Javno dobro

0
8

sloboda-640x427Izgleda da moram, po ko zna koji put, ponovo da objašnjavam o mom javnom radu.

Koga, nedobronamerni i botovi, mrzovoljni i večna zakerala, poistovećuju sa profesionalnim političkim delovanjem.

Ako javno govoriš i pišeš o javnom dobru, to znači, prema tim podvalama, da si političar.

Greška!

Ponavljam – nisam političar.

Ali, političko sam biće i iznosim u javnosti svoje mišljenje o društvu.

Zašto bi samo političari imali pravo da govore o politici?

Političar je profesionalac koji živi od bavljenja politikom, koji prima plate iz budžeta, koga pune svi građani koji su poreski obveznici.

Političar je, dakle, parazit koji živi na grbači građana i koji se izborio da upravlja građanima i da raspolaže njihovim novcem.

Političar bi morao da brani interese svih građana i mora da čuva javno dobro, ali, nažalost, političari to ne rade.

Političare brane isključivo svoje lične interese i zloupotrebljavaju svoju javnu funkciju.

To sve znamo.

Suština problema sastoji se u tome da građani shvate da javno dobro pripada samo njima,građanima, i da niko drugi nema pravo na javno dobro.

Izvorni suverenitet nad javnim dobrom imaju samo građani.

Ali, političari su vešto uspeli da izmanipulišu i prevare građane.

Manipulacija se ogledala u tome da su prisvojili javno dobro samo za sebe, dok se prevara ogleda u tome da donose odluke u ime građana, ali za svoje lične interese.

Političari su uzeli i uspostavili monopol u politici.

Otuda njihove teške optužbe i oštri napadi na sve one koji počinju da se bave politikom.

Oni se tako ponašaju jer ne žele konkurenciju i plaše se novih ljudi u politici.

Sa ovim starim, koji su na političkoj sceni, sklopljeni su dogovori kako da se javno dobro eksplatiše i podeljeni su interesi.

Niko ne želi da sruši uspostavljeni totalitarni politički monopol.

Tako javno dobro postaje isključivo vlasništvo političara.

Koji to vlasništvo prenose na svoje partijske saradnike, ali, u poslednje vreme sve više, i na svoje naslednike.

Tako dobijamo demokratsku monarhiju sa kraljevima demokratije.

Ustoličen je demokratski totalitarizam i porobljene građanske slobode.

Moj javni rad, koji traje preko četri decenije,usmeren je na odbranu javnog dobra.

U svakom vremenu i u svakom trenutku.

Taj moj javni rad nije profesionalan, nego je posledica mojih moralnih ubeđenja i principijalnih političkih stavova.

Moja borba za slobodu građana i odbranu javnog dobra podrazumeva rušenje svakog političkog totalitarizma.

Mene ne zanima da li politički totalitarizam sprovode obesni nacionalsocijalisti, neoliberalni fundamentalisti ili vulgarni konvertiti i izdajnici, koji se služe demagoškim parolama i floskulama.

Mene samo zanima da se sruši oblik vladavine političkog totalitarizma i da građani preuzmu upravljanje i brigu nad javnim dobrom.

Moj sukob sa političkim ološem na vlasti nije lične prirode, nego suštinskog poimanja politike i sistemskog funkcionisanja države.

To što te političke probisvete i barabe nazivam najgorim imenima, nije stvar moje lične nekulture i moje zle volje, nego predstavlja odgovor na neprekidno političko nasilje, provokacije, pretnje, primitivizam, laži, izdaje, prostakluk, pokvarenost, prevrtljivost, krađe i zloupotrebe političara, koji su se odmetnuli od građana i koji, umesto da služe građanima, svoju politiku sprovode za dalje porobljavanje i pljačkanje građana.

Kako sam ubeđen da političari vrše zločin prema svojoj državi i građanima, onda sam ustao u odbranu države, građana i svakog čoveka, u odbranu javnog dobra, jer smatram da to neko mora da radi.

Ne možemo svi da budemo nemi posmatrači političkog nasilja i prevara.

Neprotivljenje zločinu i manipulaciji je saučestvovanje u tom nemoralnom činu.

Gledanje svojih poslova, saginjanje i okretanje glave ili begstvo iz surove stvarnosti neće rešiti naš problem i neće nam doneti slobodu i bolji život.

Sloboda mora da se osvaja, a bolji život mora da se zaradi na tržištu.

Neko mora da se suprostavi totalitarizmu i da zapali vatre pobune.

Neko mora da nosi, visoko iznad sagnutih glava, buktinju slobode.

Neko mora da ustane u odbranu ljudskog dostojanstva i zdrave pameti.

Nadao sam se da će to neko drugi da uradi i da ću se samo pridružiti i podržati te hrabre lučonoše, nosioce plamena savesti i prosvećenosti.

Nadao sam se da ću da budem samo jedan mali plamičak u tom velikom društvenom požaru, koji će da sagori temelje političkog totalitarizma i voluntarizma.

Ali, nažalost, takvih lučonoša nije bilo u našem srpskom nokturnu.

Ni vatre slobode se nisu palile.

Moja decenijska borba za javno dobro nije neka moja samovolja ili hir, nego mi je nametnuta u sklopu mojih moralnih i životnih principa.

Žrtvu koju sam podneo je sastavni deo cene koja mora da se plati za nepotkupljivost i doslednost.

Ko nije sprema na žrtvu, taj ne treba da se upušta u odbranu javnog dobra.

Tu više nema nikakvih kompromisa. Sve je danas raskrinkano.

Ili si politički ološ i plaćenik političkog totalitarizma ili si na strani odbrane javnog dobra i slobode građana.

Odbrana javnog dobra se ne vrši zbog toga, kako misle oni koji kuju nove političke prevare, da Kurta zameni Murtu.

Odbrana javnog dobra se ne vrši da mi uzmemo vlast i da zamenimo njih i da zadržimo političko totalitarno ustrojstvo društva.

Odbrana javnog dobra se ne vrši da lično ostvarim neke svoje političke i materijalne interese.

Odbrana javnog dobra se vrši iz unutrašnjeg ubeđenja i uspostavnjenih moralnih principa.

Odnosno, odbranom javnog dobra branimo principe zajedništva u društvu.

Branimo ono što mora da pripadne nama, građanima, i što nam je nasilno oduzeto i prisvojeno od starne političkog ološa na vlasti.

Zajednica je ta koja je ugrožena i kojoj moramo da pomognemo.

Svoj problem svako od nas može lično da reši ili da pristane na kompromis, uz odgovarajuću nadoknadu za izgubljenu savest, ili da se iseli iz države u kojoj ne vidi nikakve perpsektive za svoj dalji ciilizacijski opstanak.

Ali, naša zajednica, u kojoj smo nastali i čiji koreni dosežu u daleku baštinu, ostaje i dalje porobljena i ugrožena.

Mi se pravimo, glumimo, zatvaramo oči, okrećemo glavu, zapušavamo uši, lažemo sami sebe,kako smo uspeli, kako smo srećni i kako uživamo u blagostima materijalne potrošačke civilizacije.

Ali, to je samo privid.

Duboko u sebi smo nezadovoljni i tužni.

Vremenom postajemo razočarani.

Na sam dan smrti,postajemo svesni životne promašenosti.

Kada izdamo zajednicu, onda tu izdaju nosimo u sebi.

I to je najteži teret.

Koji nas večno muči.

Izdajom zajednice, izdali smo sami sebe.

Borbom za javno dobro, borimo se za zajednicu.

Odbranom zajednice možemo da ispunimo svoj život.

Branko Dragaš

www.dragas.biz

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime