Izvinjavamo se, mlogo se izvinjavamo, Gospodaru!

Izvinjavamo se, mlogo se izvinjavamo – našem samozaljubljenom predsedniku pinokijevskog nosa i krive duhovne dioptrije Aleksandru Acku Vučiću, i (ne)našoj, do jecaja i suza, potrešenoj Vladi i svoj njihovoj kerberskoj paradi i nevladinoj prozapadnoj estradi.

Izvinjavamo se, mlogo se izvinjavamo… što smo judiniziranog Predsednika Srbije Aleksandra Aciku Vučića i njegovu Vladu duboko potresli u vreme Božićnih praznika i blagdana, podsećanjem da su Kosovo i Metohija sastavni deo one države na čijem su čelu – što smo im napomenuli da su Predsednik i Vlada Srbije a ne predsednik i Vlada Velike Albanije ili neke nove sive demonije. –

Što smo ih podsetili da je Ustav Republike Srbije još uvek na snazi ma koliko se oni pravili da nisu obavešteni.

Što smo im svima skupa povećali krvni tlak pominjanjem neustavnog Briselskog Sporazuma koji su oni kao poslušni zapadni fićfirići protivustavno potpisali.

Što im skrenusmo pažnju da su interesi Srbije u Rezoluciji 1244 i pregovorima u UN–a, a ne izmeštanje dijaloga u okvire srbomrzačke Evropske Unije.

Što smo poziv na unutrašnji Vučićev monolog sa samim sobom i ćutljivim mu klimoglavim kerberima, pogrešno shvatili kao poziv na svesrpski dilajog i konsenzus o duhovnom i istorijskom srcu Srbije.

Što smo im pominjanjem Kosmeta i svetog cara Lazara, poremetili njihove pinokijevske bajke o BDP–u koji raste rapidnom brzinom da se već jasno vidi i kroz delimično otškrinuti prozor, dok se u snežnoj januarskoj bajci državni dug Srbije svake godine drastično smanjuje za novih 2–3 milijarde evra.

Što smo ih podsetili da su Pećka Patrijaršija, Dečani, Gračanica i carski Prizren, daleko stariji od države njihovih američkih kaubojskih gazda, te da Kosmet nije njihova lična prćija, već amanet svetih predaka koji se ima pravno braniti a ne bespravno predavati.

Što smo ih uznemirili u kićenju Božićne jelke na čijem su vrhu svojom veleizdajom Kosmeta razapeli Živoga Boga na sred Terazija, a na čijim su granama raspeli sve svete Srbe od svetog Save Nemanjića, preko svetog cara Lazara pa sve do srpskog i metohijskog novomučenika Haritona Crnorečkog, i to skupa sa svim našim srpskim svetinjama, pa ne mogu na miru da uživaju u fanfarama i prskalicama njihovog sopstvenog samopotiranja.

Što glasno rekosmo da Kosmet nije izgubljen sem ako ih nečija srpska judinska ruka eventualno ne pokloni silovateljima i ubicama naših majki i očeva, naših braće i sestara, postradalih za Krst Časni i slobodu zlatnu.

Što smo pozvali na zamrzavanje konflikta na Kosmetu tj. na mir, i čekanje po Srbe i Srbiju bolje međunarodne situacije, kako bi se na Kosmetu našlo mirno i pravedno rešenje i za Srbe i za Albance, u okvirima države Srbije.

Što ne žurimo i ne hrlimo, kao plaćeni bezumnici i prodane duše, da kao oni ozakonimo okupaciju Kosmeta sopstvenim potpisima i priznanjima.

Što smo se setili svetih Nemanjića i Lazarevića, kao i svetih Karađorđevića i Petrovića, koji nikada ne bi imali niti oslobodili Kosmet, da su kao današnji vrh Srbije bili duhovno prodani i kupljeni za trideset smrdljivih srebrnika.

Što smo ih doveli do masovne i šizofrene medijske histerije koja ih je dodatno razgolitila u njihovoj prodaji Kosmeta i pokazala da se niti Boga boje, niti ljudi stide.

Što smo im rekli da je njihovo nasilno ukidanje svih srpskih sudova na Kosmetu, i samopotiruće predavanje u ruke šiptarskim dželatima i okupatorima svih postojećih srpskih pravnih institucija na svetoj srpskoj zemlji, najgnusnija veleizdaja. – što smo naljutili i zabrinuli njihove zapadne savetnike Tonija Blera i Gerharda Šredera, a posebno naše domaće NATO veštice bez metle, Natašu Kandić i Jelenu Milić.

Što su nam sveti Sava Nemanjić, Car Lazar, Kosovac Jovane i vera Pravoslavna miliji od predsednikovog prijatelja Bila Klintona, ili Acikinog duhovnog miljenika Maksa Vebera koji dolazi iz Sašinog omiljenog protestantskog miljea.

Što nismo ćutali, i mirno, sa samopotirućim i mazohističkim uživanjem, slušali neprekidni monolog sa samim sobom, novoreklamiranog srpskog supermena. Monolog velikog genija, malog mesije, najvećeg sina svih naših građana i građanki, oštrog pregovorača sa svojim likom u ogledalu, priajtelja svih srpskih neprijatelja, velikog inkvizitora, pućastog govornika i uskodiopatrijskog pregovarača – Aleksandra Aciku Vučića.

Što smo se usudili da prozovemo sve mumificirane kvaziintelektualce u predsednikovim tj. supermenovim mišijim rupama, koji samo sa vremena na vreme, na kratki zvižduk vođe, smelo tri puta klimnu glavom na svaku vođinu reč, pa podvijajući rep brže bolje opet hitaju u svoju komfornu pacovsku jazbinicu. I na kraju, i po stotinu puta!

Izvinjavamo se, mlogo se izvinjavamo, što uopšte postojimo, dišemo, hodamo i razmišljamo, jer, avaj, bede li naše, nismo ni znali da čak i za to treba specijalna dozvola velikog vođe, malog mesije, najvećeg sina svih naših građana i građanki, supermena bez straha i mane, kao i njegovih stranih mentora sa zapada. A kamoli za otvaranje unutrašnjeg dijaloga tj. drsko, i scenarijem ne predviđeno prekidanje neprekidnog samomonologa svesrpskog supermena pućastih usta i klizavih naočara, koje mu stalno, sve više i duže padaju na polovinu znojavog nosa, nosa koji mu kao Pinokiju, svakim danom sve više raste i raste. Izvinjavamo se. Mlogo se izvinjavamo.

Aleksandar Živković

stanjestvari.com