Jedan beogradski utisak

0
552

generalstab-atŠiroke ulice. Lepi ljudi. Jedna reka se zove Dunav, druga isto kao i omiljeni svetac – Sava. To je Beograd. Ovde je toplije nego u Moskvi, a ako si Rus, klima koju stvaraju ljudi biće za tebe jedna od najtoplijih na planeti. Samo što u samom centru grada jedna preko puta druge stoje dve ruine. To su ruševine Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. Tragovi bombardovanja NATO-a od pre 15 godina. Čovek stiče utisak kao da je neki Guliver dospeo u zemlju Liliputanaca i da je zabave radi zgazio zdanje od sivog kamena i šale radi srušio dva-tri sprata. Međutim, to nisu tragovi Gulivera, već borbenih aviona. I ovde ne žive Liliputanci, nego Srbi – ljudi koji u proseku nisu nimalo niži od Rusa i koji su, uzgred rečeno, dobri košarkaši. Ove srušene zgrade su simboli uništenog sistema bezbednosti u posleratnoj Evropi. Uništili su ga Amerikanci.

Ah, Amerikanci. Ah, dobri ljudi, čije se srce steže od brige u grudima ako se negde krše demokratske norme! Od koliko pasa treba da pozajmite oči da bi to bilo dovoljno za sve vaše diplomate i da bi oni, sa svoje strane, ne crveneći, po čitavom svetu lagali o svojim dobrim namerama? Naravno, znate da je ljudsko sećanje kratkotrajno. Da bujice informacija mogu da potisnu čak i sećanje na jučerašnji dan. Znate da se čitavi narodi mogu zaglupeti ili streljati (jeftinije je zaglupeti ih), zarobiti kreditima, učiniti zavisnicima od igle. I tada možete da carujete osmehujući se. Očigledno, zato u Beogradu još uvek ima nekoliko ruševina kako bi kratko sećanje prepuno serija, zadržalo nešto važno o ovim osmehnutim „civilizatorima“ koji olako izdaju komandu: „Pali!“ To sam pomislio. To su pomislili i svi oni kojima sam ispričao šta sam video. Ali je jedan od lokalnih beogradskih sveštenika to izrazio drugim rečima. Rekao je da ne čuvaju Srbi tragove sećanja na surove događaje, već sami Amerikanci s pravom gospodara iz senke zahtevaju da ruševine budu konzervirane. Kažu, gledajte i sećajte se onoga što se već jednom desilo. Ponašajte se kako treba, jer istorija zna da se ponovi. Možemo opet to da uradimo. U principu – faktor zaplašivanja, kao da na stubu visi obešen čovek s tablicom „Nisam jeo u ‘Mekdonaldsu’ i nisam verovao da je dolar valuta, a ne samo papir.“

Nemam razloga da ne verujem ovom poštovanom lokalnom svešteniku. Samo mi je žao što su sasvim nedavno Jenkiji leteli iznad centra Beograda i ispaljivali rakete „vazduh – zemlja“ gde su hteli. I to još u vreme Vaskršnjih praznika. A zastarela jugoslovenska PVO, koju je Srbija nasledila, nije mogla skoro ništa da uradi, iako je povremeno pogađala avione nevidljive za radare. Pogađala ih je upravo zato što nije koristila radare, već je gledala kroz običan nišan. A Jeljcin je za to vreme ili dirigovao nemačkim orkestrom na aerodromu, ili je bio zauzet nekim hitnim stvarima, i bilo nas je sramota da živimo. Naravno, bilo je teško, ali je glavno to što nas je bilo sramota. I vređalo nas je to.

A bukvalno juče jedan mladić je zapodeo sa mnom razgovor o tome da treba pretopiti koplja i mačeve u srpove i rala, kao što je napisano kod Isaije. I o tome da militarizam nije u skladu sa hrišćanstvom itd. A ja sam mu, iako u celini nemam ništa protiv srpova i plugova, odgovorio da se koplja odmah mogu pretopiti. Odmah. A sistemi PVO i PRO treba da budu efikasni i moderni. Jer ako je nebo iznad nas plavo, ako nije pomračeno garežju od eksplozija, to nije samo atmosferska pojava. To je znak da se naši piloti i raketaši nalaze na borbenom dežurstvu. I dobro to obavljaju. Zato i trgovci demokratijom na visokim dužnostima moraju da zategnu osmehe na svojim pohlepnim lica kad se sastaju s ruskim rukovodstvom. Zato i mi možemo mirno da čitamo Isaijino proročanstvo sedeći kod kuće pored prozora, a ne s baterijskom lampom u skloništu.

U Srbiji čovek ima šta da vidi i ima o čemu da napiše. Zaista ima. Ali je potrebno vreme da se pogruzi, vreme za druženje, za osluškivanje zvukova jezika koji je tako blizak ruskom, ali je za novajliju ipak nerazumljiv. Za sve je potrebno vreme, čiji se nedostatak snažno oseća u atmosferi prekomerne proizvodnje robe. A dve ruševine u centru grada se odmah vide. I svako će vam reći da nisu plod eksplozije običnog gasa. I odmah će čoveka preplaviti sećanja na one dane kad je željno iščekivao da vidi vesti na televiziji, a Srbi su se nemoćnom zlobom gledali u nebo i gvozdene ptice s natpisima „U.S. Air Force“ koje nisu bile pokrivene perjem. Tih dana deca svetog Save nikako nisu mogla da dosegnu ove ptice. A piloti, ako su i čitali Isaiju, nisu imali nameru da izvlače praktične zaključke iz pročitanog. Pošto su pacifizam i demokratija – izvozna roba nalik na Trojanskog konja.

Sa ruskog Marina Todić

(Pravoslavie.ru, 5. 11. 2015)

stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime