Zašto li se NATO onomad uopšte pa odlučio da prizna da je baš njihov projektil, aprila 1999. godine, pogodio Radio-televiziju Srbije i usmrtio 16 civila? Zar im nije bilo jednostavnije da kažu kako je to bio neki drugi „tomahavk“, ne njihov? Ruski, kineski, ma srpski, nije važno, samo ne Natov.
Mislite da bi se neko usudio da im ne poveruje?
Mislite da bi Žanka Stojanović ustvrdila da lažu i da su joj ipak oni ubili sina, jednu od žrtava iz Aberdareve? Ili da bi Čedomir Petrović, sin čuvenog komičara Miodraga Petrovića Čkalje, posumnjao u istinitost njihovih reči i okrivio ih za bombardovanje TV kuće od koje je on lično, Čedomir, zajedno sa svojom porodicom, imao itekako koristi u životu?!
Taman posla. Ovo dvoje ljudi, kao i mnogi drugi pravdaoci svakog i jednog Zapadnog zverstva, tek tada bi imali „dokaze“ za ono što inače govore: NATO nije kriv; tako kaže!
Ovako, zbog tadašnje lakomislenosti Zapadne alijanse i tako nepotrebnog priznanja, Žanka Stojanović i Čedomir Petrović danas moraju da se snalaze kako znaju i umeju, ne bi li ućutkali onog napornog američkog naučnika Noaka Čomskog. Čudan Amerikanac taj Čomski. On izgleda misli da je stvaranje ovolike i ovakve imperije kao što su današnje SAD uzrokovalo tu i tamo izvesne zločine, a da su neki od tih zločina istorijski, bilo po čudovišnim razmerama bilo po još čudovišnijoj prirodi. I, u ove druge, Čomski ubraja bombardovanje RTS-a, koje je prošle sedmice uporedio sa nedavnim masakrom u pariskom časopisu Šarli Ebdo:
„Tada nije bilo demonstracija ili javnog zgražavanja, ni slogana Ja sam RTS, ni traženja korena napada u hrišćanskoj kulturi i istoriji“, napisao je, između ostalog, Čomski na svom blogu, a preneo Si-En-En.
Na to su, naravno, uzvratili gore pomenuti, Žanka Stojanović i Čedomir Petrović. Ne zna se ko je bio brži. Oboje besni što se neko drznuo da optuži Zapadnu javnost za licemerje. A Zapad, ističu, ne može da budu licemeran; tako kaže.
ČINJENICE U POVLAČENJU
Žanka Stojanović objavila je svoj osvrt na sajtu B92 i tamo napisala da Čomskom „ključne činjenice nisu poznate“, kao ona da je „miloševićevska vrhuška, uključujući njegove generale, znajući danima unapred za predstojeći napad, ljude žrtvovala sa grotesknom idejom da se spase tako što će sebe pred svetom prikazati kao žrtvu terorističkog napada (`Ja sam RTS`), bez obzira na teror koji je istovremeno sprodovila na Kosovu“. Nazivajući tadašnji RTS „glavnim propagandnim osloncem jednog zločinačkog režima“, Žanka Stojanović dodaje: „Sve dok se ne bude suočila sa vlastitim zločinima, uključujući i žrtvovanje šesnaestoro radnika RTS-a, Srbija će živeti pod staklenim zvonom, zločinci će biti zaštićeni, a ta zaštita obilno finansirana državnim novcem“… Ovako je zaključila: „U Srbiji, zemlji pokornih, u kojoj vlada zlo, sve je moguće.“
Čkaljin sin se pak oglasio na svom omiljenom portalu E-novine, za koji povremeno piše. Sastavljajući pismo američkom naučniku, naslovljeno „Zašto nismo RTS“, Petrović u prvoj rečenici veli: „Gospodine Čomski, znam da ove rečenice koje pišem nećete sigurno nikada pročitati“. Petrović je, dakle, negde svestan toga da bljuvotine Petra Lukovića i družine sa E-novina uglavnom promiču Noamu Čomskom. To je, u celom pisaniju, istovremeno i poslednji proplamsaj osećaja za zbilju. Nadalje se, po proverenom drugosrbijanskom receptu, činjenice povlače pred naletom neobuzdanih optužbi.
Prekidajući nabrajanje poznatijih novinara RTS-a iz tog doba (Lenard-Trkulja, Štula, Komrakov…) zato što mu je „pripala muka“, Čkaljin sin jadikuje: „Da je pravde, žrtve su trebali biti oni, sa svojim rukovodstvom.“ Skoro u glas sa Žankom Stojanović kaže: „Srpska televizija je bila deo Miloševićeve ubilačke mašinerije isto kao i vojska.“ Čomskom poverava i ovo: „Uz potpunu medijsku blokadu i prkosne poruke celom svetu, Miloševićeva propagandna mašinerija radila je 1999. punom parom.“ Zatim dopunjuje opis: „Dok porodice sahranjuju svoje najbliže, Miloševićev režim organizuje masovna okupljanja na trgovima i mostovima `Srpska se truba sa Kosova čuje Srbina svakog da obraduje`. Za ovo vreme, policija i vojska vrše masovne zločine na Kosovu, a stotine hiljada albanskih civila beži prema granici.“ I tako dalje…
RATNI ZLOČIN JE RATNI ZLOČIN
Mada ne preterano jakog odjeka (svakako nedovoljnog da bi stiglo do Amerike i Čomskog), ova dva teksta nikako nisu regovanja preko kojih bi trebalo tek tako preći. Pogotovo se to odnosi na Čedomira Petrovića, koji je od 2006. do 2009. bio i član Programskog odbora Radio-televizije Srbije, na šta podseća u „Pismu Noamu Čomskom“. Čak i naslov njegovog članka – „Zašto nismo RTS“ – deluje pomalo sablasno, kada se ima u vidu da je Petrović tri godine sedeo u rukovodstvu baš te kuće kojoj sada uskraćuje i samo pravo da se smatra žrtvom „tomahavka“.
I on i Žanka Stojanović, kao i mnogi ovdašnji NATO pravdaoci, neprestano ističu navodnu činjenicu da je Srbija bila upozorena da će RTS biti pogođen. Činjenica nije dokazana, s obzirom na to da je suđenje Dragoljubu Milanoviću, inače jedini postupak vođen u vezi sa bombardovanjem RTS-a, održano u DOS-ovskoj Srbiji, pre više od deset godina, u vreme kada ovdašnje pravosuđe nije imalo nikakve veze ni sa pravom ni sa pravdom, već isključivo sa političkim potrebama tek uspostavljenog, revolucionarnog režima. Ali, sve i da je tačno da je NATO bio unapred najavio gađanje RTS-a, to ni na koji način ne umanjuje prirodu tog zločina. To može da rasvetli pitanje odgovornosti rukovodstva RTS-a za bezbednost svojih zaposlenih, ali ne i da krivice oslobodi NATO. Gađanje civilnog cilja je gađanje civilnog cilja, bez obzira na to da li je bilo unapred obnarodovano ili nije. Kamo sreće da u napadu na RTS niko nije stradao, da je zgrada bila prazna, ali bi čak i u tom slučaju to bio težak ratni zločin. Televizijska stanica je civilni cilj, bez obzira na to da li je u trenutku napada nekoga bilo unutra ili nije.
Štaviše, ako se ispostavi da je NATO stvarno unapred upozorio da će tad i tad gađati RTS, to bi značilo da je celokupno bombardovanje bilo daleko strahotnije nego što NATO pravdaoci žele da priznaju. Zaista, kakav je to „sukob“ u kojem je jedna strana toliko nadmoćna da može unapred da javlja svoje poteze neprijatelju, zato što ih ovaj nikako ne može sprečiti?!
To nije sukob, nego čisto iživljavanje neobuzdanog nasilnika nad neuporedivo slabijima.
Takođe, ako je NATO našao za shodno da unapred javi da će napasti RTS, zašto onda nije slao prethodna upozorenja kada je gađao ostale civilne ciljeve? A bilo ih je onoliko: pijace, vozovi, bolnice, čak i ambasade.
ROĐENI DEVEDESETE
Posebno je zanimljiva i optužba, prisutna i kod Žanke Stojanović i kod Čkaljinog sina, da je RTS bio puka „propagandna mašinerija“, te da zbog toga napad na njega ne može ni da se poredi sa nasrtajem na obično glasilo kao što je Šarli Ebdo. Takva ocena je u savremenoj Srbiji postala opšte mesto. O RTS-u iz devedesetih se najčešće govori kao o besprizornoj fabrici laži i sejaču uvreda, a pre četiri godine je tadašnji Upravni odbor sačinio čak i javno izvinjenje zbog „govora mržnje“ iz poslednje decenije dvadesetog veka.
I ovde ima nečeg sablasnog: kada proklinju „Miloševićev RTS“, Žanka Stojanović i Čkaljin sin izgleda smeću s uma da je svih 16 stradalnika iz Aberdareve – radilo za „Miloševićev RTS“.Pričajući o „zloj propagandnoj mašineriji“, Žanka i Čedomir posredno narušavaju ugled i poginulima. Nimalo, naime, nije pohvalno raditi za „zlu propagandnu mašineriju“, čak ni kao tonac ili montažer.
Na stranu to što o „propagandnim mašinerijama“ pripoveda Čkaljin sin, koji je sedamdesetih godina, kao mlad i ne preterano darovit glumac, igrao u „Otpisanima“! Prle i Tihi nisu bili propaganda, je li, Petroviću?! Kako se onda, čedo Čkaljino, zove ono kada država, u kojoj je jedan čovek proglašen za doživotnog predsednika a sve stranke osim njegove su zakonom zabranjene, naručuje filmove i serije u kojima hrabri Brozovi ilegalci maltene samostalno ruše Treći rajh?
Raspreda o propagandnoj mašineriji Žanka Stojanović, potpisana kao „učiteljica u penziji“. A gde je stekla tu penziju, u kojim učionicama? Da nije možda u onim u kojima je bilo obavezno držanje Brozove slike na vidnom mestu? Tačnije, u kojima je neisticanje portreta „najvećeg sina naroda i narodnosti“ bilo kažnjivo delo?
U kakvom su ono beše državnom ustrojstvu rasli, radili i sazrevali Žanka Stojanović i Čedomir Petrović? Kakve su bile ustanove u tom sistemu: slobodne, demokratske, transparentne? Kakvi su bili mediji? Da li je moguće da su za propagandu Žanka i Čedomir čuli tek devedesetih?
PITAJ PREMIJERA
Uopšte, kako to da samo Srbi (uz Ruse) izgleda nemaju pravo na propagandu? Čak i kada ih napadne najsmrtonosniji savez u istoriji, koji je toliko jači od Srbije da – kažu – može i unapred da javlja gde će i kada da šalje „tomahavke“ bez bojazni da će projektili biti zaustavljeni, čak ni tada Srbi ne smeju da se bave propagandom! Ispada da su za vreme NATO bombardovanja američki, britanski, nemački, francuski mediji, pa i taj Šarlo Ebdo, smeli da se bave propagandom protiv bespomoćne Srbije i to im se ne sme uzimati za zlo, ali se zato Srbija grdno ogrešila što je na propagandu neprijatelja odgovorila svojom.
Jer, to je suština osuda koje iznose Žanka Stojanović i Čkaljin sin. Ne da je srpska propaganda bila loša, nedelotvorna, pogrešna (o tome bi se svakako dalo raspravljati), nego da je uopšte – postojala! Srbija se, po njima, naprosto nije smela braniti: ni od unutrašnjeg neprijatelja (oružana pobuna šiptarskih terorista), ni od spoljašnjeg (NATO), ni od grozomornih laži koje su o Srbima svakodnevno izručivali novinari zapadnih država.
Uzgred, sa Čedomirem Petrovićem je u Programskom odboru RTS-a sedeo i Aleksandar Vučić, tada kao poslanik Srpske radikalne stranke. Što verovatno znači da se poznaju. Uostalom, E-novine otvoreno podržavaju i uživaju naklonost trenutnog premijera Srbije, pa može Luković da ih poveže. Stoga bi Čkaljin sin, ako mu i dalje nije jasno ovo oko propagande i NATO-a, mogao da upita sina Angeline Vučić: šta je Angelina radila u RTS-u upravo u trenutku bombardovanja, i to baš u onom delu zgrade koji je pogođen?
Da, majka Aleksandra Vučića, koja je godinama radila na RTS-u, čistim čudom je preživela „tomahavk“ iz aprila 1999. godine. Jedan njen kolega, koji je bio pored nje u tom času, svedočio je kasnije da je jedino ta prostorija, gde su se oni nalazili, neobjašnjivo ostala cela, dok su se okolne sobe urušile i smrvile sve unutra.
Tada ministar informisanja, a sada predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić o tome sve vreme ćuti kao zaliven. Ne sme ni da pomene da mu je NATO umalo ubio majku. Zašto to krije? Možda zato što danas srpska država i vlasti, na večnu sramotu, više ne služe srpskoj nego NATO propagandi?
