Nada je to od čega ovi nesoji veleizdajnički ponajviše strahuju, pa se upravo protiv nje tako prilježno i monstruozno bore! Slomi čoveka, učini sve da utihne nada i vladaćeš njim doveka. I uspeli su, gotovo sasvim, jer smo dozvolili da uspeju saučestvujući u đavoljoj sačekuši za sebe same!
Sve što su nam učinili- dozvolili smo da nam učine. Sve što nam se dešava- prizvali smo i prigrabili jer lakše je statirati negoli igrati glavnu ulogu u sopstvenom životu!
Uspeli su, ubili su nadu dok smo kukavički virili kroz namaknute žluzine svakodnevice gledajući kako gore komšijske kuće ne shvatajući da vetar nosi plamen ka našoj…
Otuda ne treba da čudi kako Zlatibor Lončar, bez ičega ljudskog u sebi, izjavi da su anđeli oboleli od tumora potrošna roba s ograničenim vekom trajanja pa se s njima može činiti kome je i šta volja!
Nije Lončar pokazao kolika je fukara, neupitno je to, no tragično je što je time dokazao koliko mi nismo daleko od njega, njih…
Da jesmo ne bi im na pamet palo da pomisle a kamoli učine onu tragediju na dečijoj onklogiji mogućom!
Da jesmo svaki novi dan bolesnog deteta bi budio nadu da za njim osviće i sledeći, da se valja nadati izlečenju tih premilih anđela, da ne postoji tako šta strašno kao poslednja želja bolesnog deteta koju će oni da ispune, već borba da im se želje roje i nada da će svaku od njih ispuniti sami kada sumorno danas postane daleko juče!
Koliki to monstrum moraš biti da pomisliš kako dete ima poslednju želju, pa sve da mu je ostalo pet minuta života?!
Koliki to monstrum moraš biti da ti jedina poslednja želja deteta ne bude da živi i ti učiniš sve da mu samo nju ispuniš, bez razlike u kakvom je stanju?!
Kolika zver moraš biti da premeravaš nadu i odlučuješ gde je više nema, gde nije porebna, gde je zamenljiva za “poslednju želju”?!
Koliki je to bezdan našeg pada kad im se sve to može?!
Može im se jer smo, izgleda, rekli poslednju želju: “ubite čoveka u nama, bolest je to neizlečiva!”
I ubili su! Čoveka, nadu i priključenija.
Suština zla ove pogani od vlasti leži u našoj postelji i nemojmo se lagati da je drugačije!
Da je drugačije ne bi avetinja Lončar izjavio šta jeste bez trunke primisli o tome šta govori, ne bi nam pisali nekrologe tražeći da sami dodamo po koju reč pa ponosito pročitamo na zadušnicama ljudi u sebi kako smo nekad podsećali na one s porodičnih fotografija!
Ne bi nas na mitingu: “Stop veleizdaji, Kosovo i Metohija je Srbija” bilo koliko jeste, već mitinga ne bi ni bilo jer šta je Kosovo i Metohija do Srbija, zanavek, i zašto se za to boriti na ulici?!
To je zavet svakoga od nas a ne borba koju valja voditi sa Srbijom (mislim na ovu otužnu, zvaničnu)!
Zašto da ona šaka odvažnih (vazda ću ih pominjati) svakodnevno stoji pred sudom u Katanićevoj boreći se za dostojnu Srbiju krivičnom prijavom za veleizdaju protivu njene vlasti?!
Zar ne bismo rođenjem trebali biti dostojni Srbije i ne dozvoliti nesoju da nas tera na ulicu, pred sudove…da sagorevamo u nečemu u čemu bi trebalo da sijamo plamenom vekova koji nas se stide?!
Zar smemo pomisliti da reči Zlatibora Lončara nisu toliko strašne da se moramo prenuti jer smelo progovara zato što ćutimo?!
Zar smemo pomisliti da su topli februarski dani dati od Gospod da ih krčmimo po baštama kafića dok na zavetna svetinja nestaje u kratkom espresu i šapatu da je đavo odneo šalu ali da je ipak bolje ne šaliti se s đavolom da ne zakuca na naša vrata?!
Zar ne shvatamo da neće zakucati, nema potrebe, već nam je u domovima, odomaćio se, eno ga ko gostoprminik na čelu stola!
Za šta nam se valja boriti ako ne za nadu, jer šta će ostati za nama osim masovnih “grobnica” ljudi u koje smo se sakrili verujući da možemo disati pod zemljom?!
Šta nam je to važnije i preče od Srbije?!
Šta to imamo ako dozvolimo da potpuno satru nadu, osim opsene da smo bolji jer na njihov lavež odgvaramo tišinom?!
Imamo li to rezervne živote pa smo im ovaj oprostili uz poslednju želju da nas probude kad sve prođe, pa da na pepelištu i jalovini pokušamo da pronađemo ostatke sebe, prošlosti, budućnosti, Srbije..?
Kad smo to pristali da budemo lošiji od najgorih, jer verujemo da je njihov oganj naše svetlo na kraju tunela…
Mihailo Medenica
Izvor: dvaujedan.wordpress.com
KAKO SMO POSTALI LOŠIJI OD NAJ GORIH.Dovoljan je naslov,da se vidi da smo na samom dnu,a dal smo mi krivi ili ne,o tom se treba izjasniti.Ili bolje reći,koliko danas doprinosimo tome.Ili pomenuti ono što se pričalo,kako je tito rekao krajačiću,ZAJEB.. SAM SRBE STO GODINA SE NEĆE POVRATITI.