Da li se pod plaštom regionalnih integracija prikriveno rađa EU muslimanski protektorat na Balkanu?
I u našim, i u svetskim medijima, sve više se piše i govori o alternativnom modelu integracije tzv. Zapadnog Balkana. Krenulo se od diskretne priče o ekonomskoj uniji da bi se gotovo stiglo do razmatranja stvaranja nekakve nove Jugoslavije koju bi činile Srbija, Makedonija, BiH, Crna Gora, Albanija i Kosovo (naravno tretirano ako ne kao država onda svakako kao paradržavni entitet). Pri tome se ne radi o običnim novinarskim špekulacijama već o sistematskoj, dobro osmišljenoj, propagandnoj pripremi javnosti u skladu sa geopolitičkim planom koji se, svakako i putem snažnih pritiska, spolja nameće Beogradu. Uz to se od strane relevantnih zapadnih centara moći od nas zahteva da u duhu tog plana delujemo poletno, inicijativno i sa entuzijazmom umesto da racionalno i iz svog ugla interesno, odmeravamo stvari.
EU MINUS ZONA
One se radi svega navedenog našoj javnosti prikazuju isključivo pozitivno iako, uz tu stranu, nesumnjivo postoji i druga, i te kako negativna a dominantna. Koliko su nas nekada ubeđivali da bi trebalo da budemo srećni što ćemo, kao, živeti u idiličnoj nadnacionalnoj zajednici sa Nemcima iz Minhena ili Hanovera, sada nas još agresivnije prepariraju da se oduševljavamo što će nam biti „bolje“ kada dospemo u zagrljaj Albanaca iz Tirane i Elbasana. Da bi to lakše progutali ističe se da je to nužna etapa na putu ka pravoj EU. Ipak, hteli to oni koji nam kroje takvu budućnost ili ne, iz svega rečenog provejava da se radi o nemačkom projektu koji ima za cilj da se Evropska unija rastereti od direktnog ulaska novih članica a da opet deo Balkana van EU ne samo ostane pod sadašnjim već dođe pod još snažniji patronat Berlina. S druge strane i da bude udaljen od njegovih geopolitičkih konkurenata, kako ruskih i turskih, tako i anglosaksonskih.
Ne samo da Nemačka i druge njoj bliske a bitne EU zemlje rade na višezonskoj transformaciji postojeće Unije, već očito pripremaju i svoju zonu perifernih – navodno za EU pripremnih – integracija. Nazovimo tu zonu „EU minus“ ili „Balkan plus“ područje. Nije bitno. Važno je sagledati stvari realno, definisati zašto to Nemci nameću i konstatovati da se tu svakako ne radi samo o zajedničkom tržištu već o, posrednom ili neposrednom, mnogo opsežnijem povezivanju nas i našeg okruženja usmerenog ka EU, ali jednako kao i mi blokiranog na tzv. evropskom putu. Namera je, da se ne lažemo, da se formira nemačka jugoistočna Evropa, povezana sa EU kao što su istočnopruske zemlje od 15. do 19. veka bile sa Svetim rimskim carstvom nemačke narodnosti, a da su pri tome ostale od njega formalno odvojeni pruski (brandenburški) posed. Dominantnom geopolitičkom faktoru to daje dodatne mogućnosti a smanjuje obaveze!
CRNO-BELE MANIPULACIJE
Pomenuti integrativni proces, kao što je već rečeno, svakako ima niz prednosti a ne samo mana. Ne deluju mi nerealno priče o ekonomskoj koristi koja iz njega proističe. Uostalom, kao evroskeptik svestan naše nametnute upućenosti na EU, lično smatram pozitivnim aranžman koji bi nam omogućio da zadržimo dostignuto a ne idemo dalje, niti revoltiramo jače od nas da nam prave probleme. Srbija koja bi bila deo regionalnog tržišta i ujedno uporedo povoljnim trgovinskim sporazumima povezana sa EU, Rusijom, Turskom, Kinom, deluje mi kao mnogo bolja opcija od ograničenja koja proizlaze iz punopravnog članstva u Evropskoj Uniji. Razume se, pod uslovom da se sve uredi u našem interesu a ne njemu na uštrb.
Nažalost, izgleda mi da od prvog nema ništa. Moguće ekonomske perspektive nisu kompenzacija za ono mračno što se krije iza zastora nove Jugoslavije ili tačnije Balkanije koju je još pre četvrt veka zagovarao – albanski disident, političar i pisac a potom i politički predstavnik terorističke OVK – Adem Demaći. Kako je svojevremeno jedan italijanski geopolitički mislilac konstatova dugoročno je ključni faktor državne moći demografija.
Ekonomija i vojna sila, imaju mnogo kraći rok trajanja i manji domet delovanja. Tako je kada se radi o spoljnoj projekciji moći ali i njenoj unutrašnjoj manifestaciji. Iz tog, potpuno zapostavljenog ugla, vratimo se priči o ekonomskoj i nesumnjivoj (iako prikrivenoj) političkoj integraciji Srbije sa celom BiH, Albanijom, Makedonijom, Crnom Gorom i Kosovom (koje nije uključeno u naš sistem i pod kontrolom Beograda). U krajnjoj liniji, dovoljno je da zajedničko tržište bude propraćeno – a uveren sam da hoće – slobodnim kretanjem radne snage i u velikom smo problemu.
EU BALKANSKI KALIFAT
U Srbiji bez Kosova i Metohije sada ima nešto preko 3 posto deklarisanih muslimana. U državama, državnim zajednicama i entitetima sa kojima srljamo u integracije udeo islamske populacije je znatno veći. Procentualno on je trenutno sledeći: Crna Gora – 17, Makedonija – 33, BiH – 50, Albanija – 70 (sa ateistima poreklom iz islamskog kulturnog kruga), Kosovo i Metohija – preko 90. Prostor zamišljene tzv. Zapadnobalkanske unije sada ima oko 18 miliona stanovnika, od toga je približno 35 procenata muslimana.
Situacija će se bitno promeniti do 2050. godine. Oko toga se slažu sve procene, od nacionalnih država regiona, EU, američkih (koje se bave raznim delovima sveta posmatrajući sve iz ugla globalnih migracionih tokova), do onih iza koji stoje Ujedinjene nacije. Do sredine 21. veka će, kako tvrde UN, Srbija bez Kosova i Metohije spasti na 5,9 miliona stanovnika (sa 7,2 koliko je imala na popisu 2011), sličan ali blaži tok depopulacije imaće i druge države regiona (neznatno čak i Albanija), dok će na naša južna pokrajina skoro duplirati broj stanovnika.
Ukupno gledano, populacija tzv. Zapadnog Balkana će se relativno malo umanjiti tj. sa 18 na nešto iznad 17 miliona. Međutim, s obzirom na činjenicu da je muslimansko stanovništvo balkanskih zemalja, već kako gde, nešto ili drastično mlađe od hrišćanskog, te da i dalje ima viši natalitet – njegov udeo u svakoj od država, odnosno entiteta regiona, znatno će se povećati. Na nivou čitave tzv. Zapadnobalkanske unije koju nam nemeću, realno je da već 2050. muslimani čine preko 50 posto stanovništva!
DEMOGRAFSKA MINA
To je za samo 33 godine a, podsetimo se, od formalnog raspada Jugoslavije (1992), što nam često deluje kao da se dogodilo juče, prošlo je već 25 godina. Vreme leti. Može da nam se dogodi da se i ne „okrenemo“ a nađemo se u nekoj balkanskoj Muslimaniji. S obzirom na negativno iskustvo koje smo imali u vezi sa vekovnim životom pod otomanskom vlašću, ne verujem da većini Srba, ako realno sagledaju stvari, to deluje kao privlačna budućnost. A ponavljam radi naglašavanja – i bez sveobuhvatnijih direktnih politički integracija regiona, dublje njegovo ekonomsko povezivanje, uz prihvatanje tzv. EU standarda – to vodi značajnijem kretanju stanovništva. Drugačije bi bilo kada bi naša država imala suverene mogućnosti da razvija ekonomsku saradnju sa okruženjem tako da zadržava poluge kojima može da spreči ono što joj ne odgovara. No, najblaže rečeno, ne deluje mi da stvari idu u tom smeru.
Pri tome mi ćemo imati sve veći manjak stanovništva, uz brojne probleme koje to podrazumeva – od krize penzionog fonda kakav danas imamo, do nedostataka radne snage u mnogim privrednim oblastima – dok će u nekim delovima našeg regiona bujati muslimanska mladost. Doduše, nedostatak radne snage i slaba naseljenost predstavljaće magnet i za migrante iz Azije i Afrike. Ko ne bude mogao da se dokopa Nemačke ili Švedske pre će se odlučiti da ostane kod nas nego da se vrati kući. Tim pre će biti tako ako se, iako od strane Zapada osuđen na relativno niskoproduktivnu proizvodnju, region kako tako ekonomski stabilizuje uz njegovu pomoć i pod njegovom kontrolom. Mnogima migrantima će tada delovati privlačnije da za podnošljivu platu nešto šiju i u Srbiji nego da bez ikakvog posla tavore na granici gladi u Avganistanu ili nekoj drugoj siromašnoj zemlji van evropskog kruga.
Verujem da se jedan od razloga što Nemci guraju lokalnu integraciju preostalih Balkanskih zemalja koje su van EU, te su spremni da u nekoj meri pomognu da one ekonomski stanu na noge, krije u želji da dobiju polu EU zonu koja bi predstavljala bafer ili ako probiju barijere pribežište za nove migrante, ali i pogodno mesto za sukcesivnu relokaciju dela onih koji su već dospeli na Zapad. Polazeći od toga i demografskog karaktera našeg okruženja, zamislite Srbiju za tridesetak godina, sa na primer deset posto ovdašnjih i iz regiona doseljenih muslimana i sa ko zna koliko migranata sa Bliskog i Srednjeg istoka u prihvatnim centrima i van njih. Sve to u dominantno muslimanskom regionu sa kojim smo institucionalno, ovako ili onako, integrisani.
DEKADENCIJA I EKONOMIJA
Meni rečeno deluje kao pogled na nesrećno ostrvo koje će već do kraja veka biti preplavljeno. O tome sada treba da mislimo a ne da – kada se radi o našem nacionalnom i verskom identitetu te biološkoj supstanci – takav razvoj događaja krotko dočekamo. Ne kažem da Srbija ne treba da teži i iznalaženju nekog dodatnog modela regionalne ekonomske saradnje kako bi olakšala privredni oporavak, ali ne sme se na njega stavljati akcenat, niti delovati nacionalno kontraproduktivno na drugi način. Tuđa ruka svrab ne češe. Nemci ovo o čemu smo pričali ne osmišljavaju da bi nama bilo bolje, već da bi oni izvukli neku korist za sebe makar nas dugoročno i žrtvovali.
Kada smo već kod ekonomije, Srbija mora da menja ekonomsku politiku u cilju jačanja nacionalnih kapaciteta. Nema sumnje da je ekonomija od ogromnog značaja i za demografski oporavak. Međutim, sama po sebi tu će malo toga uraditi. Bogate zemlje često imaju i niži natalitet od nas. Mnogo veći problemi od siromaštva su dekadencija i egoizam koje generiše vulgarno materijalistički sistem vrednosti gde god on nema adekvatnu tradicionalističku ili državnu protivtežu (a još kad uzmemo u obzir da u mnogi zemljama i sistem radi njemu u prilog).
Važno je, otuda, povesti mnogo aktivniju politiku demografske obnove, od one koja je to u užem smislu, do odgovarajuće kulturno-identitetske politike. To mora da bude prioritet naše države a ne fanatično kretanje EU putem ili dok nas drže na nekoj prilaznoj kapiji ka toj Uniji, raznim regionalno-integrativnim stazama i bogazama. Tako ćemo postepeno postati manjina i u krnjoj Srbiji a o celovitom rešavanju srpskog pitanja da i ne govorimo. Krajnje je vreme da se probudimo iz opijenosti i te stvari shvatimo, odnosno počnemo da delujemo kako bi crnu sudbinu izbegli. Još nešto za kraj.
ČASOVNIK PROPASTI
Stvari su gore nego što deluju na osnovu navedenih demografskih procena. One ne uzimaju u obzir, uporedo sa našim faznim EU integracijama, povećane mogućnosti za iseljavanje određenih kategorija radno sposobnog stanovništva u razvijene evropske zemlje. Njima odgovara da dobijaju kvalifikovane srpske električare, medicinske sestre i lekare (ali ne i slabije kvalifikovane i klanovski uvezane Albance) – koje bi mi i dalje školovali za njihove potrebe – dok bi kod nas nalazili pribežište nekvalifikovani radnici iz Azijke i Afrike ali i regiona. Da je tako, makar kada se radi o prvom delu, potvrđuje nam višemilionsko smanjivanje broja stanovnika nama susednih Rumunije i Bugarske.
Ko god je to hteo a imao odgovarajuće kvalifikacije krenuo je da traži bolje plaćeni posao na Zapadu. Što se drugog dela priče tiče tj. masovnog naseljavanja migranata – koji pokušavaju da dospeju u bogate zemlje EU ili će ih odatle vraćati – doći će i za to vreme. Istorija nas uči da nikada za život pogodne teritorije koje nemaju vojno-političke potencijale da se zaštite, nisu dugo ostajale slabo naseljene. Neko se već postara da ih zaposedne. Pa nastavimo onda da lakomisleno svoje državne mehanizme deinstaliramo putem tzv. integrativnog (EU i lokalnog) odricanja od suvereniteta i na druge načine. Tako ćemo sebi na uštrb postići i ono što Turci vekovima nisu uspeli da okončaju. A imajte u vidu da ovo nisu geopolitičke i demografske horor fantazije već činjenice, te da dok se ponašamo autistično sat nam otkucava i bez nekakvih zapadnobalkanskih unijatskih integracija a kamoli sa njima!
Dragomir Anđelković
www.pečat.rs
