Izvini, Slobo!

2
866

Dok posmatram balu mermernu bistu bivšeg Predsednika kroz glavu mi prođe misao: “Izvini, Slobo!”

Iako je još u rano proleće 1987. godine Slobodan Milošević izgovorio na Kosmetu čuveno „vas ne sme niko da bije”, i tako se pročuo širom tadašnje države, siguran sam da sam tek krajem leta te iste godine zapamtio njegovo ime. Kao i kod svih mladih ljudi koji su stasavali u Beogradu tokom „zlatnih 80-tih” život mi je prolazio po stadionima, kafićima i diskotekama; iako smo od malih nogu zatrpavani komunističkom ideologijom, bili smo možda prva generacija koja je svoje uzore sveobuhvatno pronašla u popularnoj kulturi Zapada. Od početka našeg sazrevanja intuitivno smo odbacili komunistički svetonazor, beogradska deca su se podsmevala sivom, strogom i zastarelom imidžu jednoumnih političara. Iako se oni nisu skidali sa ondašnja jedina dva televizijska kanala, za nas niti su bili vidljivi niti su bili prepoznatljivi. Tog poznog septembarskog dana 1987. godine ipak sam kroz anegdotu zapamtio ime političara Slobodana Miloševića – možda zato što se tako zvao glavni lik iz jednog od prvih urbanih filmova koji smo voleli – Dečko koji obećava. Naime, te tople septembarske večeri smo stajali u bašti SKC kada nam je prišao moj školski drug koji se toga dana vratio iz neke od zapadnih zemalja gde je proveo par dana. „Da li ste čuli šta objavljuju zapadni mediji”, pitao nas je, „kako je ovde u Srbiji, u Jugi, izvršen nekakav državni udar! Pominju neku sednicu i nekakvog Miloševića?!” Svuda oko nas opojna sloboda i život u najboljem ritmu: razgolićene devojke, rokenrol i bahati izlasci – kakva crna sednica, kakav crni državni udar?! Nije prošlo ni godinu dana od tada, a već svi smo dobro znali ko je Slobodan Milošević.

MRŽNjA KOJA PROGONI
I od tada smo ga gledali svuda: na ekranima i monitorima, zakucanog po kancelarijama i kafanama, zalepljenog na šoferšajbnama i izlozima, odštampanog na koricama i u magazinima, prisutnog po školama i stadionima, u mnogim domovima zakačenog na zid kao da je ikona; njegovo ime smo izgovarali više puta od vlastite imenice „ja”. Pratili smo ga po čitavoj Srbiji na mitinzima po selima i gradovima, halama i trgovima. Za moju generaciju Broz je već odavno postao mrtva istorija, od „najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, kako su ga krstili naši očevi, nezadrživo je tonuo za samo jednu generaciju u „najvećeg neprijatelja srpskog naroda”, kako se govorilo sve više u mojoj generaciji. Upravo je pojava Slobodana Miloševića ubrzala detitoizaciju našeg društva i zainetesovanost moje generacije za politiku posle decenija hibernacije. U godinama raspleta nakon toga, slobodno možemo da kažemo da je za moju generaciju Slobodan Milošević postao osoba koja je najviše uticala na naš život. Hteli to ili ne, voleli ga ili ga mrzeli, čime god da smo se bavili i šta god da smo primali kroz formalno i neformalno obrazovanje, u najboljim godinama smo se skoro dve decenije intenzivno bavili njime i dopustili da on tako postane deo nas samih. Ovu podmuklu opsesiju, za koju je najmanje kriv sam Slobodan Milošević, nosili smo podjednako svi iz generacije: i oni koji su emigrirali tokom „mračnih 90-tih” u Kanadu, na Novi Zeland ili ko zna gde po belom svetu, kao i oni koji su ostali i preuzeli barjak „petooktobarske republike”. I oni koji su prihvatili dužnost da ratuju širom bivše Juge, i oni koji su se krili da im ne bi uručili poziv za mobilizaciju, kao i oni koji su kasnije dezertirali kada su videli gde stvari idu. I oni koji su u jednom ili drugom višestranačkom režimu stekli značajan imetak, kao i oni kojima nikako nije jasno kako uspevaju da prežive sve ove godine. I oni koji su čitali samo tabloide i sajtove, kao i oni koji su kosti ostavili u biblioteci. I oni koji su još živi i zdravi, kao i za života oni kojima su česti strahovi, stresovi i osiromašeni uran iz „humanitarne NATO intervencije” nepovratno odneli zdravlje i zatrpali ih ispod zemlje. Moju generaciju je – voljno ili nevoljno – oblikovao Slobodan Milošević.

Kada su ga krajem 80-tih svi obožavali, poštovao sam ga. Kada su ga svi voleli, nisam ga mrzeo. Kao dete iz građanske porodice koja je zbog četničkog krsta permanentno nipodaštavana i često progonjena od crvenog režima, od samog početka sam nekako intuitivno odbacio postkomunističko sivilo kojim je odisao Milošević u javnosti. Još kada je krenuo da stereotipno veliča partizanštinu, respekt je polako tonuo u prezir. Kada se već na samom početku 90-ih usled uvođenja višestranačkog sistema kult Slobodana Miloševića polako ljuljao, uveliko sam ga mrzeo. Optuživao sam ga bukvalno za sve i svašta, kao što je činila uostalom i čitava moja generacija: bili smo ubeđeni u svetlu budućnost kada on više ne bude na njenom horizontu. Moram da priznam, savest mi tako nalaže, sve više i više sam ga mrzeo sve do njegovog konačnog pada. Nakon petooktobarskih promena bio sam siguran da su svi nesporazumi koje smo kao narod i država imali postali stvar nepovratne prošlosti. Ni slutio nisam da ću posle deceniju i po na stvari gledati mnogo zrelije. I bitno drugačije. Danas me posle svega progoni ta mržnja koju sam gajio prema bivšem predsedniku Miloševiću, razmišljam o njoj dok se vozim prema njegovom rodnom gradu Požarevcu. Prolazim kroz blažene krajolike Braničevske ravnice i pitam se usput zašto je čovek koji mrzi toliko slep kod očiju da ne vidi ništa više sem objekta sopstvene mržnje. I kada nastupa trenutak otrežnjenja? Postepeno kroz buduća razočaranja ili trenutno kroz neko očajanje?

Da Vas podsetimo:  Bojkot kao sredstvo oslobađanja

DA LI JE BIO ZAPADNI ČOVEK?
Ubeđen sam da je u mom slučaju otrežnjenje počelo onog mučnog trenutka kada sam na tv-ekranu gledao kako na noć Vidovdana dvojica haških stražara sprovode bivšeg predsednika Srbije, koji pognute glave sa lisicama na rukama odlazi u zatvorsku jedinicu kao da je secikesa. Posmatrajući nemo taj prizor, sećam se da sam tada po prvi put osetio tugu i neko bolno poniženje, kasnije nemoćni bes. Plodovi petooktobarskih promena su već tada počeli da trule, polako smo se treznili i počeli da posmatramo događaje iz drugog ugla. Možda je još uvek bilo rano da tada shvatimo ono što nam je kasnije postalo očigledno: događaji se nisu odvijali spontano već indukovano da bi Srbija bila simbolično ponižena baš na njen najveći nacionalni praznik. Onaj isti Zapad, čije je kapije ona branila na Vidovdan pre više od šest vekova, i onaj isti Zapad, koji je u anegdoti mog školskog druga izveštavao o državnom udaru nakon Osme sednice, tada je zatvarao davno započeti krug. Zbog Principa, ne iz principa.

