Izrod i narod

0
959

MINISTRI VLADE

Na dan 7. jula ove godine, u Gorkom nadomak Moskve, delegacija Srbije koju je predvodio Aleksandar Vučić (prisutni su bili još i ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić, ministar privrede Dušan Vujović i gradonačelnik Beograda Siniša Mali), čvrsto je obećao predsedniku vlade Ruske federacije Dimitriju Medvedevu da Srbija ni na koji način neće ugrožavati do sada postignute sporazume sa Rusijom, uprkos tome što ona stremi ulasku u Evropsku uniju. Bilo je dovoljno samo mesec dana, pa da Vučić pogazi svaku reč koju je tamo izgovorio. Vodeći uniznu i veleizdajničku politiku, Vučić je rešio da se surovo obračuna sa građanima Srbije, stalno ponavljajući da su ga oni doveli na to mesto. A on je krenuo u otpuštanja sa posla, sečom struje, iseljavanja iz stana, napadom na trudnice, obdaništa, škole, gradski prevoz, a sve sa ciljem potpunog uništenja svakog života u Srbiji.

Čim je iz Nemačke stigao zahtev da Srbija ukine uvoz prehrambenih proizvoda u Rusiju, Vučić je to svečano prihvatio, istovremeno rekavši kako „Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji“. To je suština Vučićeve politike: Kosovo je naše, ali je ustvari njihovo. Nećemo odrediti sankcije Rusiji, ali ćemo obustaviti izvoz. Hoćemo da nam Rusija modernizuje energetiku, da nam da najkvalitetniju naftu i gas, ali ćemo da vršimo istragu u vezi prodaje NIS-a. Srbija je, zahvaljujući toj politici, na dnu. Ni to nije dovoljno, pa Vučić ove jeseni sprema obračun sa građanima Srbije, nasiljem, nametima, sečom struje sirotinjskim domaćinstvima, oduzimanjem socijalnih prava, ukidanjem pomoći siromašnim građanima, trudnicama, deci…Na sceni je brutalna odmazda Zapada za ono malo slobodnog i slobodarskog duha koje je još kod Srba preostalo, nakon svih poniženja i udaraca koje je ova zemlja doživela. Kako spolja, tako i iznutra.

Poslednjih dana avgusta meseca, Nemačka je uputila zvaničan zahtev Srbiji da ne koristi državne podsticaje poljoprivrednim proizvođačima za izvoz prehrambenih proizvoda. Zahtev, koji je srpskoj javnosti predstavljen kao „demarš“, pozvao se na stav šefova diplomatija EU da zemlje kandidati za članstvo budu solidarne kad je reč o ekonomskim sankcijama koje su uvedene Rusiji.

Ovakva drskost i neviđeno nasilje nad Srbijom, nije zapamćena još od vremena okupacionih vlasti za vreme Drugog svetskog rata, kada je Naredbom Uprave za ratnu privredu i naoružanje vrhovne komande Vermahta, od 6. aprila 1941. godine, generalni opunomoćenik za privredu u Jugoslaviji, Franc Nojhauzen, naredio pukovniku Braumileru, šefu Vojnoprivrednog štaba Jugoslavije, da srpski seljak proizvodi hranu samo za okupacione vlasti.

U ovom slučaju, mada nema nikakav čin, uloga pukovnika Braumilera data je Aleksandru Vučiću i on je to bez pogovora prihvatio. Jasnije rečeno, on će kroz odluke vlade i nadležnih ministarstava sprečiti bilo kakvu mogućnost da država vrši otkup od seljaka. Njegova izjava, da će Srbija, uprkos volji Nemačke, ipak izvoziti hranu u Rusiju, obična je laž, jer su nemački mediji objavili da je „postigao dogovor“ da Srbija zvanično ne uvede sankcije Rusiji, ali da će obustaviti izvoz, za koji sa Ruskom federacijom ima širom otvorena vrata.

Samo nekoliko dana ranije (16. avgusta ove godine), ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Čepurin, izneo je Vučiću mogućnost da bi Rusija povećanjem cena gasa mogla da otera u bankrot Srbiju, ukoliko bi joj ona uvela sankcije. Čepurin je Vučiću predočio i niz drugih nevolja koje bi mogle nastati, uprkos tome što Rusija ne želi da vidi kako Srbija sebi „puca u nogu“.

Vest o tome da bi Rusija bacila Srbiju u bankrot povećanjem cena gasa u slučaju da joj ona odredi nekakve „sankcije“, objavio je i švajcarski „Noje Ciriher cajtung“. Nijedan medij u Srbiji o tome nije progovorio, niti sme, da se Vođi ne bi zamerio.

Da Vas podsetimo:  Objavljivanje pisma Nikole Janića Aleksandru Vučiću od 25.11.1998, kao povod

Vučićeva pismena pokajanja

Bez obzira na sve što Vučić obećava Nemačkoj, i birokratiji u Briselu, srpski privrednici u Moskvi ovih dana su potpuno zatrpani narudžbinama za prehrambene artikle iz Srbije. Umesto da ambasada Srbije u Moskvi bude otvorena 24 sata zbog vanrednih okolnosti i da punom parom radi „ekonomska diplomatija“, ambasador Srbije u Rusiji, Slavenko Terzić otišao je na godišnji odmor u punom trajanju (24 radna dana).

Ipak, ruski trgovinski lanac „Tander Magnit“ koji je krajem prošle i početkom ove godine uvezao samo voća i povrća u vrednosti oko sto miliona evra (kao i popularni moskovski „Diksi“ koji takođe uvozi iz Srbije voće i povrće), ovih dana pravi nove velike narudžbine srpskim kompanijama sa sedištem u Moskvi.

Istovremeno, Vlada Ruske federacije (tačnije, nadležni ministar Nikolaj Fjodorov) saopštila je ministarki poljoprivrede Srbije, Snežani Bogosavljević Bošković, da je Rusija već dala pravo trojici novih proizvođača mleka iz Srbije da isporuče svoje proizvode na rusko tržište. MInistarka je drugim povodom bila u Moskvi, da „ispriča Vučićevu priču“, ali je Fjodorov sačekao stavom da Rusija sve što radi, radi u okviru sporazuma Srbije o slobodnoj trgovini sklopljenim sa Rusijom. Dok se Nemačka svim silama trudi da čak i preko siromašne i prezrene Srbije (o kojoj većina vodećih političara u Berlinu i poslanika Bundestaga govori sve najgore!), oteža situaciju Rusiji, Aleksandar Vučić se javno nudi da bude, ni manje ni više, nego „posrednik“ između Brisela i Moskve!

Zbog potpuno iste idiotske ideje, sa vlasti je „oduvan“ Boris Tadić. I od njega se, kao sada i od Vučića, očekuje samo jedno: priznanje nezavisnu albansku državu na Kosovu i da rasturi sve oblike državnosti u Srbiji.

Vučić je otišao korak dalje, pa je napisao čak i jedan pokajnički tekst u listu „Frankfurter Algemajne cajtung“, u kome se, kako nemački mediji kažu, „osvrnuo na greške iz prošlosti, naučene lekcije i naveo jasan politički fokus na evropsku integraciju aktuelne srpske vlade, sa svim nužnim reformama i preprekama za njihovo ostvarenje“.

Johana Dajmel, zamenica direktora nemačke Asocijacije za Jugoistočnu Evropu, ocenila je taj tekst kao najgoru patetičnu bljuvotinu. Istovremeno se narugala Vučiću, rekavši da Srbija treba da se ponaša onako kao i Bugarska, koja je posle pritiska iz Brisela i Vašingtona, privremeno obustavila izgradnju „Južnog toka“.

Vučiću je Nemačka predočila i spisak poteza koje „nikako ne sme da uradi“. Između ostalog, u lažnom „demaršu“, koji je zapravo naredba, piše da, „…Ako Srbija želi da bude pouzdan partner Brisela i prihvati zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, mora pažljivo da izvaga svoje bilateralne odnose s Rusijom i da izbegava dodatne provokacije, kao što su susreti sa ljudima sa crne liste EU, u najmanju ruku…“.

Od Miloša do ološa

Danas Nemačka uteruje Srbiju, uz pomoć marionetske vlade Aleksandra Vučića, u antiruski blok. Tako se Srbija našla tamo gde nikada nije bila, niti bi ikada smela da bude: na suprotnoj strani od svoje slovenske braće i svojih istorijskih nacionalnih, kulturnih i ekonomskih interesa. Samo politički obnevideli „analitičari“, ne vide da Nemačka spoljna politika teroriše sve one zemlje koje su bile na strani antihitlerovske koalicije (Srbiju i većinu zemalja nekadašnje Jugoslavije, Grčku i, naravno, Rusiju). Sa druge strane, Nemačka podržava separatističku državu Albanaca na Kosovu i Metohiji, a ne treba zaboraviti i da je prva priznala otcepljenje svake od bivših jugoslovenskih republika, da je najbrutalnijom antisrpskom propagandom učinila sve da Srbija bude međunarodno izolovana devedesetih godina…

Da Vas podsetimo:  Mislili ste da se krompir vadi iz zemlje? U Guči se bere sa drveta

Ne treba nikako izgubiti iz vida ni činjenicu da je Joakim Zauer, „nevidljivi muž“ kancelarke Angele Merkel, čovek koga je čak i štampa u Nemačkoj nazvala „Fantom iz opere“, bio je prozivan zbog sumnjivih finansijskih transakcija sa pojedincima i kompanijama iz nekih istočnih zemalja, ali je na volšeban način uvek izbegavao susrete sa medijima kao i moguća nezgodna pitanja.

Za razliku od svoga muža, Angela Merkel je svakako bila „na videlo“ javnosti, pa tako nije krila ni podršku koju je od prvog dana pružala Juliji Timošenko, ženi koja je opljačkala Ukrajinu, istovremeno sebe predstavljajući kao „lidera Ukrajine“. Londonski „Independent“ je objavio da je Timošenkova imala najmanje dvesta računa u bankama širom sveta, a da je dobar deo tog novca u nemačkim bankama!

Merkelova ovo zna, ali i danas štiti Timošenkovu, koja je po svim merilima veleizdajnik svoje zemlje. Bivši predsednik Janukovič, tražio je svojevremeno Timošenkovoj da vrati od onoga što je opljačkala „samo 7 milijardi evra“. Ipak, samo zahvaljujući Merkelovoj, Timošenkova danas uživa zaštitu nemačkog BND, kome to nije po volji, zbog činjenice da se radi o problematičnoj i višestruko kompromitovanoj osobi, privatno hirovitoj i teškoj za obezbeđivanje.

Kakva sudbina čeka Aleksandra Vučića, koji se sve dublje zavlači pod skute Angele Merkel? Hoće li i on, kad više ne bude nikome trebao, dobiti zaštitu BND, ili će ga čuvati njegovi „investitori“, crni Arapi „sa jataganima“?

Njega i Ivicu Dačića, čeka potpisivanje još jednog akta koji je Nemačka već pripremila, a javnost ga kolokvijalno zove „Briselski sporazum broj 2“, koji, ukratko, podrazumeva da Srbija ćuteći prizna postojanje lažne države Kosovo i njen ulazak u Ujedinjene nacije. Biće to, po svemu sudeći, i zvaničan povratak Srbije na „predkumanovske granice“. Time će ova generacija srpskih veleizdajnika pljunuti na grobove heroja iz dva balkanska i oba svetska rata, u kojima je Srbije, bez dileme, bila uvek na pravoj strani: protiv imperijalizma i fašizma a za zajedništvo i slobodu južnoslovenskih naroda. Na žalost, moralni ološ koji je srozao Srbiju u poslednjih dvadeset godina, dobro je došao i Nemačkoj i svim njenim satelitima koji su tada bili poraženi.

Ko će da odgovori na državni teror?

Na domaćoj sceni, Aleksandar Vučić i njegov kriminalni, odnarođeni aparat, došli su do granice fizičkog sukoba sa narodom kome je obećana „socijalna država“, a dobili su duboko antisocijalni projekat. Da sve ne bi prošlo bez simbolike, pobrinuo se i Vučićev „seiz“, gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, koji je naredio da se spomenik srpskom socijalisti, Dimitriju Tucoviću, uskoro premesti ispred Narodne banke ili zgrade Ministarstva finansija. Tako će se ova vlast još jednom narugati idejama socijaldemokratije i socijalne ravnopravnosti u Srbiji.

Dok se ova sprdnja dešava, Vučićeva vlada spremila je niz mera kojima će sve „socijalno osetljive kategorije“ (ciničan naziv za penzionere, siromašna domaćinstva, porodice sa više dece, bolesne, trudnice, beskućnike i one koji su ostali bez posla i nalaze se na biroima za zapošljavanje), ukinuti i ono malo pomoći koju su do sada primali. Pripremaju se i nova poskupljenja grejanja, hrane, goriva, odeće, obuće, školskog pribora…

Srbija je jedina od evropskih zemalja koja nije smanjila PDV na najosnovnije potrebe za novorođenčad, iako je prva među zemljama koje su žrtve takozvane „bele kuge“. Samo u Srbiji ženama-trudnicama naplaćuju punu cenu svega što im je potrebno da bi održale trudnoću.

Ipak, glavni obračun sa građanima očekuje se u Beogradu. Naime, gradska vlada je već donela odluku da Gradsko saobraćajno preduzeće (GSB) na ulicama od 1. septembra izveze između deset i dvadeset odsto vozila manje, a da, istovremeno, u ta vozila svakodnevno ulazi još 250 novih kontrolora, i to u pratnji sa pripadnicima komunalne policije. Smanjenje broja vozila pravdaju „nedostatkom para“, a, zapravo je u pitanju planirana odmazda prema građanima, od kojih se očekuje da bez pogovora plaćaju Bus-plus prevaru i pljačku, da najskuplji gradski prevoz u ovom delu Evrope plaća najsiromašniji narod na celom kontinentu! Ukratko, Vučićeva vlast sprema manifestaciju nasilja. Kakav odgovor će građani imati na ovo, nije teško pretpostaviti. Reč je o tempiranoj bombi, koja će eksplodirati u lice onima koji su je napravili. Građani tu nemaju šta da izgube, jer su već sve izgubili, pre svega, preostalo dostojanstvo.

Da Vas podsetimo:  Vučić skuplja potpise za "opoziciju"!

Elektroprivreda Srbije (EPS), takođe odlukom Vučićeve vlade, sprema se da krene u masovnu „seču“ struje svim domaćinstvima koja duguju preko 10.000 dinara i više. Istovremeno, režimskim kompanijama, koje duguju milijarde evra, struju niko ne sme da ukida. Takođe ni Albancima u preševskoj dolini. Nedavno su radnici EPS-a, po ko zna koji put, iz Velikog Trnovca bili ispraćeni batinama i gvozdenim šipkama.

To su, izgleda, „zaštićene kategorije“. I dok se ovaj pravi pomor građana sprema „na najvišem mestu“, Vučićevi mediji se opet surovo šale sa građanima Srbije, citirajući direktora EPS-a Aleksandra Obradovića, koji kaže da je: „…U planu da se broj direktora u celom EPS-u sa 600 svede na 300, broj sektora sa 60 na 37, kao i da u centrali EPS-a gde je sada 500 zaposlenih, 30 direktora bude manje…“. Dodaje Obradović da „ovde nije reč o otpuštanju zaposlenih, već o racionalizaciji posla“!

Neverovatno zvuči, ali su obaveštenja o seči struje dobila čak i ona domaćinstva koja su u majskim poplavama zbrisana sa zemlje. Seći će struju i u kućama kojih više nema!

Istovremeno, samo 10 odsto poplavljenih domaćinstava dobilo je od države pomoć u visini do 3.000 evra, dakle, novac sa kojim niko ni temelje nove kuće ne može da postavi kako treba. Takozvani dobrotvorni fond pod imenom predsednikove supruge („Fond Dragica Nikolić“) u dva-tri navrata je pokazao na kakve mizerne grane je Srbija pala. Nekoliko srećnih ljudi koji su dobili ključeve od montažnih kuća, zahvaljujući donatorima koji su preko „gospođine kancelarije“ pomogli bskućnike stradale u poplavama, iskorišteni su kao propaganda. Da javnost vidi kako cveta hiljadu cvetova, i kako su svi zbrinuti. Ali, gorka istina se više ne da sakriti…

Uprkos činjenici da je državni teror nad građanima dostigao svoj vrhunac, Aleksandar Vučić je bestidno, u više navrata, optuživao čitavu naciju da je nesposobna i lenja. Između ostalog, znao je da kaže: „…Za sve što nam se desilo, u najvećoj meri, krivi smo sami. Sanjali smo i stradali, vreme je da se probudimo!“.

Na ovakve provokacije sa pozicije predsednika vlade, u Francuskoj bi, na primer, došlo do masovnih protesta. U Srbiji su mu to oćutali, mada je opšte poznato da je upravo Aleksandar Vučić godinama bio jedan od glavnih promotera mržnje, opstrukcije, nerada…Čovek koji je pune dve decenije primao poslaničku platu i za to vreme širio rasnu, versku i nacionalnu mržnju, danas hoće da „preobrati“ Srbe, optužujući ih da su bili protagonisti, a ne žrtve jedne kriminalne politike. Da su sami krivi za sve što ih je zadesilo da Zapad sa tim nije imao ništa!

Treba li posle ovakvih izjava, boljeg povoda za opštu pobunu.

Nikola Vlahović

Tabloid

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime