JASENOVAC-Ako je teško trpeti, nije pamtiti. Pamtimo da ne osudimo svoju decu da im se ponovi!

Koliko je Jasenovac stravična pojava istorije možda se ponajbolje shvati kada se vidi koliko je jeziv utisak ostavio na doktora Gideona Grajfa, jevrejskog istoričara koji je specijalizovan za Holokaust. Kada se Jevrejin koji je rastao sa pričama o Šoi šokira, mislim da bi to trebalo da natera svakog da se zamisli. Ako ni to nije dovoljno, treba naglasiti da je nemački general Horstenau izrazio u svojoj knjizi potrebu da povraća kada je kročio u logor i video prizore pobacanih dečijih leševa od kojih se ledi krv u žilama. On je zapisao doslovno: ,,Najveće od svih zla mora biti Jasenovac, koji nijedan obični smrtnik ne može pojmiti.’’ Ovaj mističan, gotovo metafizički opis fabrike za ubijanje koju je podigla krvava Pavelićeva koljačka država od strane jednog nacističkog generala daje priliku da se ponovo zamislimo nad dubinom stradanja u Jasenovcu.

Ono što se desilo u Jasenovcu, mi nemamo pravo da zaboravimo nikad. Zlo biblijskih razmera koje je pogodilo srpski narod u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj predstavlja najveću nacionalnu traumu srpskog naroda i jedan od primarnih zadataka srpskog naroda, društva i države jeste da sećanje na njega održimo živim i svežim za generacije koje dolaze i za svetsku javnost. Radimo li trenutno dovoljno na tome? Nesumnjivo ne, ali treba nastojati uvek i svuda da se istina o ovome čuje, da zasija i opstane. Ova kritika usmerena je na svakog od nas – na inteligenciju, na državne institucije, pa i na sam narod. Treba uvek nastojati da radimo više. Sutra je godišnjica proboja logoraša iz Jasenovca. Molim vas da odvojite vremena i pročitate ovaj tekst o najtragičnijem i najstrašnijem mestu stradanja našeg naroda, koji su opisivali kao ,,esenciju užasa” i ,,mesto sa kojim bi se mogao porediti samo Danteov pakao.” Zbog poklanih i mrtvih koji više ne mogu da govore, a čije stradanje i žrtva imaju smisla samo dok se sećamo njihovog stradanja. Ako je teško trpeti, nije pamtiti.

Jasenovac nije ni prvi, ni jedini ustaški logor za Srbe: Nezavisna Država Hrvatska je kao Hitlerova satelitska država na temelju ustaške kleronacističke ideologije instalirala čitav sistem logora za istrebljenje Srba. Ubijanja nisu započela u Jasenovcu, Pag je radio daleko ranije. NDH je takođe imala logore za srpsku decu, poput Jastrebarskog, gde su deca pobijenih srpskih antifašista indoktrinisana ustaštvom da postanu neki novi janjičari, tučena, izgladnjivana i ubijana. Likvidacije ustaškog terora nisu bile koncentrisane samo na logore, već je etnički motivisani teror Pavelićeve hitlerovske države pogađao srpska sela, gde su ustaše sprovodile masovne i monstruozne pokolje, neselektivno ubijajući srpsko stanovništvo. Čuvene su mnoge jame koje su ustaše napunile Srbima, poput Korićke jame ili jame Ravni Dolac. Nezavisna Država Hrvatska izgrađena je na ideološkoj zamisli doktora Budaka, ustaškog doglavnika i ministra, da treba trećinu Srba pobiti, trećinu potakoličiti, a trećinu proterati. Ustaški pokret našao je podršku u fašističkoj Italiji koja ga je zarad svojih pretenzija podržavala u secesionizmu i ubistvu kralja Aleksandra, no već 1936. i 1937. godine Pavelić pronalazi još moćnije i luđe gazde u Berlinu. Sa stvaranjem NDH od strane nacista, ustaška država je odmah krenula da sprovodi Pokolj Srba.

Pokolj Srba se sprovodio na rasnom zakonodavstvu i rađen je po zakonima Nezavisne Države Hrvatske, uz upotrebu svih njenih administrativnih i vojnih kapaciteta, planski i sistematično. Ubijanja su se dešavala po gradovima, po selima, po poljima – svuda. Po kućama, po crkvama, na ulici, u školi, u zatvorima, u logorima – trag srpske krvi bio je sveprisutan. Ona nisu bila eksces – eksces je bilo preživljavanje. Čuven je pokolj u Glini, gde su ustaše u crkvi preklale preko hiljadu duša. U selu Drakuliću i Motikama pobijeno je preko pet stotina dece hladnim oružjem u jednom jedinom danu od strane ustaša. Zapamćene su i ustaške kosidbe, gde bi ustaše privezale Srbe među nekošenu travu i onda kosile, koljući kosama zarobljenike. Najmasovniji pokolji bili su po logorima koji su i napravljeni sa namerom istrebljenja, a najviše žrtava je bilo u Jasenovcu kao najvećem među njima. Ustaško ubijanje nije se mnogo razlikovalo od nemačkog po svrsi: svrha je bila identična, fizičko istrebljenje krvno nepodobnih elemenata. Međutim, razlikovalo se po metodologiji ubijanja: nemačko istrebljivanje Jevreja je bilo gotovo ,,industrijsko”, Nemci su Jevreje smatrali nižim bićima koja nisu vredna ni sadizma. Istrebljavali su ih onako kako su smatrali najefikasnijim i najbržim – iživljavanja su više bila izuzetak nego pravilo. Sa druge strane, metodologija ustaškog ubijanja bila je bestijalna, monstruozna i krvava. Korišćeno je gotovo bez izuzetka hladno oružje, zbog čega su postojali specijalizovani nož za brzo klanje Srba srbosjek i specijalizovani malj nazvan srbomlat. Klanje Srba nazivalo se srbokolj. Ubistva su pratila ponižavanja, psihička i fizička zlostavljanja, izgladnjivanja i batinanja, iživljavanja nad porodicama žrtava i sistematsko naslađivanje u sadizmu. Kuvanja živih ljudi, ražanj, vađenje creva i korišćenje istih da se dekorišu kuće, sečenje polnih organa i masovna silovanja žena, silovanja žena ispred roditelja, supružnika i dece, sečenje glava i kačenje na kuke za meso, pa čak i razapinjanje, sve je to predstavljalo uobičajnu praksu ustaške države. Doktor Grajf navodi dokumentovanih 57 načina sadističkog ubijanja u Jasenovcu, zbog čega se može zaključiti da su ustaše bile kreativne u sadizmu prema Srbima. Mrtvi su bacani u Savu sa urezanim natpisima po telima ili su im tela dalje skrnavljena. Za srpsku populaciju, NDH je predstavljala pakao na zemlji, a u srcu tog pakla bio je Jasenovac. Do njega se uglavnom stizalo vozovima smrti u punoj državnoj organizaciji Nezavisne Države Hrvatske (ta železnica je uzgred odgovor zašto logor ranije nije oslobođen, pored njegove nezgodne močvarne okoline koja ga je činila faktičkom utvrdom – pruga je bila krvotok Vermahta i bila je odlično branjena, ustaški krvoloci su izabrali dobru i zaštićenu lokaciju za istrebljivanje). O metodologiji transporta u Jasenovac, svesti zarobljenih kuda idu i pokoljima koji su dolazi pre slanja u fabriku smrti, Horstenau piše: ,,U Crkvenom Boku, nesrećenom mestu u kom je pod liderstvom ustaškog komandanta nekih 500 duša od 15 do 20 godina starih srelo svoj kraj, sve je bilo pobijeno, žene silovane i mučene do smrti, deca usmrćena. Video sam u Savi ženski leš sa štapom nabijenim među genitalije. Žena je imala najviše dvadeset godina kada je pala u ruke ovih monstruma. Bilo gde u ćošku, svinje se goste nepokopanim ljudskim bićima. Sve kuće su popljačkane. ,,Srećni”stanovnici su poslati na jedan od strašnih vozova: mnogi od ovih nevoljenih ,,putnika” su isekli vene na putovanju.”

Jasenovac predstavlja krešendo ustaškog ludila. Logor je osnovan avgusta 1941. godine i od tada, kako se hvalio njegov upravnik Maks Luburić, jeste imao neograničene kapacitete. Luburić se na svečanosti povodom godišnjice otvaranja logora hvalio da je logor za godinu dana poubijao više nego Otomansko carstvo za sve vekove na Balkanu. Žrtve Jasenovca ubijane su bez obzira na pol ili starosnu dob. Ubijanje je bilo neselektivno. Žrtve su u prvom redu bili Srbi, Jevreji i Romi, premda Jasenovac nije bio isključivo krvni logor: u njemu su ubijani i Hrvati antifašisti, iskreni neprijatelji Pavelićeve vlasti. Dominantne žrtve, naravno, sačinjavali su bez ikakve polemike Srbi, koji su stradali isključivo zbog njihove pripadnosti srpskom nacionalnom korpusu i pravoslavlju. Ubijani su i Srbi komunisti i Srbi četnici, ali i Srbi bez ikakve ideološke određenosti. Ustaše nisu marile – jedini dobar Srbin bio je mučki zaklan Srbin. U logoru su česta bila iživljavanja i sponatana sadistička ubistva zatvorenika pred drugima, koja su unosila dozu straha i terora među ostale. Hrane je bilo malo, voda je bila zagađena, a tela su se bacala povremeno u Savu. Voda je namerno donošena promrzlim zatvorenicima sa fekalijama – deo je poumirao od bolesti. Ustaškim zverstvima nije bilo kraja, niti je njihovo iživljavanje poznavalo umor. Jedan od najmonstruoznijih primera je postojanje topole užasa, gde su zatvorenike prikucavali i ostavljali ih danima da umiru u najstrašnijim mukama. Postoje svedočenja o tome da su Maks Luburić, Ante Vrban i fra Majstorović lično ubijali decu u logoru. Ante Vrban je detetu koje je pokušalo da nogom zaustavi vrata od zatvaranja slomio tu nogu, a potom ga je držeći ga za nogu tukao o zid dok mu lobanja nije prsla. Fra Majstorović je otimao decu od majki i bacao ih na bodež, a Maks Luburić je dečije glave razvaljivao čizmom. Pojedine ustaše i mnogo logoraša su izgubili zdrav razum od stepena krvoločnog ludila u kom su se zadesili. Pojedine viđenije ustaše, poput Ljuba Miloša, bile su toliko nepredvidljive u nasilju da su ih se klonili ne samo zatvorenici, nego i niže ranigrane ustaše. O zločinima još jednog krvavog ustaše, Ivice Matukovića, iscrpno je pisao logoraš Egon Berger. Kao najmarljiviji koljači nad Srbima istakli su se Petar Brzica i Žile Frković. Petar Brzica je pobedio na malom takmičenju u klanju Srba koje se organizovalo i za to dobio zlatni sat, servis, bocu vina i pečeno prase.

Broj žrtava Jasenovca je ostao predmet brojnih polemika i danas se skandalozno umanjuje sa ciljem relativizacije Pokolja nad Srbima. Status Jasenovca kao balkanskog Aušvica neosporan je za naučnu istinu, međutim različita manipulacija brojkama činjena je iz političkih razloga. Danas ona uglavnom dolazi od hrvatske ustaške desnice, koja želi oprati Ustaški pokret. Zvaničnici Rimokatoličke crkve davali su uvredljive izjave o par stotina mrtvih u Jasenovcu, dok pojedini ustaški publicisti poriču da je ubijanja uopšte i bilo. To da je od balkanskog Aušvica u hrvatskoj javnosti napravljeno mesto gde se igrao fudbal, slušalo se izvođenje muzike i sporedično se umiralo tokom pozorišnih predstava još jedna je opomena da je duh ustaštva živ i zdrav, još uvek željan srpske krvi. Opsesija nadgovaranjem brojkama u Jasenovcu je postala sredstvo njegove relativizacije i pomeranja suštine sa njegove gotovo demonske prirode – zato u ovom tekstu neće biti reči o brojkama. Pomenuće se jedino ona koja je bila zvanična u komunističkoj Jugoslaviji – brojka od 700. 000 ubijenih. O toj temi čitalac će pronaći nalaze jugoslovenskih komisija, interne ustaške, nacističke i italijanske depeše i procene modernih jevrejskih istoričara kao korisne. Preporučio bih mu da rad hrvatske istorijske revizionističke škole koju je utemeljio doktor Franjo Tuđman ne shvata odveć ozbiljno jer je takav rad mnogo više politički, a mnogo manje istorijski valjan. Umesto toga, dobro bismo uradili da sa prezirom okrenemo leđa svakome ko govori o desetinama hiljada ubijenih jer je to skandalzona relativizacija broja nasilno pomorenih Srba.

Daleko je bitnije izvući pouku Jasenovca, pouku stradanja srpskog naroda u NDH. Da bismo to učinili, moramo shvatiti da Jasenovac nije samo prošlost, nego i sadašnjnost i budućnost. Da li će nam se opet materijalizovati jednog dana zavisi isključivo od nas samih. Danas mnogi misle da je to nemoguće. Tako su mnogi mislili i 1936. godine, pa ih je budućnost krvavo iznenadila i demantovala. Ne smemo dozvoliti sebi taj neosnovani optimizam ponovo. Stepen horora je bio toliki da je i nekim zarobljenicima bilo teško da poveruju u kakvom su se mestu našli. Jasenovac je toliko strašan da zvuči kao neko užasno mesto koje postoji samo u bajkama i mitovima. No, najstrašnije kod njega je što je – stvaran. Projekat političko-ideološke prirode koji je uzrokovao Jasenovac danas je živ i zdrav, a oni koji su ga realizovali imaju ulice u modernoj hrvatskoj državi i peva im se po trgovima kao herojima. To se ne sme zaboraviti, niti relativizovati, niti ispuštati iz vida. Tek kroz svest o tom stradanju mi ćemo imati volju da se branimo i snagu da se sačuvamo. Kroz očuvanje sećanja o Jasenovcu, mi čuvamo živim uspomenu na naše sunarodnike i imamo opomenu da se nešto slično nikada ne ponovi našoj deci. Iz političkog ugla, širenje istine o Jasenovcu je neophodno jer ono spira medijski nametnutu ljagu sa lica srpskog naroda i pomaže svetskoj javnosti da shvati kontekst proteklodecenijske i današnje balkanske politike.

Na kraju, recimo nešto i o sudbini logora, zatvorenika, krvoloka i nasleđa Jasenovca. Arhiva logora je dva puta uništavana planski jer su ustaše htele da zatru dokaze o svom pokolju. Logor je trebalo da bude miniran, međutim ulazak partizanske vojske u njega to je sprečio. U vreme socijalističke Jugoslavije, u njemu je podignut spomenik, a ekskurzije su ga neretko obilazile, dok je istoriografija navodila broj od 700 000 ubijenih, koji je koristila i država. Jasenovac nije prećutkivan uprkos današnjem mitu – cifra od 700 000 ubijenih je učena u školama, a deci je prikazivan materijal, dok su o logoru snimani i filmovi. Ono što jeste za prigovor svakako jeste to što je predsednik Tito obišao Jasenovac samo dva puta po svedočenju svojih saradnika, ali oba puta da se pokloni žrtvama bez pompe i formalnosti. To što bi njegov formalni dolazak izazvao polemike oko brojki i ponovo otkopao zakopanu istoriju nije opravdanje, budući da nam se ta istorija svakako vratila ponovo. Što se tiče sudbine krvoloka, Maksa Luburića je ubila UDBA u Valensiji posle rata, doktor Mile Budak kao ideološki tvorac je obešen, Ante Vrban i Ljubo Miloš su uhapšeni u operaciji Gvardijan i obešeni, Petar Brzica je pobegao u SAD i živeo pod lažnim identitetom, dok je fra Majstorović obešen u svešteničkoj odori od strane partizana, koji su pogubili i Matukovića. Eugen Dido Kvaternik je uspeo da umakne i skrivao se do smrti. Dinko Šakić je proveo život u emigraciji da bi na kraju bio lociran od strane jevrejskih lovaca na naciste i osuđen na 20 godina pred hrvatskim sudom – kremiran je u ustaškoj uniformi po svojoj želji i u hrvatskom zatvoru bio je povlašćen. Sami logoraši su uglavnom pobijeni, iako su neki uspeli da pobegnu. Na sutrašnji dan, svesni da će svakako biti pobijeni, jurnuli su u proboj logoraši zatočeni u Ciglani, oko 600 njih. Preživelo ih je samo 117. Logoraše je u proboj poveo zarobljeni partizan Ante Bakotić, ali on nije preživeo proboj, već je pao od mitraljeza pri jurišu. Postoji poimenični spisak preživelih zatvorenika Jasenovca, koji su nam svedočenjima pomogli da detaljno znamo šta se dešavalo na najtragičnijem mestu za srpski narod.

Mir i slava mrtvima!

A mi pamtimo da mrtve ne kaljamo i decu ne osudimo da ponove!

Bojan Dragićević
Izvor: vidovdan.org