Za vreme Miloševićeve vladavine bezbroj puta smo se pitali da li je on zapadni čovek. Slušali smo kako ga godinama u njihovim medijima nazivaju diktatorom, kasapinom, poslednjim boljševikom, zločincem i razbojinikom, a onda smo gledali kako dolaze kod njega na kanabe, nasmejani i opušteni, da pregovaraju i trguju. Skoro sve su činili da ga prikažu u njihovoj javnosti kao suštinskog neprijatelja, mnogo toga su uradili da u našoj javnosti izgleda kao da on ima njihovu stratešku podršku. Neposredno posle Miloševićevog pada sa vlasti ispričao mi je ambasador Mile Perišić razgovor koji je vodio sa jednim od najuticajnijih političara i diplomata na svetu Henrijem Kisindžerom na temu odnosa Miloševića i SAD. „Vi znate, gospodine ambasadore” – bio je krajnje iskren Kisindžer prema Perišiću jer je u njemu prepoznao intelektualca i šmekera (sve ono što Miletova Demokratska stranka nikad nije uspela da vidi i nakon Miletove smrti ovekoveči) – „da mi pravimo male diktatore, maksimalno ih iskoristimo i onda odbacimo isceđene kao limun. U slučaju gospodina Miloševića samo su se poklopili interesi, nije bio naš čovek.” Malo je bilo trenutaka u Kisindžerovoj diplomatskoj karijeri kada je ispoljavao takav stepen iskrenosti, malo je anegdota u novijoj srpskoj istoriji koji tako jasno obasjavaju mračne političke uglove. U godinama nakon hapšenja i izručenja u Sheveningen Slobodan Milošević je sigurno shvatio pravu prirodu odnosa predsednika male pravoslavne balkanske države i svetske imperije. Mogao je samo da oseća i trpi posledice rasističkog prezira koji su prirodno gajili prema njemu. Verovatno je prokleo sebe ako je ikada u životu, bar za trenutak, pomislio kako je moguće sa njima ravnopravno i iskreno pregovarati. Napušten od skoro svih, ponižen u zatvorskoj ćeliji od strane onih koji su mu bombardovali na pravdi Boga državu i narod, rešio je da se ne preda u Hagu i da, braneći sebe, odbrani Srbiju. Tada je vaskrsao u moralnom smislu, svakodnevno je, na rastuće zadovoljstvo širom srpskog auditorijuma, ljuljao temelje Haškog tribunala, da bi mu rasturio uglađenu fasadu. Kada je ona popucala i urušila se, mogli smo da vidimo ono što smo i slutili: Haški tribunal je lažni sud sa političkim zadatkom da se srpskom narodu nametne trajni osećaj i obaveza krivice. Kako su samo proročki zvučale reči Slobodana Miloševića izvučene iz govora od 02. okotobra 2000. godine kada je rekao: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije!”

SMRT KOJU SU SVI ŽELELI
Umro je iznenada, u ćeliji pod krajnje sumnjivim okolnostima, kada se sticao utisak da ne znaju šta da rade sa njim, kako se proces približavao kraju. Haški dželati su sa vidnim olakšanjem ispratili njegovu smrt, pokušavajući da je predstave u javnosti kao opominjuću pobedu materijalnih sila istorije. Nisu uspeli. U srcima velike većine nas ostao je trajni osećaj stida jednog pokoljenja koje je kao nemi svedok istorije živelo u doba kada je isporučen bivši predsednik na Vidovdan. Njegovu smrt nismo doživeli kao poraz, već kao iskupljenje: od tada, i pored najveće pristrasnosti i nepravičnosti Tribunala u Hagu, više Srbiju ne mogu da optuže. Bila je to smrt koja je prekinula dalje mrcvarenje i koju su, nasuprot javno-proklanovanom humanističkom bontonu, svi negde priželjkivali. Ne mogu da znam kako je pokojni Predsednik gledao na smrt, jer se nikada nije deklarisao kao pravoslavni hrišćanin uprkos svešteničkom poreklu. Ali ta iznenadna smrt je od njega načinila mučenika kod velike većine našeg naroda koji je živeo u ritmu pravoslavne tradicije: nekadašnja slepa ljubav ili slepa mržnja konvertovana je u zahvalnost što je žrtvujući svoje oslabelo telo spasio Srbiju od strepnji haških presuda i potonjih posledica. Ipak nisu svi tako gledali na stvari. Bilo je i onih koji su, umesto hrišćanskog poštovanja prema svačijoj duši na ovom svetu koja napušta telo, poput neopagana slavili Miloševićevu smrt u razdraganoj povorci na Kalemegdanu. Duvali su u pištaljke i mahali balonima u duginim bojama, dok je skoro čitava zemlja ćutala iz nekog elementarnog poštovanja i kućnog vaspitanja. Dok sam posmatrao to sekularno sveštenstvo kako se raduje, osetio sam duboku sopstvenu sramotu zbog njih.

Da Vas podsetimo:  Neki opozicionari na RTS-u bili četiri puta više od mene

Na ulasku u Požarevac prisećam se šta mi je rekao Slobodan Erić iz Geopolitike na dan kada je kovčeg sa telom bivšeg predsednika stizao u Beograd iz Haga. Pitao me je da li planiram da odlaskom na plato ispred Narodne Skupštine iskažem poštovanje prema Slobodanu Miloševiću. Nisam bio spreman na takav čin u tom trenutku, rekao sam mu kako mržnju već odavno ne osećam, ali da ipak još uvek ne vidim veliki razlog za moj odlazak na plato. “Razmisli o jednoj činjenici”, rekao mi je tada Erić, koji se spremao da pođe na doček kovčega, „u ovim ratovima Srbi nisu išli masovno na klanje kao u prošlim vremenima, i Srbin nije pucao na Srbina. Bar zbog toga vredi otići”.

DA LI JE MOGAO DRUGAČIJE?
Dok polako tražim gde je u Požarevcu, Miloševićevom rodnom gradu, njegova kuća, kroz glavu mi prolazi dilema koja mi se često vraća i na koju nemam konačni odgovor. Šta bi bilo sa njim, kako bi se odvijala njegova karijera i kako bi se odrazilo na njegovu popularnost da je vizuelno bio čovek zapadnog imidža? Da je, umesto čvrstog i sivog postkomunističkog utiska kojim je odisao i kojim je živeo, neiskreno prihvatio svetlucavi imidž zapadne pop-kulture? Da se formom i izgledom bolje branio i da nije prkosno isticao svoju unutrašnju i prilično prevaziđenu ideološku arhitekturu? Da je imao moderniju frizuru, moderniju garderobu, moderniji pristup javnosti? Da li bi takvim – njemu suštinski suprotnim – „blerovskim” imidžom uspeo da ubedi širu javnost kako nije poslednji komunistički dinosaurus na ovim prostorima? Da li je mogao da lukavo presvuče medije i, služeći se istim tahnikama zapadne propagande, zadrži sopstvenu političku suštinu uvijenu u savremenu ambalažu? Ako svim tim vrlo verovatno ne bi uspeo ni srednjoročno da zavara Zapad zbog njihovih geostrateških planova, da li je bar kod moje generacije mogao da obezbedi bolji prijem upražnjavajući kultove zapadne popkulture?

I da li bi time nešto dobio? Šta ako ne bi; ako je za moju generaciju bilo dovoljno da ga Zapad bilo kad proglasi neprijateljem i da ga kolektivno omrznemo? Ako je ishod porazno isti, zašto bi se groteskno pretvarao da bude ono što nije? Da li je mogao da nasluti kakav će mu biti politički kraj? Šta ako je, kao intiligentan čovek, što je svakako bio, mogao da nasluti neslavni kraj karijere i pred istorijom odlučio da brani svoju ideološku poziciju i sopstveni identitet po svaku cenu? Šta ako njegova bitka nije bila bitka forme već suštine, šta ako je pokušao da se utrkuje sa istorijom, a ne sa moćnim savremenicima? Samo taj pokušaj, makar i tragično neuspešan, izaziva poštovanje. Šta ako je slutio da je lider male pravoslavne zemlje na Balkanu – okružene istorijskim neprijateljima i okupirane sa svih strana od moćnog i nedobronamernog Zapada – osuđen na poraz u ovakvoj političkoj epohi? Šta ako je dobro znao da će mu kraj biti tragičan u svakom slučaju? Bez obzira na simulaciju konzumiranja pop-kulture i sigurno bolji rejting u mojoj generaciji zbog toga? I, konačno: šta ako je svesno odlučio da bude poslednji tragični dinosaurus umesto ništavnog klovna? Da li zbog toga došao veliki Handke da mu oda poslednju počast?

AMANET IZ OKTOBRA 2000.
Možda su reči koje je uputio našoj javnosti u oktobru 2000. godine bile urezane duboko u njegovom srcu mnogo ranije od poraza na izborima, koji se odigrao 24. septembra te godine, kada je govorio o slobodi i identitetu. Locirao je ključni problem „simulacije slobodne volje kao pokrića okupatora” i “isključivanja slobode mišljenja i stvaralaštva kao najvećeg poraza jedne nacije, jer nakon toga predstoji nužno gubljenje nacionalnog identiteta u savremenom obliku kolonizacije”. Bio je to potpuno drugačiji govor od svih njegovih u karijeri, odisao je nečim ljudskim i bio je duboko filosofski. Takvog ga nismo videli do tada. Na žalost, zakasnio je. Ostale su nam po uglovima ušiju njegove reči, ali mi smo jurili da dohvatimo varljivo sunce petooktobarske slobode na ulici. Ko će još da sluša gubitnika? Sad se setio da pametuje? Šta je radio do sada? Ipak, negde u nama – hteli mi to ili ne hteli – ostale su zapisane opomene koje je tog dana izrekao. “Nakon takve okupacije poraženom narodu sledi identifikacija sa okupatorom i njegovom istorijom i glorifikacija takve tuđe istorije, a poništavanje sopstvene istorije”; “okupacija nužno donosi poništavanje sopstvenog identiteta koji će se svesti na malo jela, pesme i kola”; “Zapadu će trebati nove prestonice kriminala na Istoku, da bi ih izmestio sa sopstvene teritorije”; “Crna Gora će posle NATO okupacije postati sinonim za državu mafiju”…Danas, posle samo nešto manje od 17 godina, ove reči deluju proročki. Možda nismo mogli da prihvatimo Miloševića kao državnika, ali bar kao generacija ne smemo da zaboravimo taj filosofski govor Miloševića kao poraženog političara iz vruće izborne jeseni 2000. godine. Govor kojim je nacrtana neslavna okupacija u koju tonemo, govor poraženog čoveka koji sluti šta ga čeka. I govor iskrenog čoveka, jer su ljudi najiskreniji posle pada. Možda baš zato što ga nismo voleli, ne smemo da ga zaboravimo.

Da Vas podsetimo:  Prodavci sa Palilulske pijace već dve godine na trotoaru

Vreme je učinilo svoje, i čini mi se da je svima koje sam pitao u Požarevcu za lokaciju kuće koju tražim, drago zbog toga. Pošto je, sledeći ljubazna upustva prolaznika neposletku pronađem, parkiram se na malom platou ispred Miloševićevog doma, čije dvorište se graniči sa kućom Vojvode Petra Dobrnjca. Zvonim da bi mi otvorio starac Jovo, koji održava kuću i okućnicu. Po naglasku čujem da je izbeglica. Uvodi me u dvorište i vodi udesno, u pravcu groba Slobodana Miloševića. Pored grobnog mesta bela mermerna bista sa njegovim likom. Na grobnom mestu krst i gomila svežeg cveća. Dok stojim ispred grobnog mesta, setim se šta je Borhes zapisao: kako čitav čovekov život stane u onaj trenutak večnosti kada konačno shvati ko je i šta je. Razmišljam da li u slučaju Slobodana Miloševića to bila čuvena poseta Kosovu Polju u proleće 1987. ili je to bilo na Vidovdan 2001, kada je izručen? Dok se polako krstim ispred drvenog krsta na kome ćiricom piše „Slobodan Milošević”, pada mi na pamet njegova porodična parabola: od krsta do petokrake, pa ponovo do krsta. Ne tako retka slika iz mnogih srpskih porodičnih stabala u veku poraza srpske nacionalne ideje. Molim se Bogu da nije prekasno za ponovno uskrsnuće. Zašto sam došao na ovaj grob? Šta me je nateralo?

ODAKLE DOLAZI OPASNOST
Svojevoljno, u svakom slučaju. Godinama unazad, već posle 5. oktobra osećam sramotu zbog mržnje koju sam gajio prema pokojnom Predsedniku Miloševiću. Najmanje što mu dugujem je da se zbog toga javno izvinim. Kada bih danas mogao da vratim točak istorije unazad, opet bih bio njegov protivnik. Nikada ne bih glasao za njega, ne bih bio njegov pristalica i sigurno bih bio na suprotnoj ideološkoj poziciji. Ali ga ne bih mrzeo i zato bi drugim očima mogao da posmatram njegovu politiku, bez obzira što ga ne bih podržavao. I dalje bih ga osuđivao za mnoge stvari pred istorijom i narodom, kao što je recimo Republika Srpska Krajina. Ali bih mu i priznao mnoge stvari, kao što je recimo Republika Srpska. Iako na Kosovu nije vodio mudru politiku, priznao bih mu da nije izdao, što se posle njegove smrti ne može reći za partiju kojom je rukovodio za života. Takođe bih imao mnogo više sluha za poziciju Srbije u vreme njegove vladavine, u doba teških istorijskih gibanja i samim tim, mnogo više razumevanja za njeno vođstvo u poziciji kada je u slaganju istorijskih kretanja moguć smo manji ili veći poraz. Posle Miloševića, definitivno sam naučio da ne mrzim naše vođe kada se ne slažem sa njihovom politikom. Naučio sam i da ne budem opsednut njima, jer je to strateška omča koju nam zapadna obaveštajna inteligencija namiče oko vrata. U međuvremenu, ponešto sam i čitao, a ponešto naučio na sopstvenom iskustvu „od krvi i mesa”. Sada pouzdano znam da nam izvan granica našeg naroda dolazi najveća opasnost i da je naš pravi neprijatelj ustoličen u uređenim prestonicama kojima se divimo. Što se mene tiče, samo oni srpski političari koji bazuslovno izvršavaju naredbe Zapada zaslužuju istinski prezir.

Posle nekoliko minuta napuštam grob Slobodana Miloševića. Sivom granitnom stazom, okružen zelenilom na sve strane u prolazu pored elegantne prizemne kuće, koračam prema izlazu iz dvorišta. Osećam se bolje, nemam više unutrašnju nervozu koju sam osećao pre dolaska u Požarevac. Ovo sam morao da uradim. Okrećam se još jednom prema grobu, ispred same ulazne kapije u dvorište kuće. Dok posmatram balu mermernu bistu bivšeg Predsednika kroz glavu mi prođe misao: “Izvini, Slobo!”

Igor Ivanović

www.standard.rs / Pečat

2 KOMENTARA

  1. Слоба из гроба: „Нема зашто…“. Не знам чему идеализовања неког ко се од почетка до краја увек борио само за своју фотељу, никад за Србију и Србе. Кога год је он „бранио“ јебо је јежа, што кажу, без љубави. Продао је прекодринске Србе, повезао власт са организованим криминалом, напљачкао се. Кад је запад од њега направио будалу и, упркос обећања да ће њега, за партнерске услуге, оставити на миру и Космет третирати као унутрашњу ствар Србије, закуцао на врата са топузом у руци, схватио је да би га тај последњи уступак, после свега, сигурно коштао фотеље, и узапро се. Али није могао да издржи да им не буде партнер још један, последњи пут, и кад је НАТО већ пуцао по шавовима због протеста бомбардовању, потписао је окупацију Космета, мада је знао да НАТО, и да је намеравао, није био технички у могућности да започне копнени напад пре следећег пролећа, а дотле би се, чак и да је бомбардовање прекинуто, тако нешто врло тешко спровело, како због отпора у НАТО чланицама, тако и због растућег међународног противљења.

    Овако, баш као у оном вицу кад су Амери киднаповали њега и још двојицу, и кад је за пуштање морало да се бира између копања канала, гутања тегле гована и плаћања у новцу, он је – а и Србија с њим – почео да копа канал, уморио се, појео пола тегле гована, згадило му се, и на крају платио пуну цену.

    Оно што ми је занимљиво у чланку је у самом почетку, где говори о томе како је „култура запада“ младима била привлачнија од комунистичке идеологије. И то је тачно. Једна ствар која је у нашим главама остала у запећку је сама Србија. Као што рече Србин у оном вицу, коментаришући Јапанца који каже да пре свега ради за своју земљу – „Јебе ми се за Јапан…“

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime