Da nije društvenih mreža, jednog novinskog teksta i vesti dve televizije, teško da bi iko u Srbiji znao da je u beogradskoj Savamali u nedelju bilo nekakvih problema. Da nije bilo teksta novinarskog veterana, u medijima ne bi bilo pomenuto da su tog dana Beogradom slobodno mogli da se kreću samo članovi Srpske napredne stranke
Mada su juče u Beogradu specijalne policijske jedinice pod punom opremom, komunalna policija i stranačko obezbeđenje Srpske napredne stranke sprečavali Beograđane da priđu obalama Save i eventualno prisustvuju polaganju kamena temeljca za „Beograd na vodi”, za veliku većinu štampanih i elektronskih medija bio je to dan velikog slavlja.
Ako je verovati medijima, to i takvo slavlje, vođene nepoznatim razlozima, iz prikrajka su pokušale da pokvare malobrojne pristalice inicijative „Ne davimo Beograd”, a zatim i Demokratske i Nove stranke.
Televizije: Posvećeno novinarstvo javnog servisa
Uglavnom gluve i poluslepe za ono što se zaista dešava u državi, televizije s nacionalnom pokrivenošću ni ovaj put nisu odstupile od takvog pristupa životu i informisanju.
Mogu, naravno, i veterani da budu na prvoj liniji fronta. Ipak, daleko je od poželjnog, pa čak i od normalnog, da baš novinarski veteran bude JEDINI koji će objaviti istinu o stranačkim knjižicama kao ulaznici za nešto što je trebalo da bude događaj od javnog značaja
Javni servis koji insistira na tezi da je „vlasništvo građana Srbije” dobar komad centralnih informativnih emisija posvetio je Aleksandru Vučiću s lopatom u ruci, kao i Aleksandru Vučiću pred mikrofonom: tu je moglo da se čuje ono najvažnije što je premijer imao da kaže o istoriji, Beogradu, pa i o skepticima i kritičarima koji ne razumeju opštu dobrobit projekta „Beograd na vodi”.
Posle toga, u Dnevniku u 23 sata, voditelj pomirljivim tonom konstatuje kako, eto, ni taj događaj „nije mogao da prođe” bez protesta. U prilogu koji sledi, prikazana je grupa ljudi koja pokušava da probije kordon, rečeno je ko su ti ljudi, ali nije objašnjeno ni koliko ih je otprilike bilo, ni šta su zapravo hteli.
Ni na RTS-u, ni bilo gde drugde, nisu objavljene glavne zamerke demonstranata, kao ni činjenica da je ugovor o ovom projektu više nego kontroverzan. Umesto svega toga, konstatovano je da su oni koji podržavaju Vučićev projekat „ipak stigli” tamo gde su naumili.
Televizija koju finansiraju svi građani i građanke ove države, odabrala je tako da bude televizija samo onih koji u „Beogradu na vodi” ne vide ništa sporno. Svi ostali prikazani su kao „leva smetala” kojima se prohtelo da ni taj dan ne prođe glatko.
Tradicionalno okrenuta na jednu političku stranu, Televizija Pink demonstracijama nije posvetila ni sekund, a prilog o događajima na obalama reke počeo je antologijskom rečenicom:
„Vekovni san počeo je da se ispunjava…”
Sve ostalo bilo je očekivano – red Vučića, red maketa planiranih zdanja, pa red smeća i ruševina na obalama koje je nova gradska vlast uspela da raskrči u „rekordnom vremenu”.
Nakon toga, u kratkom prilogu izneto je šta je gradski menadžer Goran Vesić rekao o tvrdnjama Balše Božovića iz Demokratske stranke. Vrlo je zanimljivo da pritom nije bilo ni reči o tome šta je Božović zapravo rekao, što je praksa koju su mnogi današnji mediji nasledili od Miloševićevog RTS-a, a što predstavlja kršenje elementarnih pravila novinarske profesije.
Poetika slična onoj na TV Pink, bila je zastupljena i u vestima Televizije Prva. Takođe fokusirana na reč „vek”, voditeljka je na samom početku vesti reporteru s lica mesta postavila pitanje: „Kako je postavljen kamen temeljac za projekat veka?”
Ovde je posebna pažnja posvećena odgovoru premijera na pitanje o kritikama na račun „Beograda na vodi”, pa je on i „u mikrofon” ponovio ono što je prethodno rekao u prigodnom govoru: da su se sa sličnim problemima suočavali i oni koji su u Parizu podigli Ajfelov toranj, a to je na kraju baš dobro prošlo.
Ni na RTS-u, ni bilo gde drugde, nisu objavljene glavne zamerke demonstranata, kao ni činjenica da je ugovor o ovom projektu više nego kontroverzan. Umesto svega toga, konstatovano je da su oni koji podržavaju Vučićev projekat „ipak stigli” tamo gde su naumili
Delimični otklon od ovakvog udvoričkog izveštavanja, suprotstavljenog samoj suštini pojma „izveštavanje”, napravila je Televizija B92.
Osim Vučićevog govora, ovde je mogao da su čuje malo opširniji odgovor na pitanje o kritikama, ali i obrazloženje za veliki broj pripadnika policije. Da, premijer je odgovorio u najmanju ruku nepristojnom konstatacijom („Ja tu policiju nisam video, ali dobro je da su svi bili bezbedni”), ali je ovde važno da je pitanje makar postavljeno.
Isto tako, važno je da je TV B92 u svom programu imala i izjave demonstranata, nešto opširniji izveštaj o događajima u Karađorđevoj ulici, kao i da je Muhamed Albar, predstavnik kompanije „Igl hils” koja vodi ovaj projekat, pružena prilika da u živom programu kaže šta misli o demonstracijama i onima koji demonstriraju.
I opet nismo saznali ništa epohalno: rekao je čovek da su demonstracije njihovo pravo jer „ovo je demokratija”. Ipak, samo postojanje tog pitanja, kao i onih pre njega, korak je od sedam milja i prava škola novinarstva u odnosu na većinu drugih priloga.
Jer, te nedelje posle podne i uveče nije primarno bilo to što se protesti jednostavno nisu videli u vestima, već to što je opšti ton više ličio na uvodna slova neke stranačke konferencije nego na izveštaje koje potpisuju kakvi-takvi novinari.
Ako se već u uvodnom delu pominju „vekovni snovi” i „projekti veka”, ako nema ni prizvuka sumnje u veličanstvenost i važnost projekta i premijera koji ga sprovodi, šta uopšte može da se očekuje u nastavku?
Osim TV B92, svetli primer dala je i TV N1 koja je smirenim tonom, krajne kultivisano i nepristrasno, izvestila o događajima dana. Ono što se ovoj televiziji možda može zameriti jeste činjenica da je u telopu koji je pratio informativne emisije netačno citirala jednu Vučićevu izjavu, pa je navela kako je ovaj rekao da „stvaramo istoriju protiv zatucane većine”. On je pak u svom govoru rekao:
„Beograd je, za razliku od nas, znao šta mu je potrebno. I rastao je, taj Milošev, Mihajlov i Milanov grad, često i po naređenju, protiv volje zatucane većine, nezaustavljivo, neprestano i neprekidno.”
Iako nije precizan i korektan, citat N1 ipak pogađa suštinu onoga što je Vučić želeo da kaže, a što je ovdašnje medije trebalo duboko da uzdrma. To je zapravo i blaga formulacija za očekivanu reakciju na nešto što je duboko nedemokratsko, što lično i direktno vređa građane i građanke ove države, što propagira tiraniju, autokratiju i samovlašće.
Te očekivane reakcije, nažalost, ipak nije bilo.
Nepostojanje reakcije se elektronskim medijima još i može oprostiti zbog brzine i prirode medija, ali zaista je nejasno kako su oni štampani osvanuli bez duboke analize onoga što je premijer poručio svojim podanicima.
Umesto toga, čitaoci su (sasvim očekivano) zasuti citatima s lica mesta, koje su pratile prigodne fotografije i svega par redaka izveštaja o protestima. U tom smislu, izuzetak donekle predstavlja „Informer” koji je zainteresovane pride počastio sa čak dve stranice odgovora Gorana Vesića Balši Božoviću, ali i sa zanimljivim antrfileom u kojem se kaže da je na demonstracijama građanske inicijative „Ne davimo Beograd” bilo „nešto manje od hiljadu demonstranata”.
Uglavnom gluve i poluslepe za ono što se zaista dešava u državi, televizije s nacionalnom pokrivenošću ni ovaj put nisu odstupile od takvog pristupa životu i informisanju
Ne ulazeći u tačnost procene, ovde bi trebalo naglasiti da se procena „Informera”, uvek kritički raspoloženog prema bilo čemu što ima antivladin prizvuk, prilično razlikuje od procene Aleksandra Vučića koji je broj prisutnih procenio na 350.
Televizijska poetika donekle se prenela i u štampu, pa je dnevnik „Alo” na naslovnoj strani obznanio kako „Vučićev san postaje java”, što bi s novinarskog stanovišta moglo dvojako da se protumači: kao naslov kojim se prilično zagazilo iza granice dobrog ukusa i pristojne štampe, ili kao neko dobro „redakcijsko zezanje”.
Iako je reč o listu koji se predstavlja kao ozbiljan, a trenutak nije baš pogodan za šalu, za istoriju srpske štampe bilo bi mnogo poželjnije da je reč o ovom drugom i da je ideja bila da se čitaoci malo nasmeju svemu onome što im se dešava.
U svemu ovome, postoji ipak jedan primer na kojem bi svi mogli ponešto da nauče, ali koji istovremeno govori mnogo o trenutnom stanju u srpskim medijima. List „Danas” objavio je reportažu Bože Andrejića u kojoj piše sve ono što nije moglo da se nađe nigde osim na društvenim mrežama: između ostalog, tu je i najvažnija informacija, da su na obalu Save propuštani samo vlasnici članskih karata SNS-a. Kolega Andrejić se u to uverio na staromodan način, tj. pokušavši da se lično probije na lice mesta i ponudivši policajcima svoju novinarsku legitimaciju.
Taj i mnogi drugi živopisni, duhovito opisani, a opet jezivi detalji naše zbilje, zapravo su jedina prava slika s ulica Beograda u danu kada se polagao kamen temeljac „Beograda na vodi”.
Za ovu priču vrlo je važno nešto što u nekim drugim situacijama ne bi bilo toliko bitno. Kolega Boža Andrejić je novinarski veteran, čovek koji bi na nekom normalnijem mestu tog dana eventualno sedeo u studiju i komentarisao, ili proveravao društvene mreže i pisao komentar za najuglednije novine ili portale.
Mogu, naravno, i veterani da budu na prvoj liniji fronta – poželjno je čak, ako im to zdravlje, volja i kondicija dozvoljavaju. Ipak, daleko je od poželjnog, pa čak i od normalnog, da baš novinarski veteran bude JEDINI koji će u pravom smislu te reči „izaći na teren”, JEDINI koji će izveštavati s mesta na kojem nije potrebna akreditacija, JEDINI koji će objaviti istinu o stranačkim knjižicama kao ulaznici za nešto što je trebalo da bude događaj od javnog značaja, a u stvari je bio partijski skup podrške „Beogradu na vodi”.
Dotičnom veteranu to je svakako na čast, ali je pitanje ko će se, tj. da li će se iko od novinara dosetiti da malo „protegne noge” jednog dana kad današnjih veterana više ne bude.
Odgovor na to pitanje prilično je jasan, a posledice katastrofalne. Makar po onu „zatucanu većinu” iz Vučićevog nastupa.
Tamara Skrozza
Cenzolovka
