JEDAN DAN RADA SKUPŠTINE

0
181

Skupštinska dešavanja obuhvataju širok opus. Ljudi su tamo delili šamare, gađali se cipelama, polivali vodom, razbijali noseve. Sve to godinama pratimo na nivou rijalitija, ali ovaj šou finansiramo sami. Da apsurd bude još veći, dajemo svoj teško stečeni novac koji nemamo, za rijaliti koji ne gledamo. Zato vas neću proglasiti za idiote, ali imam slobodu da sebe pljunem najstrašnije i kažem da sam svoje postojanje svela na plankton.

Možda ni danas niste gledali skupštinski rijaliti. Nisam ni ja. Čitam neke čudne stvari su se opet dešavale tamo.

Maji Gojković su isključivali mikrofon, pa je ona nekima preporučila da posete doktore. Pre tri dana jedna je u skupštinu u ženskoj tašni unela kamen koji je kasnije demonstriran u sali. Neki poslanici su snimali najzanimljivije detalje zasedanja mobilnim telefonima. Treba im za YouTube.

Onda je reč tražio neki lik koji je hteo da iskoristi svoje pravo da govori, ali je najavio da će ćutati sedam minuta.

Neki su tražili da se sednica prekine. I prekinu je Maja Gojković.

I zašto se sad ja zbog njih osećam kao idiot? Zato što imam svoj posao koji ako ne radim dobro, ako se ne ponašam u skladu sa očekivanjima kompanije koja me plaća, ako pravim gluposti i zabušavam, maskiram neznanje bezobrazlukom, postoje mere kojima me moj poslodavac kažnjava. Prvo mi upute opomenu, ukoliko je šef fleksibilniji, upute mi i drugu. Nastavim da pravim sranja. Smanje mi platu. Donesem kamen u redakciju i kažem da će on pisati tesktove umesto mene danas. Ćao, doviđenja, hvala na saradnji, od HR-a eventualno dobijem preporuku za psihijatra.

A tamo gde vi radite, kako bi vaši šefovi reagovali kada biste se javili za reč i rekli da ste odlučili da ćutite sedam minuta jer to je vaše pravo? Da li bi šef kao Maja Gojković rekao: “Ako vam nije dobro imamo doktora, smirite se, nemojte me gaziti. Smirite se, biće sve u redu, nemojte praviti cirkus.”

Zamislite da je vaš posao da donesete, promenite neki zakon, a vi šefu donesete kamen i onda se s kolegom svađate da li je kamen za kupus iz Inđije ili je donešen s Kosova. Šta bi vam šef rekao?

E pa vidite ovim ljudima, koji odlučuju o vašoj, mojoj, sudbini naše dece, nema ko da da otkaz. Oni rade u vašoj službi, a vi gladujete, poniženi ste, tužni, besni, šikanirani, bespomoćni, prevareni, umorni, umorni od činjenice da ste hteli ili ne hteli- deo rijalitija. I ja sam zato sama sebi idiot, jer im ne dam otkaz dok mi zajebavaju, unazađuju i truju život. Idiot sam što će se i dalje tući, gađati cipelama, poleteće i kamenje i ko zna šta sve još, kad moj sin bude daleko, da bi živeo realnost, a ne rijaliti.

A možda ipak nije kasno…možda je moguće oči zatvoriti još jače, dok ne počnu da ti svetlucaju one tačkice. Kao šuštanje televizora, kao zvezdano nebo…ili je, jebem li ga, možda stigla i smrt. Toliko dugo čekamo, menjamo, padamo, ne dajemo otkaze onima koji su odavno trebali biti u penziji zbog dijagnoze, da je vrlo izvesno- bolje dočekati nećemo. Ja sam idiot, a kako ste vi?

Ivana Stojanov

noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime