Javna kuća

1
575
Foto: Predrag Trokicić

RTS je objavio „poseban cenovnik emitovanja izborno-propagandnog sadržaja“ pred izbore za gradsku skupštinu u Beogradu. Kakav bi to bio „izborno-propagandni“ sadržaj i šta bi on imao da znači u politici? Objavljivanjem cenovnika, a ovo naravno nije presedan, cenovnici za „izborno-propagandne sadržaje“ su postojali i ranije, RTS nam je stavio do znanja kako on vidi politiku i političke stranke. Politika bi, iz ugla direktora koji je potpisao cenovnik, te redom dalje svih njegovih podređenih, imala da bude unosan posao, a političke stranke preduzetničke grupe u lovu na visoku zaradu.

Da li to znači da se RTS zalaže za legalizaciju korupcije? Jer, izvod je jednostavan: ako političke stranke ulažu sredstva u propagandu, onda moraju očekivati i da im se ta sredstva vrate uz dodatni prihod. Ali, da im se vrate odakle? Jedino prodajom usluga, jednom kada se zaposednu mesta političke moći. Sledeće pitanje glasi: koje se to usluge prodaju i kako? Svi izabrani kandidati naći će se na pozicijama za koje je predviđena plata, pa bi se moglo pretpostaviti da će deo plate ići nazad stranci, od čega će onda stranka pokriti troškove kampanje. Međutim, ovaj način finansiranja nije predviđen zakonom.

Naravno, čitalac ovde staje i iznerviran pomišlja – šta se ovaj pravi lud, pa naravno da političari zarađuju, naravno da trpaju novac sebi u džep i da je to prvi motiv za bavljenje politikom. Dobro, neka bude i da je tako – ali, zašto: „naravno“? Sve ako to i jeste praksa, a cenovnik RTS-a ne ostavlja mesta za sumnju u to, zašto bismo mi to prihvatili zdravo za gotovo? A ako i prihvatamo zdravo za gotovo, hajde onda da tražimo da se definišu i posebni uslovi za „izborno-propagandni sadržaj“. Cenovnik stoji negde na pola: fali mu opis sadržaja.

Izborno-propagandni sadržaj morao bi da sadrži opis usluge i koliko bi to koštalo. Recimo, da se sredi da se poljoprivredno zemljište prenameni u zemljište za izgradnju – toliko i toliko. Da se zainteresovanoj strani otkriju ponude drugih konkurenata na javnom konkursu, e kako bi ona dostavila najpovoljniju ponudu – toliko i toliko. Oprost poreza – toliko i toliko. Sređivanje za bespovratni kredit – toliko i toliko. I tako redom. Ispod ponude, to jest „izborno-propagandnog sadržaja“, staviti kontakte i naziv firme, to jest stranke – i eto konačno transparentne korpucije. I inače, najbolji način da se eliminiše korupcija jeste njena legalizacija.

Ali, kakve to veze ima s građanima? Baš nikakve i nema nijednog razloga da oni učestvuju u nadmetanju za pozicije s kojih se mimo zakona i procedura nameštaju poslovi. Ali, bez glasova građana nema načina da se zaposednu te profitne pozicije. Građane dakle treba lagati. Tako ispada da „izborno-propagandni sadržaj“ ne služi tome da propagira „dobre“ usluge političkih „firmi“, već da obmane građane. Na to RTS odgovara – u redu, pristajemo da lažemo i ovo je cenovnik za kupovinu našeg poštenja. Mi znamo, razmišlja direktor RTS-a, da će izabrani predstavnici da se ovajde od vršenja vlasti, pa nema razloga da i mi ne odgrizemo komad tog kolača.

Neka bude i da je sve baš tako kako svaki građanin pretpostavlja da jeste, RTS opet ne bi smeo da ima cenovnik. Jer, ako političke stranke i jesu samo paravani za profitabilna preduzeća, RTS to ne bi smeo da bude, jer živi od novca koji građani moraju da mu daju. RTS je, recimo to tako, svoje usluge već unapred prodao i za njih uzeo novac. Dakle, nema nijednog razloga da on učestvuje u širenju laži, a pogotovo ne da za to uzima i dodatne pare. Ne kažem da je zbog novca koji dobija od građana on obavezan da širi istinu, to bi možda bilo previše, ali taj novac ga obavezuje da se uzdrži od varanja tih istih građana koji ga plaćaju.

Ali, zna to direktor RTS-a, ne prima on platu od građana, njemu novac građana udeljuje tekuća vlast po vlastitom hiru. I tu stižemo do konačnog obrta u ovoj priči. Da bismo to razumeli, evo dva primera. Voditelj jedne popularne emisije na RTS-u ujedno je i kandidat na režimskoj listi. To znači da on ima sve vreme svoje emisije za vlastiti „izborno-propagandni sadržaj“. I za te sekunde on ne samo da ne plaća, nego još dobija nadoknadu. Em se reklamira, em zarađuje. Ali, ako bi njegovi protivkandidati poželeli da se oglase u njegovoj emisiji, za to bi morali da plate 9.000 dinara po sekundi programa.

Drugi primer: sve vreme informativnih emisija odlazi na promociju režima, sve intenzivniju i lažljiviju što je bliži dan izbora. I to režim ne košta ništa; naprotiv, svi predstavnici režima dobijaju uredno platu za to što lažu, kao što su plaćeni i radnici RTS-a da promovišu njihove laži. Ako bi, međutim, u isto vreme hteli da se promovišu njihovi protivkandidati, oni bi za to imali da plate, recimo, 16.000 dinara po sekundi pre Drugog dnevnika, odnosno 23.000 din/sek (mera iz cenovnika) posle. Tako dolazimo do konačne svrhe cenovnika: umesto da istinito informiše građanje javni servis pristaje da za novac emituje prevarni „izborno-propagandni“ sadržaj; ali, ni prevara nije osnovni cilj – cilj je da se opozicija odvrati od oglašavanja.

Dok režimu redovni program RTS-a stoji besplatno na raspolaganju, za opoziciju je pod istim uslovima redovni program zatvoren. Ali, Srbija je ipak demokratska zemlja, samo što za demokratiju mora da se plati, smatra direktor RTS-a. Pa je tako na javnom servisu otvoren prostor za opoziciju, ali se ta sloboda naplaćuje po sekundi. Na RTS-u ne važi čak ni naopako pravilo iz skupštine – koliko ste glasova dobili na (pokradenim) izborima toliko imate minuta da govorite. Rezultati svih dosadašnjih (pokradenih) izbora pokazuju da su opoziciono nastrojeni glasači u Beogradu brojniji od režimskih glasača. RTS se tu vodi obrnutom proporcijom – što više glasača opozicije u Beogradu, to manje opozicije u programu i to skuplje sekunde da se ona ipak pojavi u izborno-propagandnim segmentima. A sve to iako glasači opozicije u Beogradu za RTS izdvajaju više novca nego režimski nastrojeni građani. Reklo bi se – rani psa da ti odgrize ruku.

Dejan Ilić

Peščanik.net

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime