Između slobode i tajne konvencije

0
701

trepcaprotest-srbi_1475737892_524x350U danima pred nama znaćemo na koju se tri vrste politike opredelila vlada Srbije

1.
Svoje izlaganje na ovom okruglom stolu započeću citatom iz jednog kapitalnog dela dr Marka Srboljubovog Markovića, kako bi mu se ponovo vratio na kraju obraćanja ovom uvaženom skupu. Ujedno, podsećam da je Marković autor i dvotomne Srpske apologije Rusije te da je on, uz vladiku Nikolaja Velimirovića i profesora Slobodana Jovanovića, nesumnjivo vodeći i najproduktivniji mislilac srpske političke emigracije. Dakle, u antologijskoj i do sada neprevaziđenoj Tajni Kosova Marković je, između ostalog, zapisao:

„Dobra politika može jednom narodu da očuva i život i čast, loša ga dovodi do toga da bira između života i časti, a ona najgora lišava ga i jednog i drugog.“

Istorijska ocena svih dosadašnjih vladara i vladajućih garnitura u Srbiji umnogome je, ako ne i presudno, zavisila od njihovog odnosa prema Kosovu i Metohiji. Kao i od njihovog uspeha u odbrani vitalnih srpskih interesa, među kojima su vrhunili sloboda i mir, teritorijalni integritet, državni suverenitet i nacionalna čast. Zato ću široko postavljenoj temi na današnjem okruglom stolu koja glasi Srbija, Nato, Rusija – šta je srpski interes? pristupiti od njenog kraja, i sa obrnutim pitanjem:

Šta nije srpski interes?

Otimanje južne srpske pokrajine i predaja imovine Srbije u ruke lažne i samoproglašene NATO-države svakako nije u srpskom interesu. Kao što u srpskom interesu nije ni destabilizacija, ni dalja teritorijalna dezintegracija Srbije, ni njeno ponižavanje. Neko bi mogao da mi prebaci kako se izlišno pozivam na očiglednosti. Ali u svetu posuvraćenih pojmova i vrednosti, u svetu medijskih i političkih obmana i laži – kako je primetio Džordž Orvel – stalno posezanje za elementarnom logikom i očiglednostima predstavlja skoro revolucionarni čin.

Kako sve zvanični Beograd može da reaguje na drske ultimatume da se Telekom Srbije i Trepča, a kasnije i Gazivode, prenesu prvo u vlasništvo bivših okorelih kriminalaca, narko-dilera i terorista? Kako da ova nacionalna blaga zadrži u svom vlasništvu i tako spreči da ih u sledećoj fazi od trgovaca ljudskim organima otkupe moćne multinacionalne korporacije sa Zapada?

Da Vas podsetimo:  Raspolućena Srbija

(Uzgred, da li je sadašnja vladajuća garnitura u Srbiji ikad razmišljala o tome da, sem političkog prozivanja, i na drugačiju vrstu odgovornosti pozove neke od istaknutih predstavnika iz redova svojih prethodnika, koji su pregovore o KiM iz Saveta bezbednosti UN preneli u Brisel? Na kraju krajeva, zar žuti nisu pojeli ono kiselo grožđe od koga sada naprednjacima, a i svima nama trnu zubi?)

Vlada Srbije ima mogućnost da hitno raskine Briselski sporazum i proglasi propalim pregovore sa separatistima iz Prištine. A Skupština bi mogla da poništi odluku privremenih organa na Kosovu i Metohiji o otimanju Trepče i proglasi je nelegalnom, budući da ta odluka Prištine predstavlja direktno kršenje Ustava Republike Srbije, kao i međunarodnog prava.

2.
Dakle, Srbija bi morala prvo iz svog državnog doma da pruži aktivan i nedvosmislen otpor daljim pritiscima, otimačinama, uslovljavanjima i ucenama i na taj način da primer i okuraži srpske predstavnike da napuste tzv. privremene kosovske institucije.

Istovremeno, Srbija bi mogla zatražiti pomoć svojih iskrenih saveznika na mađunarodnoj sceni, poput Rusije i Kine, u naporima da spreči ne samo otimanje srpske imovine na KiM već i da prekine s praksom daljeg ponižavanja, koje dolazi od najmoćnijih zapadnih sila okupljenih u agresivnom NATO vojnom savezu.

