Izmišljeno doseljavanje Srba i Slovena na Balkan u 6. i 7. veku: 3. Deo

0
500
Foto: printscreen (pecat.co.rs)

U prethodnom poglavlju obradili smo Prokopija iz Cezareje kao autora koji se uzima kao izvor od strane naše zvanične istorijografije za dokazivanje navodne seobe Slovena na Balkan tokom 6. i 7. veka, ili u njegovom slučaju tokom 6. veka, jer je on kao očevidac opisao događaje koje je video, a tiču se perioda iz 6. veka.

U ovom poglavlju obradićemo još 5 autora koji su živeli i pisali tokom 6. veka, a čija dela takođe služe kao dokaz našoj zvaničnoj istorijografiji za navodno doseljavanje Slovena na Balkan. To su: Jordan, Agatija, Jovan Malala, Menandar i Evagrije Skolastik.

Videćemo šta su oni pisali o nama i da li se njihova svedočanstva mogu uzeti  kao dokaz doseljavanja Slovena ili se pak radi o nečem drugom. Krenimo redom.

Jordan

Jordan je bio gotski-getski istoričar. Pretpostavlja se da je rođen početkom 6. veka u romejskoj provinciji Donjoj Meziji i smatra se da je poreklom bio Alan, ali pošto je bio u srodstvu sa ostrogotskom kraljevskom dinastijom Amala, uspeo je da bude notar na njihovom dvoru. Svoje glavno delo „O poreklu i delima Geta“ (De origine actibusque Getarum), završio je oko 551. god. i u njemu na par mesta pominje Slovene, što našoj zvaničnoj istorijografiji služi kao jedan od dokaza za seobu Slovena. Sada ćemo citirati ta mesta i videti  da lije baš tako. Pošto ovaj autor još nije prevođen, daćemo najpre citat na latinskom, a zatim prevod sa latinskog na srpski.

Evo šta na jednom mestu kaže Jordan kada opisuje gde su staništa Slovena: „Iuxta quorum sinistrum latus, qui in aquilone vergit, ab ortu Vistulae flminis per inmensa spatia Veneharum natio populosa consedit. Quorum nomina licet nunc per varias familias et loca mutentur, principaliter tamen Sclaveni et Antes nominatur. Sclaveni a civitate Novietunense et laco qui appellatur Musiano usque ad Danastrum et in boream Viscla tenus commorantur: hi paludes silvasque pro civitibus habent. Antes vero, qui sent eorum fortissimi, qua Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur usque ada Danaprum, que fkumina multis mansionibus ab inviceum absunt.[1] (PREVOD: Od izvora reke Vistule preko nemerivih prostora stanuje mnogobrojni narod Veneta, čija se imena menjaju prema različitim porodicama i mestima, načelno se nazivajući Sklavenima i Antima. Sklaveni prebivaju kod grada Novijetunena i jezera koje se zove Murskijsko, sve do Danastra i na sever sve do Viskle: za naselja imaju močvare i šume. Anti opet, od onih koji su najjači, tamo gde se sužava Pontsko more, protežu se od Danastra sve do Danapra, a te reke udaljene su jedna od druge mnogo konaka)“.

U ovom Jordanovom citatu vidimo da on naše pretke naziva Venetima i da se po njemu oni načelno dele na Slovene i Ante. Sloveni po njemu žive od grada Novijetununa i jezera Mursa na zapadu, pa sve do reke Dnjestar na istoku i Visle na severu, a Anti od reke Dnjestar na zapadu, pa do reke Dnjepar na istoku. Za nas je ovde važno da pokažemo gde se nalazio grad Novijetunum i jezero Mursa. Za mursijsko jezero smo već rekli u predhodnom poglavlju kada smo obrađivali delo Prokopija iz Cezareje, ali nije zgoreg da ponovimo. Dakle jezero Mursa se nalazilo na današnjem prostoru Slavonije između rimskih gradova Marsonije (Slavonski Brod) i Murse (Osjek) i u to vreme prestavljala je jednu ogromnu močvaru koju je  vojnom smislu uspeo da premosti tek osmanski sultan Sulejman Veličanstveni u 16. veku podigavši pontonski most dužine 12 km, kada je išao u pohod na Ugarsku. Grad Novijetunun ili Novijodunum se nalazio otprilike na ušću reke Krke u reku Savu blizu današnjeg Krška u Sloveniji, na pola puta između današnjeg Zagreba i Ljubljane, a ne kako je to Šafarik mislio u današnjoj Rumuniji preko puta ušća reke Prut u Dunav[2]. Genijalni Šafarik je po tom pitanju ipak pogrešio. Dakle po Jordanu Sloveni se prostiru od današnje Ljubljane i Zagreba, pa do ušća reke Dnjestar u Crno More. Po Jordanu oni još u 6. veku žive na celom prostoru severno od Save i Dunava, upravo kako nas o tome obaveštavaju i Pseudo Cezarije, Prisk, pre njega, ali i njegov savremenik Prokopije iz Cezareje, kao i kasnijih slovenskih hronika poput ruske hronike Monaha Nestora, kao što smo naveli u predhodnom poglavlju o Prokopiju, ali i poljskih hronika Vikentija Kadlupke[3] i Monaha Boguhvalova[4], koji su takođe smatrali da je Panonija prapostojbina Slovena i da su antički  Panoni prvobitni Sloveni. Jordan kaže da Sloveni naseljavaju „močvare i šume“, što je poslužilo zvaničnim istoričarima kao dokaz traženja slovenske prapostojbine iza planinskog venca Karpata u močvarama Pripjata između današnje Ukrajine i Belorusije, pa su se naravno bez uspeha trudili da u njihovoj blizini ubiciraju močvaru Mursa. Međutim zaboravljaju da je cela današnja Vojvodina, Slavonija i Mađarska bila močvara sve do vremena austrijske carice Marije Terezije, za čije vladavine je prvi put počelo isušivanje močvara, kopanje odvodnih kanala i regulacija korita velikih reka poput Dunava, Tise, Drave, Tamiša, Moriša, Begeja… Takođe čak i kad močvara Mursa nebi bila u Slavoniji, nego na nekom drugom mestu, ostaje problem rimskog grada Novijetununa koji je već ubiciran u blizini današnjeg Zagreba, a svakako da nikako nije mogao da bude severno od Dunava, a pogotovu ne u Pripjatu, jer jednostavno rimska vlast nije prelazila reku Dunav, pa se grad koji nosi latinski naziv, nije mogao nalaziti izvan tog područja. Dakle jedino logično rešenje je da se močvara Musrsa nalazila severno od Marsonije (Slavonski Brod), južno od Murse (Osjeka), a istočno od Novijetununa. Ostaje pitanje dali su Marsonija i Mursa dobili ime po močvari ili obrnuto, ali je to nebitno za naše dalje izlaganje?

Jordan u svom delu još jednom pominje Slovene, kada govori o ratovima koje su vodili sa gotskim kraljem Hermanerikom i evo šta kaže: „Post Herulorum cede item Hermanaricus in Venethos arma commovit, qui, quamvis armis despecti, sed numerositate pollentes, primum resistere conabantur. Sed nihil valet multitudo ruminbellium, praesertim ubi et deus permittit et multitudo armata advenerit. Nam hi, ut in initio expositionis vel catalogo gentium dicere coepimus, ab una stirpe exorti, tria nunc nomina ediderunt, id est Venethi, Antes, Sclaveni; qui quamvis nunc, ita facientibus peccatis nostris, ubique deseviunt, tamen tunc omnes Hermanarici imperiis servierunt.[5] (PREVOD: Posle poraza Herula podiže protiv Veneta Hermanerik oružje ponovo, a ovi, premda nikakvi u junaštvu, ali brojem jaki, iz početka pokušaše da se odupru. Ali ništa ne vredi neratnička veličina, naročio tamo gde i bog to dopušta i dolazi mnoštvo naoružanih. A ovi, kao što smo počeli da kazujemo na početku izlaganja ili u katalogu naroda, od jednog kolena potekavši, tri imena sad izneše, to jest Veneti, Anti, Sklaveni; pa premda sada usled naših grehova posvuda besne, tada su ipak svi služili vlastima Hermanerikovim)“.

I u ovom Jordanovom citatu nema pomena o nikakvoj seobi ili doseljavanju, već o ratovima Slovena-Veneta sa Gotima. Ono što pada u oči je navodno loše junaštvo naših predaka, što će se i kasnije prenositi kao neka vrsta propagande kod svih pisaca koji su pisali na latinskom i grčkom jeziku. Ostaje samo pitanje kako su tako neborbeni i plašljivi Sloveni uspeli da pobede sve svoje neprijatelje, koji su navodno bili vrhunac junaštva i ratničke veštine tog doba. Ali to je predmet neke druge rasprave. Neznamo samo kako se to Jordan uzima kao izvor o navodnom doseljavanju Slovena na Balkan, kod naših zvaničnih istoričara, kada on nijednom rečju ne pominje nikavo doseljavanje Slovena, već naprotiv, Slovene upravo vidi na njihovom iskonskom prostoru, tj. u Podunavlju.    

Agatija

Agatija je rođen oko 536. god. u gradu Mirini u Maloj Aziji. Po završetku književnosti u Aleksandriji i prava u Bejrutu, dolazi u Carigrad. Napisao je Istoriju u pet knjiga. Ona uglavnom predstavlja dopunu Prokopijevih dela, ali po stilu i pripovedanju znatno zaostaje za Prokopijevim delima.

Tako Agatija kada govori o opsadi kolhidske tvrđave Onogur iz 555. god. koju drže Persijanci pominje Slovene. Evo tog njegovog citata: „Ove su vodili Dabrageza i Usigard obojica varvari doduše, ali zapovednici romejskih odreda“. Zatim opisujući kako su napali jedan neoprezan odred Persijanaca kaže: „Pošto su išli u slabom redu i neoprezno, na njih iznenada nasrnuše Dabrageza i Usigard sa svojim ljudima i odmah ih u bekstvo nateraše“[6].

Da Vas podsetimo:  Zanimljive činjenice iz srpske istorije koje sigurno niste znali!

Kada opisuje odbranu kolhidske tvrđave Fazis iz 556. god. od Persijanaca kaže: „I da bi lađe, raspoređene po reci, bile sasvim zaštićene, komandir Dabrageza, po narodnosti Ant, i lohag Elmingir, Hun, postupiše po naređenju i od brodovlja izdvojiše deset brzih lađa sa krmom na oba kraja te otplove podalje uz reku. Oni su budno stražarili i, pazeći na prelaze, plovili bi sad sredinom reke, a sad uz jednu ili drugu obalu“[7].

Još jednom Agatija pominje Slovene u službi romejskog carstva kada opisuje borbu Romeja i kavkaskog plemena Misimijana iz 556. god. Evo šta kaže: „Sloven, po imenu Svarun. On baci koplje na jednog koji je y ratnoj spravi bio slabije zaštićen, i smrtno ga rani“[8]. Nakon toga usledilo je rušenje ratne sprave i predaja Misimijana, tj. sklapanje primirja između njih i Romeja.

Iz ovih Agatijevih citata vidimo da su mnogi Sloveni služili u romejskoj vojsci, kao što smo i ranije videli iz Prokopijevih spisa. Vidimo da su mnogi od njih bili zapovednici romejskih trupa poput Dabrogeze i Usigurda. Agatija nam daje i ime jednog istaknutog romejskog ratnika slovenskog porekla koji se zvao Svarun. To je samo dokaz o našoj autohtonosti, a nikako o nekakvom doseljavanju, jer da su Sloveni zaista došli, oni nebi tako brzo bili prihvaćeni od Romeja, pa im ne bi bilo povereno zapovedništvo nad posebnim odredima, pogotovu kada vidimo iz njihovih dela da su gotovo uvek Sloveni bili u sukobu sa Romejima. Takođe to pokazuje i karakter romejskog carstva, kao jedne multietničke univerzalne imperije, gde su svi koji su poštovali sistem carstva mogli da napreduju u službi, kako u vojsci tako i u civilstvu do najviših državnih zvanja, bez obzira kog su etničkog porekla bili: Grci, Sloveni, Jermeni, Sirijci… kao što ćemo pokazati i u narednim tekstovima.

Godine 589. Agatija opisuje provalu hunskog plemena Kurtigura. Prešvši preko Dunava, Kurtiguri se dele na dve grupe, od kojih je jedan odred krenuo ka Carigradu. Evo šta kaže Agatija o tome: „U međuvremenu onaj drugi varvarski odred, koji je ugrožavao Hersones, često je jurišao na zid, primičući lestvice i opsadne sprave, ali je isto tako često bio odbijan od Romeja koji su bili unutra i svom snagom ga branili. Njima na čelu stajao je German, sin Dorotejev. On je bio sasvim mlad i tek su mu brkovi počeli da rastu, ali isticao se kao uman vojskovođa i spreman je bio na podvige koji su prevazilazili njegovu mladost. Njegova otadžbina je bila ilirski grad koji se od davnina zvao Bederijana, a docnije mu je promenjen naziv u Justinijana Prima. Jer car Justinijan, pošto je y njemu bio rođen, svoje rodno mesto dostojno je ukrasio raznovrsnim delima i od beznačajnog mesta stvorio je bogat grad i nazvao ga prema svome imenu“. Pošto je German uspešno branio Hersones, Kurtiguri menjaju plan i još jednom pokušavaju da ga zauzmu. Evo šta o tome kaže Agatija: „Prikupivši veoma mnogo trske, i to one najduže, najčvršće i najdeblje, i slažući jednu uz drugu i povezujući ih uzicama i lanenim koncima, izradiše mnogo svežnjeva, Postavivši tada preko njih drvene prave motke kao veslačke klupe i prečage, i to ne po čitavoj dužini nego samo na krajevima i u sredini, i omotavajući svežnjeve debljim uzicama, i povezujući ih međusobno i učvršćujući, stezali su ih toliko čvrsto da su od tri ili više dobijali po jedan splav, dovoljno širok da primi četiri čoveka i dubok toliko da sigurno nosi teret i da se usled tankoće ne potopi. Takvih splavova izradiše ne manje od stopedeset“[9].

Dakle i iz ovog citata se vidi da nije reč o nikakvom doseljavanju već o vojnom upadu. Takođe ovde Agatija piše o Hunima, tj. o jednoj njihovoj grani Kurtigura kako su je zapisali romejski pisci. Ako Huni nisu Sloveni, već Mongoli nevidimo potrebu za tim da u zborniku „Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije“ budu citirani ovi redovi. Međutim stav naših naučnika o ovom problemu ide dotle da tvrde kako ovde romejski pisci pod Hunima ne vide „prave“ Atiline Hune koji su po njima mongolskog porekla, već pretke današnjih Bugara, pa pošto su Bugari takođe Sloveni, zbog toga su ovi citati iz Agatijinog dela i uvršteni u zbornik. Međutim problem opet nastaje jer ista ta zvanična nauka tvrdi kako su i „pravi“ Bugari takođe tatarskog porekla, dakle bliski Mongolima, a ne Slovenima, pa se opet postavlja pitanje „zašto su ovi citati uvršteni u zbornik“? U 19. veku su po pitanju Huna zanimljive radove dali Jurij Venelin i Aleksandar Veljtman, što smo i napomenuli u predhodnom tekstu kada smo obrađivali delo Prokopija iz Cezareje, a o tom problemu možete videti naš tekst „Ko je bio Atila i ko su Huni“?[10] U svakom slučaju iz ovog Agatijinog citata vidimo jasno da se ne radi o doseljavanju već o vojnom pohodu.

Jovan Malala

Jovan Malala je rođen negde krajem 5. veka u Antiohiji. Poreklom je bio Sirijac. Kad su 540. god. zauzeli Persijanci, preselio se u Carigrad, gde je i umro oko 574. god. Napisao je veliku Hroniku u 18 knjiga, gde obrađuje vreme od biblijskog Adama pa do njegovog doba. Balkanskim Slovenima je posvetio vrlo malo pažnje. Ima ih tek u jednom pasusu Malalinog obimnog dela.

Evo šta Jovan Malala kaže o Slovenima i njihovom prodoru u Trakiji iz 559. god: „Meseca marta, indikta sedmog, provališe Huni i Sloveni u Trakiju. Vodeći borbu poubijaše mnoge, a neke i opljačkaše. Tako opljačkaše Sergija, sina Bakhovog, vojskovođu i Ederma, starijeg sina Kalopodijevog, i odvedoše ih u ropstvo. Stigoše do Carigrada, otkriše porušena mesta Carigradskog belema, provališe kroz njih i prodru sve do crkve sv.Stratonika *** ortodaksnu veru“.[11]

Gde ovde Jovan Malala govori o seobi? Nigde. Malala pominje samo provalu tj. vojni pohod Slovena i Huna kroz provinciju Trakiju. Vidimo da prodiru do Carigrada i da na jednom loše utvrđenom mestu na carigradskom bedemu uspevaju da uđu u Carigrad i da prodru do crkve sv. Stratonika. Obzirom da je na tom mestu oštećen tekst, pretpostavljamo da je tamo pisalo da su Sloveni prodrevši do pomenute crkve „ugrozili i samu ortodoksnu veru“. Da ovo ne buni nekog, moramo da kažemo da su Sloveni koji su prodirali sa prostora severno od Dunava, na teritoriju romejskog carstva u to vreme bili pripadnici vlastite slovenske religije, a ne hrišćanstva, dok su Sloveni koji su bili u službi romejskog carstva verovatno morali da budu hrišćani-pravoslavni, jer inače teško da bi mogli da budu u službi carstva, mada iz istorije romejskog carstva znamo i za neke izuzetke povodom tog pitanja. Takođe iz celokupnog ogromnog Malalinog dela na preko 800 strana Slovenima je posvećen samo jedan pasus.[12] Zanimljivo. Kako je to moguće, ako se Sloveni doseljavaju na Balkan već u tom periodu, a da jedan pisac u svojoj obimnoj Hronici u 18 knjiga, ne zapiše ni jedan jedini redak o toj seobi, i udostoji ih samo jednog pasusa, a i u njemu ne govori o seobi već o upadu slovenske vojke?

Menandar

Menandar se rodio oko 550. god. u Carigradu, a umro najverovatnije krajem 6. veka. Bio je romejski pravnik, carski gardista i istoričar. Njegova istorija koja je uglavnom nastavak Agatijinog dela sačuvana je samo u fragmentima i kompilacijam iz 10. veka. Ona predstavlja dragocen izvor za odnose između Romeja sa jedne i Avara i Slovena sa druge strane, ali kao što ćemo videti ni kod njega nema pomena nikakvog doseljavanja Slovena  u 6. Veku, koje da se zaista dogodilo sigurno bilo pribeleženo od ovog pisca.

Kada opisuje romejsko avarske pregovore oko Sirmijuma 568. god. Menandar kaže: ,,Bajan posle borbe οko bedema poslao je neke, da razgovaraju ο miru. Neki u Sirmijumu, popevši se na vrh kupatila koje je još stajalo na raspoloženju narodu, da bi po običaju, osmatrali neprijatelja vrebali su i posmatrali iz skrovišta da li će se pojaviti neka varvarska vojska, i čim opaziše avarske glasnike koji već dolaze zalutavši u daljini sa staze, a ne raspoznavajući ih tačno, posumnjaše da je avarska vojska i odmah javiše i poslaše znak. Bon nezadovoljan time požuri da sigurnije ispita istinu. Doznavši da Avara ima malo i da oni žele da razgovaraju kao glasnici, pošalje i sam izvan bedema one koji treba da vode pregovore ο izmirenju“. Kada pregovori o miru nisu uspeli avarski kagan Bajan odlučuje: „da deset hiljada Kutrigura zvanih Huna pređu reku Savu i da pustoše kroz Dalmaciju, a, sam je sa svom svojom vojskom, prešavši Istar, boravio na gepidskim granicama“[13].

Da Vas podsetimo:  Pismo Srbina engleskom kralju zbog savezničkog bombardovanja na Vaskrs 1944.

Iz ovog citata vidimo da su Avari posle neuspešnog pokušaja da zauzmu Sirmijum (Sremsku Mitrovicu), koji je svojevremeno bio jedna od 4 prestonica rimskog carstva, dakle za Romeje vrlo važan grad, pokušali da mirovnim pregovorima izvuču što veću korist za sebe, pa kada to nije uspelo avarski kagan Bajan šalje odred od 10.000 Kurtigura tj. Huna koji su mu bili potčinjeni da opustoše Dalmaciju, dok je on sa vojskom prešavši Dunav boravio u Sremu, koji je ranije bio posednut od Gepida. Vidimo da nema nikakvog naseljavanja, već samo vojnog pohoda, ovog puta na rimsku provinciju Dalmaciju i to ne Slovena nego Kurtigura.

Dalje Menandar opisuje dalji tok pregovora između Avara i Romeja, pa dolazimo do jednog zanimljivog mesta gde saznajemo da su Avari sklopili sa Romejima sporazum o napadu na Slovene i da su uz pomoć romejskih brodova prebačeno 60.000 avarskih konjanika na slovensku zemlju severno od Dunava. Evo šta o tome Menandar kaže: „kada je prešao na suprotnu obalu reke odmah je spalio sela Slovena i opustošio polja, vodio je i odnosio sve, pošto se niko od varvara nije usudio da mu izađe u susret, nego su se razbežali u šikare i šumske gudure. Ovaj pokret Avara protiv Slovena nije nastao samo usled cezarovog poslanstva i želje Bajanove da Romejima uzvrati ljubav za sve čime mu je cezar u najvećoj meri iskazao prijateljstvo, nego sy mu bili vrlo mrski i zbog ličnog neprijateljstva. Posle je naime avarski vođa, samom Daurentiju i županima koji su na čelu naroda dozivajući ih da se pokore Avarima i da će biti upisani za plaćanje danka. Dauritije i vođe sa njim im rekoše „Ko je, dakle, taj od ljudi i koji se greje na sunčevoj svetlosti, koji đe pokroiti našu snagu? Navikli, smo, naime, da vladamo tuđim, a ne drugi našim. U to smo sigurni dok bude ratova i mačeva. Pošto su se Sloveni ovako obesno ponašali, nisu se drukčije vladali ni Avari u svome samohvalisanju. Zatim iz toga prnckoše pogrde i uvrede, pošto su, varvari uske i naduvene pameti, i mećusobno se. posvađaše.. I Sloveni, ne mogavši da obuzdaju srdžbu, ubiše poslanike koji onamo dođoše, kako je Bajan drugim putem doznao. Zbog toga je Bajan odavno podizao optužbe protiv Slovena i imajući prema njima potajnu mržnju, a inače ljutit, što nisu postali njemu podložni, a šta više i što je od njih pretrpeo nepopravljivo, i istovremeno želeći da učini uslugu cezaru, a y isto vreme, misleći da će naći bogatu zemlju, jer odavna romejska zemlja od Slovena*** a njihova zemlja nikada od koga drugog od svih naroda…“[14]

Ni ovde nevidimo dokaze za nikakvo doseljavanje, jer Avari po sklopljenom sporazumu sa Romejima i uz njihovu svesrdnu pomoć oko prebacivanja avarske vojske preko Dunava, napadaju Slovene na njihovoj zemlji. Takođe vidimo da su Sloveni organizovani u neki oblik države jer imaju vladara koga Menandar naziva Daurentije, kao i župane koji zajedno sa njim upravljaju-vladaju Slovenima. Prostor na kome su Avari napali Slovene je Vlaška u današnjoj Rumuniji. Dakle i ovde imamo podatak da je taj prostor, kao i celo Podunavlje iskonska slovenska zemlja, kao što smo ranije videli kod Prokopija i Jordana, a to se vidi i kod njihovih predhodnika Priska i Pseudo-Cezarija, ali o tome ćemo više pisati u nekom drugom poglavlju. S tim u vezi treba obratiti pažnju na zadnju rečenicu iz citata gde se kaže da je avarski kagan mislio da će „naći bogatu zemlju, jer odavna romejska zemlja od Slovena*** a njihova zemlja nikada od koga drugod od svih naroda…“ Očigledno da na mestu gde je oštećen tekst stajalo „pljačkana“ ili „uništavana“, jer se samo tako može shvatiti smisao rečenice. Dakle avarski kagan Bajan je smatrao da će zateći bogatsvo u slovenskoj zemlji jer su Sloveni dugo vremena prodirali i pljačkali po teritoriji romejskog carstva, dok na njihovoj slovenskoj zemlji niko nije pljačkao i uništavao, pa je s tim u vezi on i očekivao da će u svom pohodu steći dobar plen.

Za godinu 579. Menandar kaže: „krenuvši sa celom vojskom stiže u područje reke Save, između grada Sirmijuma i Singidunuma. I preduzeo je da premosti reku, neprijateljski smišljajući gradu Sirmijumu, želeći da ga pokori, a bojeći se da ne bude sprečen od Romeja koji su držali posadu u Singidunumu i pribojavajući se njihovog dugogodišnjeg iskustva i znanja u prelaženju reka čamcima, želeći da poduhvat ostvari pre nego što njegova namera izađe na videlo, sakupivši’ brodove i mnoge splavove po gornjoj Panoniji i na Istru, od njih je napravio ratne brodove i sam sa celom varvarskom vojskom peške prelazeći preko Sirmiskog ostrva dođe do reke Save. Πošto su se Romeji u tim gradovima poplašili i prozreli my nameru, strateg u Singidunumu Set pošalje  haganu da upita sa kojom je namerom, kada čvrsti mir i prijateljstvo vladaju između njega i Romeja, došao na reku Savu, govoreći još da neće mirno gledati da se preduzme građenje tog mosta na reci, budući da car to uopšte ne dopušta. Reče (hagan) da izgrađuje most ne nameravajući ništa učiniti protiv Romeja nego da bi pošao protiv Slovena i prešavši Savu i prošavši kroz romejsku zemlju da će odmah preći Istar protiv njih, pošto mu car romejski spremi mnogo čamaca za prelaz. To da je i ranije radio iz ljubavi prema romejskom caru i da je, oslobodivši mnoge hiljade zarobljenih iz romejske zemlje koji su robovali Slovenima, odmah ih vraćao Romejima. Sada reče da je pretrpeo sramotu od njih koji nisu hteli da plate tada određeni danak za svaku godinu, i da su ubili avarske poslanike k njima poslane, i zbog toga da je došao na Savu. Radi toga naredi da Set primi poslannke koje će on poslati caru, a koji he moliti da mu se spreme brodovi na Istru, pošto namerava da se prebaci protiv Slovena, i reče da je spreman zakleti se zakletvama koje i Avari i Romeji smatraju najvećim da ne smišlja nikakvu štetu protiv Romeja niti protiv grada Sirmijuma, nego zbog napada na narod Slovena da želi da izgradi most. To se nije činilo istinitim ni Setu samome ni Romejima u Singidunumu“[15].

Iz ovog podužeg citata Menandar nas obaveštava o gradnji mosta na reci Savi od strane Avara radi njihovog prelaska na prostor romejskog carstva, a sve radi kako oni tvrde napada na Slovene, na prostoru današnje Vlaške, kao što su izveli ranije, što smo videli u predhodnom citatu. Međutim kao što vidimo Romeji nisu imali poverenja u njih i smatrali su da je ta avarska izgradnja mosta uperena protiv njih, tj. ka zauzeću Sirmijuma. Iz citata vidimo da se prostor današnjeg Srema nazivao „Sirmisko ostrvo“, što ako ga pomatramo sa današnjeg gledišta i nije baš sasvim tačno, jer je sa tri strane okružen rekama, sa severa i istoka rekom Dunavom, a sa juga rekom Savom, dok je na zapadu kopno, odnosno oblast Slavonija. Međutim u to vreme sa zapada Srema kao što smo i ranije napomenuli nalazila se močvara Mursa, između Marsonije (Slavonskog Broda) i Murse (Osjeka), pa je današnji Srem zaista bio svojevrsno ostrvo jer je sa sve četri strane bio okružen velikim vodama. Ovaj podatak nam je i dodatni dokaz da je močvara Mursa dobro ubicirana, jer su u prošlosti mnogi naučnici pokušavali da je izmeste sa ovog terena, jer se nije uklapala u navodnu slovensku prapostojbinu koja je po njima bila iza planinskog venca Karpata, pa su močvaru Mursu tražili na raznim mestima, samo ne onde gde je zaista bila.  

Da Vas podsetimo:  NADEŽDA PETROVIĆ, ponos i ukras naše istorije

Godine 581, dok su se vodili pregovori između Persijanaca i Romeja desila se provala Slovena u Trakiji. Evo šta o tome kaže Menandar: „I dok je, dakle, u takvim prolazilo vreme i dok su se poslanici obeju država time bavili, a istočni rat stajao tako u neizvesnosti, četvrte godine carevanja cezara Tiberija prikupio se u Trakiji narod Slovena, više od sto hiljada, da bi opljačkao Trakiju i mnoge druge zemlje“[16].

Ovde Menandar pominje da se prikupilo čak 100.000 Slovena da bi opljačkali Trakiju i mnoga druga mesta. Međutim ni ovde on ne pominje naseljavanje, već ponovo vojni pohod radi plena. Ono što primećujemo je da se ta ogromna vojka prikupila u Trakiji, a ne severno od nje u današnjoj Vlaškoj. Trakija je tada obuhvatala šire područje nego sada: od reke Dunav na severu do Belog (Egejskog) Mora na jugu i od Crnog Mora na istoku, pa do reka Iskar i Meste na zapadu. Znači li to da su Sloveni neposredno pre toga uspeli da zagospodare jednim delom Trakije čim su na njenom prostoru sakupljali vojsku za napade na druge delove romejskog carstva? Ovaj podatak koliko nam je poznato nije poznat našoj službenoj nauci.

Nakon toga Menandar opisuje dalje pregovore između Avara i Romeja oko predaje Sirmijuma i konačno predaju Sirmijuma 582. god. Evo šta o tome kaže: „Bajan reče da Romeji treba da mu bez borbe predaju Sirmijum jer nije ostalo više nikakvo sredstvo da grad ne bude osvojen. Sem toga on će vrlo brzo propasti usled nestašice životnih namirnica, jer, prvo, sa dve strane mu je zatvoren dovoz žita, i drugo, avarska sila neće odustati od rata dok joj grad ne padne u ruke“[17]. Nakon toga pošto nije stizala pomoć gradu od strane romejske vojske, grad je predat Avarima, sklopljen je mir, a Romeji su se obavezali da plate danak za predhodne tri godine.

Iz ovog poslednjeg Menandrovog citata takođe nema nikakvih podataka o doseljavanju Slovena na Balkan, čak ni u naznakama, već o konačnom zauzeću Sirmijuma od strane Avara.  Dakle Menandar kao pisac uopšte nije nikakav izvor za doseljavanje Slovena na Balkan tokom 6. veka, što smo videli iz citata koje smo naveli, a takve podatke nećete naći ni u drugim njegovim citatima koji se nalaze u navedenom zborniku, a mi ih nismo naveli ovde zbog obimnosti teksta, ali i zato što je potpuno nepotrebno, jer ne govore o nikakvom doseljavanju Slovena na Balkan, ali ostavljamo svakom na volju da to proveri i sam se uveri u istinitost naše tvrdnje.

Evagrije Skolastik

Evagrije je rođen u Siriji, u mestu Epifanija 536. god. Živeo je najviše u Antiohiji gde je vršio advokatsku službu. Zajedno sa antiohijskim patrijahom Grigorijem, dolazi u Carigrad , kao njegov pravozastupnik. Smatra se da je umro krajem 6. veka. Ostavio je iza sebe „Crkvenu istoriju“ u šest knjiga. Za nas je od značaja samo njegova peta i šesta knjiga gde on samo uzgred pominje Slovene.

Evo jednog od citata koji se odnosi na godinu 582, nakon sklapanja mira između Romeja i Persijanaca „…Kad je to bilo urađeno na istoku, bio je osvojen od Avara Sirmijum, koji su najpre držali  Gepidi i posle toga predali Justinu…“[18]

Ovde vidimo da Evagrije pominje isti događaj o zauzeću Sirmijuma kao i Menandar, pa neki zaključuju kako je on koristio Menandra kao izvor za taj događaj, mada obzirom da je o događaju zauzeća Sirmijuma mogao da sazna i od nekih svedoka toga vremena, možda ga je i uneo nezavisno od Menandra.

Dve godine kasnije tj. 584. Desio se prodor Avara sve do juga Balkana. Kako nas obaveštava Evagrije, on se desio zbog zauzeća romejske vojske u ratu protiv Persijanaca. Evo šta o tome kaže: „…Dok se to tako događalo, Avari stigavši dva puta do takozvanog Velikog Zida, Singidunum, Anhijal i celu Heladu i druge gradove i tvrđave osvojiše i opljačkaše, uništivši i spalivši sve, pošto je ogromna vojska boravila na istoku…“[19]

Pored toga što i ovaj citat ne govori o doseljavanju već o provali odnosno vojnom upadu Avara, gde se govori da su osvojili i porušili sve tvrđave od Singidunuma (Beograda) pa do Juga Balkana, tj. do Helade, ovaj citat nam je izuzetno važan jer Evagrije kao savremenik tih događaja nigde ne govori da su ti Avari i Sloveni koji su „osvojili Heladu i porušili gradove“ starosedelačko stanovništvo tj. „Helene“ navodno raselili i na njihovo mesto naselili Slovene, kako nas o tom događaju nekoliko vekova kasnije izveštavaju neki drugi romejski pisci koje ćemo obraditi u narednim poglavljima. Postavlja se pravo pitanje, ko je o tom događaju bio bolje obavešten Evagrije kao savremenik tog događaja ili kasniji pisci koji su o tim događajima pisali sa velike vremenske distance, vrlo često vodeći računa o dnevno-političkim potrebama svog vremena, pišući i „udešavajući“ istoriju kako je to zahtevao trenutni politički trenutak, što moramo primetiti ni danas nije izuzetak?[20]

Svih pet autora iz ovog poglavlja, kao i Prokopije iz predhodnog poglavlja, su pisci koji su živeli, stvarali i opisali događaje koji su se dogodili u 6. veku. Nijedan od njih, ni jednom svojom rečenicom, jednim svojim redkom nije pomenuo nikakvo doseljavanje Slovena na Balkan u tom periodu. Naprotiv, oni govore samo o vojnim pohodima Slovena na prostor romejskog carstva. Takođe Jordan i Menandar nam potvrđuju kao i Prokopije u predhodnom poglavlju da je Podunavlje iskonska zemlja Slovena. Agatija nam pruža podatke da su neki Sloveni bili u službi carstva, pa i njega možamo shvatiti bar posredno kao autora koji govori o našoj autohtonosti, a nikako kao autora koji potvrđuje naše doseljavanje.

Iz svega navedenog, tačnije iz ovog i predhodnog poglavlja možemo, dakle, da zaključimo, da bar što se tiče autora iz 6. veka čija dela naša nauka uzima kao dokaze za navodno doseljavanje Slovena, nema nikakvog govora o tome. Navedene autore možemo uzeti u obzir samo kao pisce koji nam pružaju određene podatke o našoj srednjovekovnoj prošlosti, kao i našim ratovima sa Romejima, ali vojnom doprinosu nekih naših saplemenika toj imperiji, a nikako kao autore koji dokazuju seobu Slovena na Balkan, jer o tome nema nikakvih podataka kod njih. U dva poglavlja koja slede nakon ovog, prikazaćemo pisce koji su živeli i stvarali u 7. veku, da vidimo dali oni govore o doseljavanju Slovena ili o nečem drugom.

Aleksandar Mitić
Izvor: Borba za istinu

Napomene:

[1] Iordanis – Romana et Getica, Monvmenta Germanie Historica, Theodorvs Mommsen, Berolini, 1882, str. 62-63

[2] Pavel Jozef Šafarik, O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom, 1823, Arhiv Vojvodine Novi Sad – Slovenski institut Novi Sad, 1998.

[3] “Magistri Vincetii episcopi cracoviensis Chonica Polonarium sive originole regum et principum Poloniae”, Monumenta Poloniae Historica, Krakow, 1952.

[4] Boguchvali – „Chronica Polonica“, Monumenta Poloniae Historica, Nov. Ser. Krakow, 1952.

[5] Isto, str. 88-89

[6] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SAN, Vizantološki institut, Beograd 1955. Agatija, prevod Franje Barišića, str. 75

[7] Isto, str. 76

[8] Isto, str 77

[9] Isto, str. 78-79

[10] Aleksandar Mitić – Ko je bio Atila i ko su Huni? www.balkanskageopolitika.com

[11] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SAN, Vizantološki institut, Beograd 1955. Jovan Malala, prevod Franje Barišića, str. 84.

[12] Ioannis Malalae – Chronographia, Corpus scriptorum historiae bizantinae, Inpensis Et. Weberi, Bonnae, 1831.

[13] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SAN, Vizantološki institut, Beograd 1955. Menandar, prevod B. Krekića, L. Tomića, str. 88.

[14] Isto, str. 91-92

[15] Isto, str. 92-93.

[16] Isto, str. 96.

[17] Isto, str. 97.

[18] [18] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SAN, Vizantološki institut, Beograd 1955. Evagrije, prevod B. Krekića, str. 100.

[19] Isto, str. 101.

[20] O Srbima i Slovenima na prostoru savremene Grčke, pa samim tim i romejske provincije Helade videti: Aleksandar Mitić – Srbi u Grčkoj, tragovi Srba i Slovena na prostoru savremene Grčke, Balkanska Geopolitika, Banja Luka, 2019.


 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime