti da je upravo ona pravi zaštitnik američkih kolonijalnih interesa – a ne „presvučeni radikali“, koji bi izdajom izdaje mogli da skliznu u filološki apsurd dvostruke negacije – tj. poništavanjem sebe mogu da ponište čak i sopstveni kapacitet za izdaju. Naravno, u duhu nekih imaginarnih predizbornih previranja, Pajtić se svojevremeno svojski izblamirao s nekakvim nacionalističkim eksperimentom programa u deset tačaka – koji se, poput eksperimenata sa „seksualnom orijentacijom“, završio tragikomičnim debaklom, za koji se vojvođanski gaulajter nada da je zaboravljen.

Sve u svemu, odrekavši se sporadične krize identiteta, DS je u potpunosti spreman da verno služi američkim kolonijalnim interesima ukoliko se napredni kartel negde slučajno „spotakne“.

Tadićeva Nova demokratska stranka takođe traži svoje mesto pod prolećnim suncem, a njen predsednik (ujedno i bivši predsednik srpskog paradržavnog entiteta) uvek pokazuje svoju spremnost da spojem šarma i intelekta, kao vrstan psiholog koji je sam sebi bio jedini (i ujedno tragično upropašteni) pacijent, objasni zbog čega sunce zapravo izlazi na zapadu, a ne na istoku. I mada on ovo svoje objašnjenje astronomskog apsurda nudi na sve strane, malo ko je zainteresovan da ga sluša, smatrajući da je njegova sposobnost za postavljanje bilo kakvih dijagnoza, dokazano sumnjiva. Pa ipak, kao proverenom kadru, Amerikanci mu ipak dopuštaju da nastavi da demonstrira svoju sposobnost političke levitacije – ako ni zbog čega, makar zato što je antimaterija = ništarija, u takvom stanju najbezopasnija po prirodu.

Pokret maštovitog imena „Dosta je bilo“, iz stečajne mase brojnih upropaštenih srpskih preduzeća finansira i predvodi jedini autentični sledbenik Maksa Vebera u Srbiji – Saša Radulović. NJegova politička funkcija nije toliko u tome da pobedi bilo koga, koliko da popuni neprijatnu prazninu koja je na političkoj sceni ostala iza Mlađana Dinkića, nakon povlačenja iz politike u rusku Sber banku. Bez obzira na izvesnu ispodcenzusnu kvotu, Radulović bi vrlo lako mogao da se nađe i u Vladi i u Skupštini – prošli put mu je to pošlo za rukom i bez sopstvene partije. Za razliku od svih do sada pobrojanih, on je pouzdan eksponent američkih interesa zato što, za razliku od ostalih, zaista poseduje sposobnost i kapacitete da sprovede njihove kolonijalne interese.

Konačno, u okviru grupe pseudoliberalnih političkih opcija, nalazi se i egzotična Republikanska stranka Nikole Sandulovića, koja se, za razliku od svih drugih republikanskih opcija na svetu, zalaže za obnovu srpske monarhije pod dinastijom Karađorđevića. Nimalo zbunjen očiglednim apsurdom sopstvene „političke ideologije“, Sandulović u svakoj prilici uverljivo objašnjava da je on jedini koji razume i dosledno može da sprovede američke interese na ovim prostorima.

Dačićeva Socijalistička partija Srbije, koja je izgubila svoju „levičarsku“ ideologiju negde tokom devedesetih godina prošlog veka, baletskom piruetom se transformisala u interesnu grupu zahvalno začuđenu nad činjenicom da je preživela demokratsku revoluciju. Shvativši da zahvalnost za sopstveni opstanak duguje novim američkim gospodarima, postarala se da im se stavi na uslugu i dopuni svaku njima dragu političku opciju kojoj zafale glasovi za formiranje vlade. SPS je kao najiskusniji eksponent ličnih interesa svojih vođa na Balkanu, ujedno i najpouzdaniji partner za Amerikance – doduše, sada je izgubljen faktor iznenađenja u tom smislu, pa usluge crvenog kartela gospodarima možda više neće biti potrebne. U tom slučaju, Dačić će verovatno otići u zatvor (što će nakon bahanalija po Hajatu biti vrlo hladan tuš), a stranku će u „nove pobede“ voditi Branko Ružić kao najpouzdaniji partner zapada u toj organizaciji.

Kao što svaki dvor ima i dvorsku ludu, tako i levica ima Borka Stefanovića i njegovu pseudolevičarsku „Srbizu“. Borko je prešao dug put od novosadskog naciskinsa, koji je žalio za pobedom američkog Juga, dok je pevao u opskurnom bendu „Generacija bez budućnosti“ – kroz svoju levitaciju u Demokratskoj stranci shvatio je da je budućnost ipak u rukama Amerikanaca, pa se opredelio da joj hrabro pođe u susret u obliku „srpskog Ciprasa“ – na taj način uspešno zaokruživši političku putanju od 360 stepeni – od realnog nacizma do iracionalnog, buržoaskog, dekadentnog i proameričkog trockizma, koji samo još Soroš na Zapadu može da shvati ozbiljno (što je vrlo verovatno, posledica njegove senilnosti).

Ovaj srpski karmički krug novog prolećnog ludila zatvaraju stranke srpske pseudodesnice:

Poput Frankenštajnovog čudovišta, koalicija Patriotski blok (DSS – Dveri), postarala se da dokaže da i „mrtav konj ume refleksno da se ritne“. Od lažnih konzervativaca pod amorfnim rukovodstvom uspavanog Koštunice dr Vojislava, DSS je spao na razbijenu bandu koju predvodi Rašković Ivić dr Sanda, koja je u vrlo kratkom roku postigla rekordni broj skandala – verovatno vođena zabludom da nema lošeg marketinga. U pomoć stvaranju ekstremnog desnog imidža srpske „Marin le Pen“ pritekli su joj momci koji se ne stide svojih provincijskih korena – „dveraši“. Uz trube, kajmak, rakiju i pod sigurnom i čvrstom rukom Vujić dr Jasmine, ova koalicija je pokazala svoju privrženost američkim vrednostima kroz tvrdnje da bi i pokojni Đinđić bio danas na njihovim pozicijama, da su oni zapravo prijatelji „gejeva“ koji su „Srbende“ pa će kao takvi glasati za njih – i naravno, da nemaju ništa protiv Amerike i EU, a da se protive privatizaciji strateških preduzeća jedino ako u njoj treba da učestvuju Nemci (sve američke investicije su im, naravno, dobrodošle, a posebno one u njihovu političku organizaciju).

Konačno, po onoj Šekspirovoj, „planove miševa i ljudi“ na srpskoj kvazidesnici, po svom dobrom običaju poremetio je vojvoda Šešelj dr Vojislav, kao poglavica opskurnog trogloditskog plemena koje se formalno-pravno naziva Srpska radikalna stranka. Činjenica da je jedini Srbin koga je sud u Hagu oslobodio nakon 12 godina cirkuskih predstava kojima je zabavljao gledaoce globalnog rijalitija, nije pokolebala one koji veruju da je ova bizarna i gramziva politička figura sama esencija srpskog „čojstva i junaštva“. Radikalski rivajval, potpomognut američkim uticajem na sud u Hagu (koji nije manji od onog koji Amerikanci već više od decenije imaju na bilo koji srpski sud), garancija je da u Srbiji neće biti cenzusno pozicionirane političke opcije koja nije u direktnoj službi američkim interesima.

Konačno, glas koji bi se dao bilo kojoj drugoj opskurnoj organizaciji koja će učestvovati na aprilskim izborima 2016. godine, prema važećem izbornom zakonu ići će stranci koja ima najviše glasova – u ovom slučaju, to je naprednjački kartel. Iz svega rečenog nameće se gorak zaključak da je na ovim izborima glas za bilo koju od ponuđenih „političkih opcija“, u stvari glas za neku od verzija eksponenata američkih kolonijalnih interesa u Srbiji. Onda se s pravom postavlja pitanje: „Da li uopšte glasati ako su svi isti?“

Ovde postoji istorijska paralela na koju vredi ukazati. Demokratija se u staroj Atini razvijala kroz dva veka – od sedmog do petog. U početku, samo je aristokratija imala pravo glasa da bi, potom, glasačko pravo stekli čak i najsiromašniji slojevi stanovništva. Pošto je glas nekog siromaška vredeo podjednako kao i glas najvećeg zemljoposednika, kandidati aristokrata su redovno počeli da gube izbore, a vlast u Atini su, uz podršku glasova gradske sirotinje, preuzeli trgovci, koji su onda gurnuli državu u rat sa Spartom, koji su izgubili. Uprkos političkoj bezizlaznosti, atinske aristokrate su ipak uredno učestvovale na svakim izborima, na taj način braneći princip po kom bi neučestvovanje u političkom procesu s pravom bilo smatrano političkim idiotizmom. Na takav način, opstali su i dočekali vreme da se vrate na kormilo državnog broda.

Nažalost, takve elite danas u Srbiji nema – bar ne u nekakvom organizovanom obliku koji bi uzeo učešće na izborima i po cenu gubitka. Pa ipak, na izbore treba izaći i glasati – prema savesti i ličnom opredeljenju, a uz punu svest da proleća (ni ove godine) neće biti. Ako ni zbog čega drugog, barem treba glasati da Amerikanci ne bi pomislili da se suprotstavljamo njihovoj kolonijalnoj upravi.

Despot Stefan Lazarević je radio i mnogo gore stvari od glasanja za neku od okupatorskih opcija i iz tog apsurda porodio novu srpsku državu. Jer, jedini pravi cilj ovog stanja jeste širenje opšte letargije i defetizma i svesti o porazu koji nema alternative. Međutim, okupacije dolaze i prolaze, a Srbija je opstajala i nastaviće da opstaje, uprkos onima koji simulirajući vlast pune svoje džepove i trbuhe.

Proleće i obnova nisu stigli u Srbiju 2016. godine, ali uprkos svemu ni mi nismo nestali. Ljudi vide, ljudi pamte, ljudi uče i ljudi se sećaju – a ako istorija može da garantuje jednu stvar, onda je to činjenica da će vreme svođenja računa jednom neminovno doći – i kao što stoji u Svetom Pismu: „Očevi su jeli kiselo grožđe, a deci će trnuti zubi.“

Dragan Miljanić

Vidovdan