U najgorem slučaju, međutim, vlada Srbije može da reaguje mlako i neodlučno, marketinški i demagoški, s ciljem da kod domaće javnosti proizvede utisak kako se svom snagom bori za vitalne nacionalne i državne interese i kako, avaj, ne nailazi na razumevanje u ovom nepravednom i surovom svetu. A da istovremeno pošalje prepoznatljive signale prekookeanskom NATO-faktoru kako se on ne bi nepotrebno uzbuđivao, jer je sve ionako samo predstava za narod i za glasače.

Uostalom, naša javnost ni do danas nije upoznata sa svim detaljima i sa eventualnim aneksima izvornog Briselskog sporazuma. Kao što je sve izvesnije da do kraja nije upoznata ni sa svim obavezama koje je u tom ugovoru na sebe preuzela srpska strana, predvođena sadašnjim predsednikom vlade i njenim aktuelnim ministrom spoljnih poslova.

Da Vas podsetimo:  Koga se to plaše Naprednjaci: Trn su im u oko – nove afere na pomolu

Po spektakularnim scenskim obrtima, melodramskim efektima, podnošenjima pa povlačenjima ostavki i po tajnovitostima koje su pratile njegovo potpisivanje Briselski sporazum nalazi svoj istorijski pandan u zloglasnoj Tajnoj konvenciji iz 1881, kada je Srbija praktično kapitulirala u miru i predala svoj državni suverenitet susednoj Austrougarskoj monarhiji. Tada se Srbija, podsećanja radi, pod knezom Milanom Obrenovićem i za prve naprednjačke vlade u njenoj političkoj istoriji, tajno obavezala na sledeća geopolitička ograničenja:

1. Ni milimetar južno od Kosovske Mitrovice;

2. Ni pogled na Srbe preko Drine;

3. Ni pedalj zajedničke granice sa Crnom Gorom.

Tajnom konvencijom Srbija se odmakla i ogradila od bilo kakvog uticaja Rusije, svoje vekovne saveznice i zaštitnice. Naime, u jednom članu ovog veleizdajničkog ugovora Srbija se obavezala da, bez prethodnog dogovora sa Austrougarskom i bez njene saglasnosti, neće sklapati nikakve ugovore sa nekom „trećom stranom“. Toj „trećoj strani“ u Tajnoj konvenciji izostavljeno je samo puno i pravo ime – Rusija.

* * *

Iskrena saveznička ruka Rusije stoji još ispružena prema službenom Beogradu, kao što je nedavno diplomatski stajala i uspešno bila prihvaćena u Banjaluci. Ako bi zvanični Beograd propustio priliku da je blagovremeno prihvati i da se naoruža u odbrambene svrhe, onda bi se sledeći zahtev Zapada prema Srbiji skoro sigurno odnosio na njenu „nezaintereovanost“, ili, još gore, na njeno prećutno saučešće u uvođenju sankcija Republici Srpskoj i njenom predsedniku Miloradu Dodiku.

Sledeći svoje oprobane i uspešne formule u nastupu prema oslabljenoj i popustljivoj Srbiji sa Zapada bi potom usledio i zahtev za usaglašavanjem naše spoljne politike sa politikom EU. Što u prevodu na svima razumljivi jezik znači zahtev za uvođenje sankcija Rusiji.

Na taj način NATO zapadne zemlje bi konačno slomile Srbiju i vratile je u 1881. godinu i u neslavno doba njene istorije obeležene Tajnom konvencijom.

Da Vas podsetimo:  Večernja šetnja za naše četvoronožne drugare

srbija euNe u godinama i ne u mesecima, već u sedmicama i u danima koji su pred nama znaćemo na koje se more navezla i za koju se od one tri vrste politike s početka ovog izlaganja opredelila vlada Srbije.

Radovan Kalabić

U Beogradu, 10. oktobra, 2016.

Izlaganje na Okruglom stolu „Srbija, Nato, Rusija – šta je srpski interes?“ u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje, održanog u Medija centru u Beogradu 10. oktobra 2016.

Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime