Javno snimanje tajnim kamerama

0
355

Građani Srbije i dalje skoro ništa ne znaju o projektu koji čini čuda zahvaljujući posvećenosti i energiji ministra Nebojše Stefanovića, kako je nedavno objasnio direktor policije Vladimir Rebić. Razlog je jednostavan. Ministarstvo unutrašnjih poslova je sve dokumente o nabavci i postavljanju 1.000 kamera za prepoznavanje osoba i registarskih tablica na preko 800 lokacija u Beogradu zaštitilo oznakom „poverljivo“, zbog sprečavanja moguće štete po državne interese. Duga je lista nepoznatih stvari o video nadzoru koje mogu da naškode Srbiji ako se otkriju javno. Nepoznate su lokacije na kojima će video kamere biti postavljene. Ne zna se ko će u policiji prikupljati, obrađivati i koristiti podatke. Nije objašnjeno ni kako će se obezbediti tajnost i sigurnost podataka od napada i krađe, kao ni odgovornost onih koji prikupljaju podatke u slučaju greške.

Javnost nije upoznata ni sa time kako će policija voditi računa da kamera snima samo prostor neophodan za bezbednost građana, a ne nešto drugo, na primer nečiji stan. Ne zna se da li će kamere moći da prate građane dok šetaju, trče ili se voze. Nije poznato ni da li je policija ispitala sve ostale mogućnosti kontrole određenog prostora na manje invazivan način po privatnost ljudi. Sve ovo bi trebalo da se zna unapred, pre nego što se kamere postave.

Štaviše, izgleda da Ministarstvo unutrašnjih poslova ni u jednom zvaničnom dokumentu nije tačno utvrdilo 800 lokacija na kojima će biti postavljene nove kamere u Beogradu, što je suprotno izjavama zvaničnika policije. Direktor policije je rekao da su buduće lokacije stacionarnih kamera već poznate te da je pre odabira lokacija „izrađeno značajno ispitivanje i analiza događanja, pre svega krivičnih dela na teritoriji grada Beograda“.

Dodatno, Ministarstvo unutrašnjih poslova nije utvrdilo ni kako će prikupljanje i obrada ličnih podataka putem najavljenog video nadzora uticati na zaštitu ličnih podataka, dok direktor policije istovremeno obećava građanima da ne treba da brinu za svoju privatnost. Logično se nameće pitanje na čemu je zasnovano ovo obećanje direktora policije i da li je uopšte verodostojno.

Na kraju je ispalo da Huawei zna mnogo više o video nadzoru u Beogradu od samih Beograđana koji plaćaju ovu kompaniju da postavi kamere po gradu zajedno sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. Ali sadržaj o saradnji Srbije i Huaweija je brže bolje skinut sa zvaničnog sajta kompanije samo nekoliko sati nakon što je Share fondacija objavila analizu o tome šta Huawei zna o ovim kamerama.

Ako je za utehu, građani Srbije sada bar mogu da budu sigurni da je kompanija Huawei, koja je poslednjih godina suočena sa optužbama SAD i pojedinih evropskih zemalja za industrijsku i političku špijunažu u saradnji sa kineskim vlastima, brza kad zatreba. Međutim, to uopšte ne skida sumnju sa pravih namera Ministarstva unutrašnjih poslova, jer je za sada jedino sigurno da oni nameravaju da neprekidno prate naše ponašanje.

Možda će neko pomisliti kako zvaničnici nisu imali dovoljno vremena da ljudima objasne smisao pametnog video nadzora. Ipak, to nije tačno jer su razgovori o tome počeli još pre osam godina, a pojačani su 2014. kada je zaključen memorandum o razumevanju sa kompanijom Huawei koji se odnosi na korake u realizaciji video nadzora. Nebojša Stefanović je te godine postao ministar unutrašnjih poslova.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je tri godine kasnije zaključilo sporazum o strateškom partnerstvu za uvođenje sistema video nadzora „Bezbedan grad“ sa kompanijom Huawei. Vlada Republike Srbije je svojim zaključkom dala saglasnost ovom sporazumu, kako bi budžetskim novcem mogle da se ispune ugovorne obaveze za nabavku sistema video nadzora na osnovu kapitalnog projekta „Video nadzor u saobraćaju – faza II“.

Situacija bi bila bolja da je barem tokom prethodnih pet godina Ministarstvo unutrašnjih poslova zajedno sa Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti procenilo uvođenje video nadzora i otklonilo sve dileme u vezi sa njegovim uticajem na privatnost građana. Civilno društvo je moglo da bude partner u ovoj priči pod uslovom da su bile planirane javne konsultacije. O zaštiti privatnosti se nije govorilo sve do momenta kada se javnost upitala kako će Ministarstvo čuvati lične podatke građana.

Stanje i dalje može da se popravi ako i kada se utvrdi koja oprema za video nadzor se nabavlja, koliko to košta građane Srbije, gde se ona postavlja i na koji način će se obrađivati i štititi podaci o ličnosti. Ako je tako lakše, ove informacije može da objavi i i Huawei. Postoje nezavisne državne institucije, organizacije i pojedinci koji će pokušati da ovu tematiku približe građanima. Naravno, bolje bi bilo da to učini Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).

Saša Đorđević
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime